Gogolj – prorok pravoslavne kulture

Kako je hrišćansko i moralno sazrevanje pratilo književni rad pisca iz čijeg je šinjela nikla celokupna ruska književnost

Za nepune 43 godine života veliki ruski književnik Nikolaj Vasiljević Gogolj (1809–1852) ostavio je neizbrisiv trag ne samo u ruskoj nego i u svetskoj književnosti. Njegova ličnost predstavlja jednu od onih tajanstvenih pojava koje se čitav život mogu izučavati i poput Jevanđelskih povesti uvek iznova otkrivati nešto novo. I danas, više od dva veka od Gogoljevog rođenja, njegov značaj ne samo kao književnika već i kao pravoslavnog mislioca, sve je veći. Čini se da se u Srbiji Gogolj još uvek doživljava u svetlu bezbožne titoističke književne kritike i tim pre je važno sa ovog bisera ruske duhovnosti skinuti lažnu masku.

ODMAZDA – MA KOLIKO GORKA, ONA JE NEIZBEŽNA Od početka do kraja svog spisateljskog rada Gogolj je bio ruski hrišćanski i patriotski pisac, čije je hrišćansko i moralno sazrevanje i usavršavanje pratilo i njegov književni rad. Već u ranim povestima očita je borba dobra i zla u kome dobro obavezno pobeđuje. U pripovetki „Noć uoči Božića“ satana je svezan i ismejan, u „Soročinskom sajmu“ demoni su posramljeni, u pripovetki „Vij“ porok je kažnjen i nečiste sile razoružane…
Činjenica da je „najpatriotskiji ruski pisac“ Nikolaj Vasiljevič Gogolj rođen i odrastao na prostoru Malorusije, današnje Ukrajine, govori dosta. Kroz likove dva sina Tarasa Buljbe, Gogolj kao da proročki slika današnju situaciju u Ukrajini. Jedan sin, odan veri i ruskoj otadžbini do mučeničke smrti, drugi – izdajnik vere i otadžbine. Pred polazak sa sinovima u pohod, Taras, obraćajući se majci, kao da personifikuje obraćanje današnjoj majci Rusiji koja šalje svoju decu u rat za odbranu vere i otadžbine: „Sad blagoslovi majko, svoju decu! Moli Boga da vojuju hrabro, da uvek štite čast vitešku, da uvek brane veru Hristovu, a ako to ne čine – bolje nek propadnu, nek im ni traga ne bude na svetu! Priđite deco, majci – molitva materina čuva i na vodi i na suvom!“
I danas, jedni brane veru i otadžbinu poput Ostapa, drugi srljaju u izdaju kao Andrej, prelešćeni spoljnim bleskom Zapada. A Zapad je kako tada, tako i danas, već naoružao zemlju za rat protiv Rusije. Za Gogolja nema ništa strašnije od izdaje vere i otadžbine, pa je odmazda za izdaju sina Andreja, ma koliko gorka, ujedno i neizbežna. Zar i današnji progon monaha Kijevsko-pečerske lavre nije izdaja vere i otadžbine?
U svojim delima Gogolj preko spoljne satire uopšte nema želju za nekakvim ismejavanjem, nego maestralno pokazuje put za preporod duše palog čoveka. Književnog genija koji je znao da se kroz suze smeje, koji je znao da plače nad stradalnim čovečanstvom suzama koje taj svet nije video, nikada nije napuštala misao o moralnom preporodu ličnosti…

MONAH U SVETU Gogolj je kao mirjanin proveo uistinu monaški život u svetu – devstven, celomudren, siromašan, u neprekidnoj molitvi Bogu, poslušanju duhovniku i predanosti idealima Svete Rusije – veri, otadžbini i naciji. Zbog toga je, možda kao niko drugi u istoriji književnosti, najsuptilnije osećao sveštenu suštinu reči. U Svetom pismu slovo ili reč koristi se i kao drugi naziv za Boga – Logos. Gogolj je više puta isticao tu misao o posebnoj odgovornosti darovitih ljudi, onih kojima je Gospod podario poseban dar. Smatrao je da oni prema reči moraju da se odnose sa sveštenim trepetom, beskrajno pažljivo i časno.
Na jednom mestu govoreći o umetnosti uopšte, on piše: „Osećao sam svom svojom dušom da reč mora biti sveta.“
„Neophodno je časno se obraćati rečima. To je viši poklon Boga čoveku. Ako sopstvena duša nije ustrojena, reč donosi nevolju njenom piscu, iz njega izađe takva reč koja sve pokvari. Tada se i s najčistijim željama za dobro može proizvesti zlo; Reč gnjila da ne izlazi iz vaših usta!“
Ta visoka svest o odgovornosti umetnika pred reči (slovu) rodila je religioznu, duboko istinitu i duboko poučnu pouku koju nam je ostavio Gogolj: „Ne budite mrtve, već žive duše. Nema drugih dveri osim onih koje je naznačio Isus Hristos, a svako ko drugačije ulazi je lopov i razbojnik.“
Gogoljevi heroji u „Mrtvim dušama“ žive bez Boga, zbog toga su i mrtvi. Zar i danas nemamo u svom okruženju takvih maštalaca potpuno odvojenih od života kakav je bio Manilov, ili rušilačkih nemirnih i nespokojnih priroda kakva je bila u Nozdrova, da i ne govorimo o Sobakeviču koji je ostario čitav život zlobno osuđujući svoju okolinu? Koliko je i danas onih sličnih Pljuškinu sa besmislenom strašću sakupljanja nepotrebnih stvari? I na kraju, koliko je i samih Čičikova, obrazovanih ljudi koji se pristojno ophode u društvu, ali čiji porivi duše otkrivaju koristoljublje? Nažalost, nismo dočekali nastavak grandiozne Gogoljeve zamisli sa „Mrtvim dušama“ da se i u tako palim ljudima probudi nada na preobražaj kroz podvig pokajanja. Trebalo je da Čičikov i Pljuškin u drugom tomu dožive taj duhovni preobražaj (ni ime Čičikova – Pavle – svakako nije slučajno, znamo za čudesni preobražaj apostola Pavla posle susreta s Hristom)…

