OBOJENA REVOLUCIJA UŽIVO

Da li očiglednim dubokim podelama u našem društvu doprinose i mediji i da li je ta uloga rezervisana samo za one „seljačke“, „provladine“, ili odgovornost imaju i oni „nezavisni“ i „profesionalni“?

Možete li da zamislite sledeću scenu: u okviru desničarskih, ili esenesovskih protesta u Beogradu, demonstranti nezadovoljni uređivačkom politikom N1 odlučuju se da okruže sedište te televizije kako bi zaposlenima, odnosno uredništvu izrazili svoje neslaganje? Tako nešto je nezamislivo ne samo zbog toga što se „urednički kolegijum N1“, u sastavu Ralf Manti, Karlo Rok, Renata Lorenc i Piter Horoks, nalazi na 1.554 kilometra od centra Beograda, pa bi demonstrantima bilo potrebno 12 dana šetnje. Nezamislivo je i jer nikada nikome ovde nije palo na pamet da tako nešto i pokuša, a i kada bi, njihovo sedište u Beogradu bi em bilo zaštićenije od staništa belih medveda, em bi se oko toga digla neviđena dreka. I ovako kada ih nekolicina entuzijasta podseti na luksemburško poreklo kukaju kako su žrtve represije i diktature.
Još nezamislivije je da, sve i kada bi se tako nešto desilo, neko od prisutnih novinara izađe iz zgrade i priđe izveštaču RTS, Pinka ili neke druge medijske kuće i dariva ga cvetom u znak zahvalnosti zbog izveštavanja sa protesta protiv N1. Zašto sam tako siguran da je ovo drugo još manje moguće od opkoljavanja zgrade? Između ostalog i zbog toga što je ekipa s N1 ne tako davno pokazala neverovatno čvrsto jedinstvo, da ne kažemo jednoumlje. Mislim na ono pismo Udruženju novinara Srbije koje se drznulo da pozove novinare ove medijske kuće da se „odupru pritisku vlasnika i prestanu da krše Kodeks novinara“ koji su potpisali ne samo svi novinari N1, nego i snimatelji. Niko se među njima nije našao da pomisli da skretanje pažnje na ozbiljnu profesionalnu grešku prilikom objavljivanja vesti o presudi ciriškog suda po tužbi Dragana Šolaka protiv Pinka, Informera i Studija B možda i ne predstavlja „podmetanje neistine“. Sećate se tog slučaja, da sada ne dužimo o tome. Jedino što slučaj „ruže“ i „svepotpisanog pisma“ dokazuju to da na RTS-u, kakav god on bio, vlada veća demokratija i raznolikost mišljenja, nego na N1.

PITANJE UREĐIVAČKE POLITIKE Serija masovnih protesta i okupljanja bila je sjajan povod da se pokaže zaista kako izgleda medijska scena u Srbiji. S jedne strane imali smo „Pink“ koji jeste loše i neprofesionalno izveštavao o opozicionim protestima koji se prave da to nisu, između ostalog nevešto pokušavajući da umanji ogroman broj ljudi koji su se okupili, istovremeno veličajući preko svake mere grandioznost skupa „Srbija nade“ u organizaciji Srpske napredne stranke. Sa druge strane, imali smo N1 (i Novu S) koji su dali sve od sebe da opozicioni protest prikažu na najromantičniji mogući način, a onaj SNS-a kao skup krezubih neandertalaca. Različite strane iste medalje, reklo bi se, s tom razlikom što je u opozicionim krugovima prokaženi, omraženi i omalovažavani Nebojša Krstić zvani Krle imao toliko dostojanstva da, po svemu sudeći, zbog neslaganja sa tim kako je komentarisan opozicioni skup demonstrativno napusti studio „Pinka“, dok iz studija N1 niko od uglednih zvanica nije izašao jer mu se nije dopalo kako se predstavlja miting SNS-a.
Zanimljiv je detalj da su se novinari N1 prilikom izveštavanja sa naprednjačkog skupa maksimalno potrudili da prikriju svoj identitet – poskidali su sa mikrofona svoje karakteristične plave sunđerčiće s imenom svoje televizije, a nisu se dičili ni svojim elegantnim kabanicama, da bi dva dana kasnije, prilikom izveštavanja sa opozicionog skupa vratili sav sjaj svog „autfita“. Da li je to zbog toga što se plaše da bi im nepatvoreno zlo okupljeno pod kišobranom SNS-a moglo učiniti štogod nažao? Verovatno, to jest sigurno. Ali zapitajte se da li bi neki novinar „Pinka“ bio u potencijalno neprijatnoj situaciji kada bi se pojavio na „prozapadnjačkom“ skupu. Da li je divljaštvo rezervisano samo za one sa „lobanjama“ koje odudaraju od „evropskog standarda“? Odgovor na to pitanje daje nam činjenica da ne ubijaju samo mladići iz mladenovačkih oficirskih porodica, nego i ona lekarska sa Vračara, ali i sudbina „Pinkove“ Gordane Uzelac čije maltretiranje od strane opozicionih demonstranata, usput budi rečeno, nisu osudili ni takozvano Nezavisno udruženje novinara Srbije, niti su to učinile njene kolege sa N1.
RTS je po svom izveštavanju, reklo bi se, bio negde između ove dve strane medalje, ali to nije dovoljno „opozicionim liderima“, odnosno slučajnim predvodnicima i organizatorima spontanih narodnih protesta „Srbija protiv nasilja“. Da je drugačije, ne bi iznosili svoj ultimatum RTS-u o kojem ne može biti dijaloga, odnosno može, ali samo kada ti lideri misle da je oportuno. Oni su od RTS-a izneli svoje „uslove bez kojih se ne može“: „Da RTS u svojim informativnim emisijama instinktivno blagovremeno i nepristrasno izveštava građane Srbije o protestima Srbija protiv nasilja; U glavnim informativnim emisijama izvesti javnost o konkretnim zahtevima građana sa protesta Srbija protiv nasilja; Ovlašćeni predstavnik građana sa protesta Srbija protiv nasilja gostuje u Dnevniku 2; Prenosi sednicu Narodne skupštine na kojoj će se raspravljati o tragediji koja se dogodila u Srbiji i na kojoj će se utvrđivati odgovornost, u celosti i bez prekida na Prvom programu RTS“. Javni servis je na ove zahteve odgovorio tvrdnjom da neki od njih „predstavljaju grubo mešanje u uređivačku politiku“ (što je tačno), te da su „prva dva su izlišna, jer je RTS uredno izveštavao o protestima građana i naveo sve zahteve vođa demonstracija“ (što je, takođe, tačno). Evo ilustracije besmisla ovih zahteva – zamislite da se patrijarh SPC i nekolicina vladika usude da od „Junajted grupe“ (vlasnika N1 i „Nove S) traže da sveobuhvatnije građane izveštavaju o Spasovdanskoj litiji (a ne u 21 minutu vesti, pošto su već dobrano opljuvali vernike), da ovlašćeni predstavnik vernika gostuje u njihovom dnevniku (a ne „verski analitičari“ autošovinističkog renomea) i prenos nedeljne liturgije, ali ne na „Novoj S“, nego na N1.
Najsmešnije od svega je što su ti „lideri“ bili uvređeni i razočarani što rukovodstvo RTS-a nije moglo da ih primi u terminu koji su oni odredili, nego je ponudilo dve različite opcije. To me podseti na jedno gostovanje Dragana Lutovca, koji se, inače, žali kako se „Vučić ne skida s televizije, a njega nikad ne zovu“. I tad se koleginici Mariji Stamenić-Savić požalio da ga nikad ne zove na „Prvu“, a kada mu je ona taksativno navela koliko ga je puta i kada zvala, on rekao, parafraziram: Pa da, zovete me uvek za vikend kada ne mogu da dođem jer sam u vikendici. Sličan istančani osećaj za pametno pokazao je ovih dana i njegov kolega Nebojša Zelenović koji želi da bude na RTS, ali demonstrativno napušta emisiju na toj televiziji u koju je pozvan.

