Ердоган остаје на челу Турске

У другом кругу председничких избора актуелни шеф државе Реџеп Тајип Ердоган је са 52,14 одсто освојених гласова победио кандидата удружене опозиције Кемала Каличдароглуа, за ког се изјаснило 47,86 процената гласача, и тако осигурао нови петогодишњи мандат који му је, међу првима, честитао председник Русије Владимир Путин

Резултат поновљеног гласања за председника Турске, што се десило први пут у њеној историји, био је у складу са очекивањем већине: шеф државе ће и у наредних пет година бити Реџеп Тајип Ердоган ком је, минуле недеље, поверење указало 52,14 одсто бирача. За његовог ривала Кемала Киличдароглуа, кандидата удружене опозиције, изјаснило се 47,86 процената гласача. „Једини победник ових избора је Турска, свих 85 милиона људи у нашој земљи је победило, а ваша воља је неуништив сила“, рекао је Ердоган пред присталицама у Истанбулу, и нагласио да „нико не може да се меша у права и слободе Турака“. Киличдароглу је, говорећи у Анкари, гласање оценио као „најнепоштеније годинама уназад“, али и истакао да ће наставити борбу „јер су грађани показали жељу да се ослободе ауторитарне власти“.
И у првом кругу, када се гласало и за парламент, победио је Ердоган, а Народна коалиција предвођена његовом Странком правде и развоја (АКП) тада је осигурала парламентарну већину (323 од 600 места), што ће бити важна потпора владавини новог/старог председника. Излазност је опет била велика: гласало је скоро 86 одсто од скоро 65 милиона грађана са правом гласа. Иако је трећи кандидат у председничкој трци Синан Оган у другом кругу подржао Ердогана, не може се тврдити да је то одлучило победника, пошто је тај Оганов став изазвао раздор у савезу десничарских партија које су стајале иза њега.
Снажан је утисак да се бирачка већина за Ердогана определила зато што он, константно бранећи интересе Турске, успешно балансира између Запада и Истока, односно Русије и Америке. Киличдароглу се представио као политичар наглашено наклоњен САД и Европској унији. Бирачи, супротно очекивањима опозиције и њених спољних „навијача“, нису у већем броју казнили Ердогана због погоршане економска ситуације у земљи, обележене високом инфлацијом и девалвацијом лире, као и неадекватним деловањем државе после фебруарског земљотреса, када је погинуло око 50.000 људи и разорена многа насеља. „Ердоган је као тефлон – за њега се проблеми уопште не лепе“, приметио је, ових дана, један аналитичар.

ЕРДОГАНОВО ДУГО ТРАЈАЊЕ За протеклих двадесет година на власти – као премијер и председник – Ердоган је имао различите фазе владања, мењајући унутрашњу и спољну политику земље. Кад је, крајем 2002. постао председник владе, представљен је као реформатор, посвећен примени стандарда западне демократије. Тако се и понашао првих десетак година, све до великих протеста народа против корупције, када су почели да га оптужују за репресију. Није устукнуо, а незадовољне је називао терористима који желе да сруше Турску. Из тог времена је и његов сукоб с дугогодишњим саборцем Фетулахом Гуланом, верским вођом, који се представљао као прави реформатор. Године 2016, после неуспелог државног удара, за који је Ердоган оптужио баш Гулена, тада већ настањеног у САД, у Турској је кренуло оштрије завођење реда. Хапшењима и прогонима очишћене су кључне државне институције, попут војске и судства, а на удару су били и медији.
У пролеће 2017. Ердоган је, путем референдума, односно променом Устава, успоставио снажан председнички систем, а председник је потом постао он. Турска је тада почела да бележи значајан привредни раст, али су врло гласне биле и замерке њему да нову улогу користи за даљи обрачун с политичким неистомишљеницима. Ердоганова АКП је, 2019, изгубила на локалним изборима у највећим градовима, Истанбулу, Анкари и Измиру, али је он, иако уздрман, задржао кормило државе у својим рукама.
Предвођена Ердоганом, Турска се све више одмицала од Запада и западних стандарда и приближавала Русији. Пријем у ЕУ је све мање интересовао њеног председника који је, успут, западне земље описивао као „империјалистичке“ или „неправедне“. Учестали су и конфликти Анкаре са НАТО-ом, а кулминација је достигнута када је Русија Турцима испоручила систем противваздушне одбране С- 400. Према оцени Вашингтона и Брисела, тиме је нанета велика штета систему безбедности западне алијансе. Америка је, потом, искључиле Турску из међународног конзорцијума за производњу борбених авиона, али то није угушило жељу Ердоганове Турске да о својој судбини одлучују сама, без страних тутора, ма како се они звали. Уследила је њена блокада пријема Финске и Шведске у НАТО, под оптужбом да те две скандинавске земље подржавају тероризам, пре свега курдске терористе. После притисака Запада, праћених и извесним обећањима, Анкара је упалила зелено светло за Финску, али је њена рампу за Шведску још спуштена. Ердогана, при томе, као да не дотичу упозорења са Запада да ће му се та тврдоглавост обити о главу.
Почетак руско-украјинског рата показао је да Ердоган став о том глобалном проблему, као и свему осталом, темељи на интересу земље коју води. Турска је одбила захтев Запада да Москви уведе санкције, а истовремено је стала у блок земаља које Украјини шаљу оружје. Ердоган је, кажу, прецизно израчунао да би замерање Москви имало тешке последице за његову земљу, због могуће обуставе испоруке руског гаса, опадања билатералне трговине и драстичног смањења броја руских туриста на турској обали који се изражава милионима. Добро разумевање између Москве и Анкаре недавно је потврђено отварањем прве турске нуклеарке изграђене руским новцем и технологијом.
Истовремено, Ердоган је помогао Украјини личним доприносом постизању договора о извозу украјинске пшенице, а турски дронови и даље стижу украјинској војсци.

