Erdogan ostaje na čelu Turske

U drugom krugu predsedničkih izbora aktuelni šef države Redžep Tajip Erdogan je sa 52,14 odsto osvojenih glasova pobedio kandidata udružene opozicije Kemala Kaličdaroglua, za kog se izjasnilo 47,86 procenata glasača, i tako osigurao novi petogodišnji mandat koji mu je, među prvima, čestitao predsednik Rusije Vladimir Putin

Rezultat ponovljenog glasanja za predsednika Turske, što se desilo prvi put u njenoj istoriji, bio je u skladu sa očekivanjem većine: šef države će i u narednih pet godina biti Redžep Tajip Erdogan kom je, minule nedelje, poverenje ukazalo 52,14 odsto birača. Za njegovog rivala Kemala Kiličdaroglua, kandidata udružene opozicije, izjasnilo se 47,86 procenata glasača. „Jedini pobednik ovih izbora je Turska, svih 85 miliona ljudi u našoj zemlji je pobedilo, a vaša volja je neuništiv sila“, rekao je Erdogan pred pristalicama u Istanbulu, i naglasio da „niko ne može da se meša u prava i slobode Turaka“. Kiličdaroglu je, govoreći u Ankari, glasanje ocenio kao „najnepoštenije godinama unazad“, ali i istakao da će nastaviti borbu „jer su građani pokazali želju da se oslobode autoritarne vlasti“.
I u prvom krugu, kada se glasalo i za parlament, pobedio je Erdogan, a Narodna koalicija predvođena njegovom Strankom pravde i razvoja (AKP) tada je osigurala parlamentarnu većinu (323 od 600 mesta), što će biti važna potpora vladavini novog/starog predsednika. Izlaznost je opet bila velika: glasalo je skoro 86 odsto od skoro 65 miliona građana sa pravom glasa. Iako je treći kandidat u predsedničkoj trci Sinan Ogan u drugom krugu podržao Erdogana, ne može se tvrditi da je to odlučilo pobednika, pošto je taj Oganov stav izazvao razdor u savezu desničarskih partija koje su stajale iza njega.
Snažan je utisak da se biračka većina za Erdogana opredelila zato što on, konstantno braneći interese Turske, uspešno balansira između Zapada i Istoka, odnosno Rusije i Amerike. Kiličdaroglu se predstavio kao političar naglašeno naklonjen SAD i Evropskoj uniji. Birači, suprotno očekivanjima opozicije i njenih spoljnih „navijača“, nisu u većem broju kaznili Erdogana zbog pogoršane ekonomska situacije u zemlji, obeležene visokom inflacijom i devalvacijom lire, kao i neadekvatnim delovanjem države posle februarskog zemljotresa, kada je poginulo oko 50.000 ljudi i razorena mnoga naselja. „Erdogan je kao teflon – za njega se problemi uopšte ne lepe“, primetio je, ovih dana, jedan analitičar.

ERDOGANOVO DUGO TRAJANJE Za proteklih dvadeset godina na vlasti – kao premijer i predsednik – Erdogan je imao različite faze vladanja, menjajući unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Kad je, krajem 2002. postao predsednik vlade, predstavljen je kao reformator, posvećen primeni standarda zapadne demokratije. Tako se i ponašao prvih desetak godina, sve do velikih protesta naroda protiv korupcije, kada su počeli da ga optužuju za represiju. Nije ustuknuo, a nezadovoljne je nazivao teroristima koji žele da sruše Tursku. Iz tog vremena je i njegov sukob s dugogodišnjim saborcem Fetulahom Gulanom, verskim vođom, koji se predstavljao kao pravi reformator. Godine 2016, posle neuspelog državnog udara, za koji je Erdogan optužio baš Gulena, tada već nastanjenog u SAD, u Turskoj je krenulo oštrije zavođenje reda. Hapšenjima i progonima očišćene su ključne državne institucije, poput vojske i sudstva, a na udaru su bili i mediji.
U proleće 2017. Erdogan je, putem referenduma, odnosno promenom Ustava, uspostavio snažan predsednički sistem, a predsednik je potom postao on. Turska je tada počela da beleži značajan privredni rast, ali su vrlo glasne bile i zamerke njemu da novu ulogu koristi za dalji obračun s političkim neistomišljenicima. Erdoganova AKP je, 2019, izgubila na lokalnim izborima u najvećim gradovima, Istanbulu, Ankari i Izmiru, ali je on, iako uzdrman, zadržao kormilo države u svojim rukama.
Predvođena Erdoganom, Turska se sve više odmicala od Zapada i zapadnih standarda i približavala Rusiji. Prijem u EU je sve manje interesovao njenog predsednika koji je, usput, zapadne zemlje opisivao kao „imperijalističke“ ili „nepravedne“. Učestali su i konflikti Ankare sa NATO-om, a kulminacija je dostignuta kada je Rusija Turcima isporučila sistem protivvazdušne odbrane S- 400. Prema oceni Vašingtona i Brisela, time je naneta velika šteta sistemu bezbednosti zapadne alijanse. Amerika je, potom, isključile Tursku iz međunarodnog konzorcijuma za proizvodnju borbenih aviona, ali to nije ugušilo želju Erdoganove Turske da o svojoj sudbini odlučuju sama, bez stranih tutora, ma kako se oni zvali. Usledila je njena blokada prijema Finske i Švedske u NATO, pod optužbom da te dve skandinavske zemlje podržavaju terorizam, pre svega kurdske teroriste. Posle pritisaka Zapada, praćenih i izvesnim obećanjima, Ankara je upalila zeleno svetlo za Finsku, ali je njena rampu za Švedsku još spuštena. Erdogana, pri tome, kao da ne dotiču upozorenja sa Zapada da će mu se ta tvrdoglavost obiti o glavu.
Početak rusko-ukrajinskog rata pokazao je da Erdogan stav o tom globalnom problemu, kao i svemu ostalom, temelji na interesu zemlje koju vodi. Turska je odbila zahtev Zapada da Moskvi uvede sankcije, a istovremeno je stala u blok zemalja koje Ukrajini šalju oružje. Erdogan je, kažu, precizno izračunao da bi zameranje Moskvi imalo teške posledice za njegovu zemlju, zbog moguće obustave isporuke ruskog gasa, opadanja bilateralne trgovine i drastičnog smanjenja broja ruskih turista na turskoj obali koji se izražava milionima. Dobro razumevanje između Moskve i Ankare nedavno je potvrđeno otvaranjem prve turske nuklearke izgrađene ruskim novcem i tehnologijom.
Istovremeno, Erdogan je pomogao Ukrajini ličnim doprinosom postizanju dogovora o izvozu ukrajinske pšenice, a turski dronovi i dalje stižu ukrajinskoj vojsci.

