Гогољ – пророк православне културе

Како је хришћанско и морално сазревање пратило књижевни рад писца из чијег је шињела никла целокупна руска књижевност

За непуне 43 године живота велики руски књижевник Николај Васиљевић Гогољ (1809–1852) оставио је неизбрисив траг не само у руској него и у светској књижевности. Његова личност представља једну од оних тајанствених појава које се читав живот могу изучавати и попут Јеванђелских повести увек изнова откривати нешто ново. И данас, више од два века од Гогољевог рођења, његов значај не само као књижевника већ и као православног мислиоца, све је већи. Чини се да се у Србији Гогољ још увек доживљава у светлу безбожне титоистичке књижевне критике и тим пре је важно са овог бисера руске духовности скинути лажну маску.

ОДМАЗДА – МА КОЛИКО ГОРКА, ОНА ЈЕ НЕИЗБЕЖНА Од почетка до краја свог списатељског рада Гогољ је био руски хришћански и патриотски писац, чије је хришћанско и морално сазревање и усавршавање пратило и његов књижевни рад. Већ у раним повестима очита је борба добра и зла у коме добро обавезно побеђује. У приповетки „Ноћ уочи Божића“ сатана је свезан и исмејан, у „Сорочинском сајму“ демони су посрамљени, у приповетки „Виј“ порок је кажњен и нечисте силе разоружане…
Чињеница да је „најпатриотскији руски писац“ Николај Васиљевич Гогољ рођен и одрастао на простору Малорусије, данашње Украјине, говори доста. Кроз ликове два сина Тараса Буљбе, Гогољ као да пророчки слика данашњу ситуацију у Украјини. Један син, одан вери и руској отаџбини до мученичке смрти, други – издајник вере и отаџбине. Пред полазак са синовима у поход, Тарас, обраћајући се мајци, као да персонификује обраћање данашњој мајци Русији која шаље своју децу у рат за одбрану вере и отаџбине: „Сад благослови мајко, своју децу! Моли Бога да војују храбро, да увек штите част витешку, да увек бране веру Христову, а ако то не чине – боље нек пропадну, нек им ни трага не буде на свету! Приђите децо, мајци – молитва материна чува и на води и на сувом!“
И данас, једни бране веру и отаџбину попут Остапа, други срљају у издају као Андреј, прелешћени спољним блеском Запада. А Запад је како тада, тако и данас, већ наоружао земљу за рат против Русије. За Гогоља нема ништа страшније од издаје вере и отаџбине, па је одмазда за издају сина Андреја, ма колико горка, уједно и неизбежна. Зар и данашњи прогон монаха Кијевско-печерске лавре није издаја вере и отаџбине?
У својим делима Гогољ преко спољне сатире уопште нема жељу за некаквим исмејавањем, него маестрално показује пут за препород душе палог човека. Књижевног генија који је знао да се кроз сузе смеје, који је знао да плаче над страдалним човечанством сузама које тај свет није видео, никада није напуштала мисао о моралном препороду личности…

МОНАХ У СВЕТУ Гогољ је као мирјанин провео уистину монашки живот у свету – девствен, целомудрен, сиромашан, у непрекидној молитви Богу, послушању духовнику и преданости идеалима Свете Русије – вери, отаџбини и нацији. Због тога је, можда као нико други у историји књижевности, најсуптилније осећао свештену суштину речи. У Светом писму слово или реч користи се и као други назив за Бога – Логос. Гогољ је више пута истицао ту мисао о посебној одговорности даровитих људи, оних којима је Господ подарио посебан дар. Сматрао је да они према речи морају да се односе са свештеним трепетом, бескрајно пажљиво и часно.
На једном месту говорећи о уметности уопште, он пише: „Осећао сам свом својом душом да реч мора бити света.“
„Неопходно је часно се обраћати речима. То је виши поклон Бога човеку. Ако сопствена душа није устројена, реч доноси невољу њеном писцу, из њега изађе таква реч која све поквари. Тада се и с најчистијим жељама за добро може произвести зло; Реч гњила да не излази из ваших уста!“
Та висока свест о одговорности уметника пред речи (слову) родила је религиозну, дубоко истиниту и дубоко поучну поуку коју нам је оставио Гогољ: „Не будите мртве, већ живе душе. Нема других двери осим оних које је назначио Исус Христос, а свако ко другачије улази је лопов и разбојник.“
Гогољеви хероји у „Мртвим душама“ живе без Бога, због тога су и мртви. Зар и данас немамо у свом окружењу таквих машталаца потпуно одвојених од живота какав је био Манилов, или рушилачких немирних и неспокојних природа каква је била у Ноздрова, да и не говоримо о Собакевичу који је остарио читав живот злобно осуђујући своју околину? Колико је и данас оних сличних Пљушкину са бесмисленом страшћу сакупљања непотребних ствари? И на крају, колико је и самих Чичикова, образованих људи који се пристојно опходе у друштву, али чији пориви душе откривају користољубље? Нажалост, нисмо дочекали наставак грандиозне Гогољеве замисли са „Мртвим душама“ да се и у тако палим људима пробуди нада на преображај кроз подвиг покајања. Требало је да Чичиков и Пљушкин у другом тому доживе тај духовни преображај (ни име Чичикова – Павле – свакако није случајно, знамо за чудесни преображај апостола Павла после сусрета с Христом)…