HOKEJ NA ANDRIĆEVOM VENCU Predobri su i analitičari koji na pomenutoj nezavisnoj i profesionalnoj televiziji dolaze do podjednako briljantnih zaključaka kao i neke njihove kolege iz drugog tabora. Naime, trojica okupljenih u studiju N1 u vreme „naprednjačkog kontramitinga“ su, ukratko, ocenila da Vučić samo što nije pao, jer mu se SNS „kruni“, i u zanosu neviđenog optimizma zaključili da će, čim Vučić padne, na vlast doći upravo oni „njihovi“ protiv čije politike je najmanje osamdeset posto građana Srbije. Takav zaključak ima manje osnova čak i od tvrdnje da se SNS „kruni“ zasnovane na činjenici da su tu stranku „napustile“ ni manje, ni više, nego tri ugledna člana – Zorana Mihajlović, Dragan Šormaz i Stanislava Pak. Trojac koji je postao prava atrakcija na luksemburškim medijima koji ih vodaju od emisije do emisije poput retkih zverki koje izazivaju najveće interesovanje publike.
U ovoj tročlanoj plejadi, trenutno najinteresantniji je njen najnoviji član – bivša savetnica za medije bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Stanislava Pak. Kvalifikovalo ju je značajno, ali ipak selektivno i naizgled uzdržano iznošenje prljavog veša iz SNS-a i partikularno iz Andrićevog venca kojim, nije uspela to da shvati, više štete nanosi sebi, nego svojoj meti, Aleksandru Vučiću. Iskazi su joj toliko konfuzni i kontradiktorni da nije mogla da ih proguta čak ni Olja Bećković koja ju je dovela u svoju emisiju „Utisak nedelje“ da je pokaže radoznalom narodu. U maniru Pika, kojeg u čuvenom filmu „Balkan ekspres“ glumi Bora Todorović, koji ne zna da li je muzičar, ili nije, ni Stanislava Pak nije sigurna da li je za poslednjih pet godina koje je provela u Predsedništvu bez „regulisanog radnog statusa“ bila plaćena na crno, ili je radila za džabe, pa u jednoj emisiji priča jedno, a u drugoj drugo. Svih „nezgodnih“ situacija u koje je tokom rada za Tomislava Nikolića mogla biti upletena se „ne seća“. Njena tužna priča ipak nam je ukazala i na jednu lepu stvar vezanu za nju i jednu vezanu za predsednika. Prva je da je krasi tolika upornost, da je izdržala pet godina (nije to malo) u Predsedništvu boreći se da dobije makar neku funkciju, a druga je da se Vučić toliko trudio da joj sačuva dostojanstvo puštajući je da ode svojevoljno, da je pet godina dozvoljavao da u Predsedništvu koristi kancelariju, telefon i mejl. Pakova je popustila prva.