KAKO DALJE? Iz svega što se čulo u njegovoj predizbornoj kampanji, Erdogan neće praviti velike zaokrete, prvenstveno ne u spoljnoj politici Ankare. Partnere će, što stalno ponavlja, birati prema tome koliko doprinose razvoju Turske i njenoj bezbednosti. Govoreći o „domaćim zadacima“, priznao je da zemlja ima ozbiljne ekonomske probleme, da dosta ljudi teško živi, i najavio mere za privredni oporavak zemlje. Kao prioritet naveo je dalji rad na ublažavanju štete od februarskog zemljotresa, ponovivši obećanje da će svi žitelji nastradalih provincija, za godinu dana, dobiti krov nad glavom. Rekao je i da će u tim područjima biti izgrađeni i važni proizvodni objekti, pre svega oni vezani za vojni sektor.
Novi/stari predsednik, kao vrlo iskusan političar, zna da će priče o njegovoj autoritarnoj vladavini utihnuti čim ljudi osete da bolje žive, pa zato ne pokazuje spremnost da bitnije menja svoj način političkog upravljanja. U kampanji je obećao značajno podizanje najnižih zarada i plata državnih činovnika, kao i skraćivanje radnog veka, kako bi više od 2,5 miliona radnika moglo odmah da ode u penziju. Bio je vrlo odlučan kada je govorio o nastavku borbe protiv terorizma, često pominjući Kurde i preteći njihovoj zabranjenoj separatističkoj partiji PKK koju, poput Turske, terorističkom organizacijom smatraju i SAD i EU. Planira i oslobađanje Turske od balasta izbeglica, pre svega onih iz Sirije kojih je oko 4,3 miliona.
Kad je o Balkanu reč, uvek bitnom za Tursku, ne bi trebalo očekivati nagle i krupne promene, s tim što je moguće „otopljavanje“ u grčko-turskim odnosima, započeto posle februarskog zemljotresa. Što se Srbije tiče, izvesno je da Ankara neće povući priznanje Kosova, ali postoje dobri izgledi za širenje ekonomska saradnje, u skladu sa dogovorima koje su postigli predsednici Erdogan i Vučić, prilikom svojih čestih sastanaka. Naš predsednik je to istakao i u čestitki Erdoganu povodom njegove izborne pobede.
Turskoj opoziciji, ali i njenim inostranim patronima, teško pada što će se pod Erdoganovom vlašću (u oktobru) obeležiti vek postojanja turske republike i sećanja na njenog tvorca Kemal-paše Ataturka. Prema njihovom sudu, Erdoganov način vladanja se protivi Ataturkovom sekularizmu i demokratiji i guši pravnu državu i slobodu govora. Zato je Kiličdaroglu, čija Republikanska narodna partija baštini ideje „oca Turske“, u predizbornoj kampanji često pozivao birače da glasaju za njega kako bi Tursku, uoči velikog jubileja, izvukao iz „mračne jame“ u koju ju je, kako reče, gurnula Erdoganova vladavina.
Odmah po objavljivanju izbornih rezultata, pobedu Erdoganu čestitao je i američki predsednik Džozef Bajden, navodeći da se raduje nastavku saradnje „sa NATO saveznikom“.