БОРБЕНОСТ, ПРОРОШТВО, МЕСИЈАНИЗАМ Мистичне руске кочије које јуре по бескрајном пространству, назване тројка, у Гогољевом роману пророчки симболишу Русију која је током ХХ века залутала у сопствено небиће, одричући се себе. Та Русија се данас враћа себи, дижући глас истине упркос страшном непријатељском вихору коме је изложена. Та Русија данас представља једину наду и могућност заустављања сулудог глобалистичког воза који вуче цело човечанство у амбис… Гогољ је, својим животом и својим делом, величанствену естетику Пушкина усмерио ка вери, на пут који је Достојевски тако лепо надоградио. У продору материјалистичких и либералних идеја у руско друштво, у шићарџијској сујети која је почела да преовладава у културној средини тадашње Русије, Гогољ је јасно, може се рећи први, увидео катаклизмичну опасност одвајања тадашњег руског друштва од цркве. (Октобарска револуција је показала апсолутну оправданост тих његових зебњи, касније ту опасност уочава и Достојевски, као и руски светитељи с краја 18. и почетка 19. века Теофан Затворник, Игњатије Брјанчанинов и Јован Кронштатски, који у својим проповедима упорно на то упозоравају.)
Како је написао професор Дунајев, магистрални правац велике руске књижевности – духовност, етичност, апологетика Русије, борбеност, пророштво, месијанизам, саосећање, а пре свега религиозно-морални смисао – практично је створен Гогољевим пером, остало је била надоградња.
Очигледно да Гогољ није био номинални него истински хришћанин, човек који се никада није раздвајао од Јеванђеља. У том смислу је карактеристична и повест „Портрет“ у којој на крају монах-уметник овако саветује сина: „Спасавај чистоћу душе своје! Ко у себи има талента, тај мора имати чистију душу од свих осталих. Њему се неће опростити оно што се другима прашта.“
Зар ово није очигледан пример дубоко религиозне осмишљености уметности Николаја Васиљевича Гогоља? Сам Гогољ је и живео по тим упутствима, трудећи се да спаси чистоћу душе своје, његово православље није било номинално него истинско, његово пењање лествицама хришћанских врлина је било очигледно. Дакле, Гогољ, као најупечатљивији књижевни израз идеала Свете Русије, уметност види као „невидљиве мердевине којима се пењемо ка хришћанству“. Његово дело и данас представља истински бич за прозападну најамничку дехристијанизовану средину.