КАКО ДАЉЕ? Из свега што се чуло у његовој предизборној кампањи, Ердоган неће правити велике заокрете, првенствено не у спољној политици Анкаре. Партнере ће, што стално понавља, бирати према томе колико доприносе развоју Турске и њеној безбедности. Говорећи о „домаћим задацима“, признао је да земља има озбиљне економске проблеме, да доста људи тешко живи, и најавио мере за привредни опоравак земље. Као приоритет навео је даљи рад на ублажавању штете од фебруарског земљотреса, поновивши обећање да ће сви житељи настрадалих провинција, за годину дана, добити кров над главом. Рекао је и да ће у тим подручјима бити изграђени и важни производни објекти, пре свега они везани за војни сектор.
Нови/стари председник, као врло искусан политичар, зна да ће приче о његовој ауторитарној владавини утихнути чим људи осете да боље живе, па зато не показује спремност да битније мења свој начин политичког управљања. У кампањи је обећао значајно подизање најнижих зарада и плата државних чиновника, као и скраћивање радног века, како би више од 2,5 милиона радника могло одмах да оде у пензију. Био је врло одлучан када је говорио о наставку борбе против тероризма, често помињући Курде и претећи њиховој забрањеној сепаратистичкој партији ПКК коју, попут Турске, терористичком организацијом сматрају и САД и ЕУ. Планира и ослобађање Турске од баласта избеглица, пре свега оних из Сирије којих је око 4,3 милиона.
Кад је о Балкану реч, увек битном за Турску, не би требало очекивати нагле и крупне промене, с тим што је могуће „отопљавање“ у грчко-турским односима, започето после фебруарског земљотреса. Што се Србије тиче, извесно је да Анкара неће повући признање Косова, али постоје добри изгледи за ширење економска сарадње, у складу са договорима које су постигли председници Ердоган и Вучић, приликом својих честих састанака. Наш председник је то истакао и у честитки Ердогану поводом његове изборне победе.
Турској опозицији, али и њеним иностраним патронима, тешко пада што ће се под Ердогановом влашћу (у октобру) обележити век постојања турске републике и сећања на њеног творца Кемал-паше Ататурка. Према њиховом суду, Ердоганов начин владања се противи Ататурковом секуларизму и демократији и гуши правну државу и слободу говора. Зато је Киличдароглу, чија Републиканска народна партија баштини идеје „оца Турске“, у предизборној кампањи често позивао бираче да гласају за њега како би Турску, уочи великог јубилеја, извукао из „мрачне јаме“ у коју ју је, како рече, гурнула Ердоганова владавина.
Одмах по објављивању изборних резултата, победу Ердогану честитао је и амерички председник Џозеф Бајден, наводећи да се радује наставку сарадње „са НАТО савезником“.