ПОДСМЕХ И ПРИЗНАЊЕ Оно што је Гогољ преживео, после изласка „Одабраних места у преписци са пријатељима“, нема пандана у светској књижевности. Премда је ова књига писана из најчистијих богољубивих побуда, одмах по објављивању су кренули до тада невиђени напади, не на књигу већ на писца, у чему је предњачио Бjелински. По речима самог Гогоља, „над живим телом још живог човека вршена је страшна аутопсија“. Колико је требало духовне снаге и смирења све то истрпети смирено и смерно, без раздражености и гнева, као нешто одозго послато?
Има нечег помало библијског у Гогољевом животу. Овај велики књижевник и мислилац досегао је велике висине у свом душевном животу и осећајући неизбежну несрећу од секуларног духа, неуморно позивао на оцрковљење. Међутим, попут Ноја док је градио барку или попут Лота док је упозоравао зетове да изађу из града јер ће их Господ сатрти, наилази на подсмех. Скоро целокупна руска интелигенција тога доба исто тако се подсмевала Гогољу после изласка ове књиге. Чак и такав геније попут Достојевског, у „Селу Степанчикову“, с подсмехом цитира поједина места из „Преписке с пријатељима“. Но био је то млади и још незрели Достојевски, који ће касније и сам проћи кроз истински огањ очишћења и схватајући сву величину Гогољеву, одати му признање речима да је руска књижевност тога доба никла испод Гогољевог „Шињела“. Зрели Достојевски пророчки приказује „Зле духове“ и сав хаос који ће настати због секуларизације и дехристијанизације руског друштва, на шта је Гогољ први указивао.
Религиозно-морални поглед је у центру свих Гогољевих питања – он попут преподобног Серафима Саровског саветује да се до преображења друштва долази преко преображења појединца.
„Човек мора да се подсећа да он није никаква материјална скотина већ високи грађанин високе небеске државе. И све док он не почне да колико-толико живи животом небеског грађанина, неће успети да доведе у ред ни свој живот земаљског грађанина.“

ЗАВЕТНО СОЧИЊЕНИЈЕ Предосећајући невоље које стижу с левичарским идејама пристиглим са Запада, Гогољ упозорава: „Није лепо чак ни у наше мисли привијати некакве европске идеје, док их Црква не закрсти светлошћу Христовом.“
Бјелинском, као главном апологети руског либералног западњаштва који спасење Русије види у европској цивилизацији, Гогољ одговара да је то потпуно недефинисан појам, да у Европи постоје свакојаке скупине спремне да колико сутра прогутају једни друге у својим рушилачким начелима и да су тога свесне мислеће главе у Европи које већ одавно дрхте и невољно питају – где је наша цивилизација.
Историја је дала за право Гогољу, данас руском човеку није потребна велика мудрост да види у каквог је монструма израсла та европска цивилизација…
У „Ауторској исповести“ (наслов приређивача, књига је штампана постхумно) Гогољ се показује као истински гигант духа. Не штедећи и не величајући себе, смирено и смерно, одговара својим критичарима на тако поучан начин да човек схвата да се ради о човеку који је досегао високе духовне орбитале.
Последње његово дело – „Размишљање о Божанској литургији“ – свакако спада у највеће домете духовне прозе 19. века. Гогољеви преци су имали духовна звања, прадеда по оцу је био свештеник, деда је завршио Кијевску духовну академију, а отац Полтавску духовну семинарију. Његова мајка Марија Ивановна пред чудотворном иконом Светог Николе дала је завет да уколико роди сина, да ће му дати име Николај. Гогољ је „Заветно сочињеније“ како је назвао књигу о Литургији, завештао као књигу за народ која ће се продавати без имена аутора, са што нижом ценом. Кроз лични опит писца у овој књизи се органски преплићу његова уметничка и богословска страна. Колико вере и истине и литургијског искуства лежи у овим речима Гогоља: „…И уколико се друштво није у потпуности распало, ако људи још не дишу пуном непомирљивом међусобном мржњом, скривени разлог томе је Божанствена литургија која подсећа човека на свету, небеску љубав према брату.“
Гогољева духовна проза, његово тумачење Свете литургије и његове молитве сведоче о духовно изграђеној личности с драгоценим искуством богоопштења и молитве.
Због свега тога, тешко је и у наше дане наћи актуелнијег, поучнијег и по душу кориснијег писца од Николаја Васиљевича Гогоља.
А ми никада не смемо губити из вида опасност да нас долазак „Небеског Ревизора“ (Други Христов долазак) не затекне у том жалосном стању духа у коме је ревизор затекао јунаке Гогољевог комада.
Аутор је приредио и превео две књиге о Гогољу и пишчеву комплетну духовну прозу за прво на српском језику пуно издање његових Сабраних дела.