BORBENOST, PROROŠTVO, MESIJANIZAM Mistične ruske kočije koje jure po beskrajnom prostranstvu, nazvane trojka, u Gogoljevom romanu proročki simbolišu Rusiju koja je tokom HH veka zalutala u sopstveno nebiće, odričući se sebe. Ta Rusija se danas vraća sebi, dižući glas istine uprkos strašnom neprijateljskom vihoru kome je izložena. Ta Rusija danas predstavlja jedinu nadu i mogućnost zaustavljanja suludog globalističkog voza koji vuče celo čovečanstvo u ambis… Gogolj je, svojim životom i svojim delom, veličanstvenu estetiku Puškina usmerio ka veri, na put koji je Dostojevski tako lepo nadogradio. U prodoru materijalističkih i liberalnih ideja u rusko društvo, u šićardžijskoj sujeti koja je počela da preovladava u kulturnoj sredini tadašnje Rusije, Gogolj je jasno, može se reći prvi, uvideo kataklizmičnu opasnost odvajanja tadašnjeg ruskog društva od crkve. (Oktobarska revolucija je pokazala apsolutnu opravdanost tih njegovih zebnji, kasnije tu opasnost uočava i Dostojevski, kao i ruski svetitelji s kraja 18. i početka 19. veka Teofan Zatvornik, Ignjatije Brjančaninov i Jovan Kronštatski, koji u svojim propovedima uporno na to upozoravaju.)
Kako je napisao profesor Dunajev, magistralni pravac velike ruske književnosti – duhovnost, etičnost, apologetika Rusije, borbenost, proroštvo, mesijanizam, saosećanje, a pre svega religiozno-moralni smisao – praktično je stvoren Gogoljevim perom, ostalo je bila nadogradnja.
Očigledno da Gogolj nije bio nominalni nego istinski hrišćanin, čovek koji se nikada nije razdvajao od Jevanđelja. U tom smislu je karakteristična i povest „Portret“ u kojoj na kraju monah-umetnik ovako savetuje sina: „Spasavaj čistoću duše svoje! Ko u sebi ima talenta, taj mora imati čistiju dušu od svih ostalih. Njemu se neće oprostiti ono što se drugima prašta.“
Zar ovo nije očigledan primer duboko religiozne osmišljenosti umetnosti Nikolaja Vasiljeviča Gogolja? Sam Gogolj je i živeo po tim uputstvima, trudeći se da spasi čistoću duše svoje, njegovo pravoslavlje nije bilo nominalno nego istinsko, njegovo penjanje lestvicama hrišćanskih vrlina je bilo očigledno. Dakle, Gogolj, kao najupečatljiviji književni izraz ideala Svete Rusije, umetnost vidi kao „nevidljive merdevine kojima se penjemo ka hrišćanstvu“. Njegovo delo i danas predstavlja istinski bič za prozapadnu najamničku dehristijanizovanu sredinu.

PODSMEH I PRIZNANJE Ono što je Gogolj preživeo, posle izlaska „Odabranih mesta u prepisci sa prijateljima“, nema pandana u svetskoj književnosti. Premda je ova knjiga pisana iz najčistijih bogoljubivih pobuda, odmah po objavljivanju su krenuli do tada neviđeni napadi, ne na knjigu već na pisca, u čemu je prednjačio Bjelinski. Po rečima samog Gogolja, „nad živim telom još živog čoveka vršena je strašna autopsija“. Koliko je trebalo duhovne snage i smirenja sve to istrpeti smireno i smerno, bez razdraženosti i gneva, kao nešto odozgo poslato?
Ima nečeg pomalo biblijskog u Gogoljevom životu. Ovaj veliki književnik i mislilac dosegao je velike visine u svom duševnom životu i osećajući neizbežnu nesreću od sekularnog duha, neumorno pozivao na ocrkovljenje. Međutim, poput Noja dok je gradio barku ili poput Lota dok je upozoravao zetove da izađu iz grada jer će ih Gospod satrti, nailazi na podsmeh. Skoro celokupna ruska inteligencija toga doba isto tako se podsmevala Gogolju posle izlaska ove knjige. Čak i takav genije poput Dostojevskog, u „Selu Stepančikovu“, s podsmehom citira pojedina mesta iz „Prepiske s prijateljima“. No bio je to mladi i još nezreli Dostojevski, koji će kasnije i sam proći kroz istinski oganj očišćenja i shvatajući svu veličinu Gogoljevu, odati mu priznanje rečima da je ruska književnost toga doba nikla ispod Gogoljevog „Šinjela“. Zreli Dostojevski proročki prikazuje „Zle duhove“ i sav haos koji će nastati zbog sekularizacije i dehristijanizacije ruskog društva, na šta je Gogolj prvi ukazivao.
Religiozno-moralni pogled je u centru svih Gogoljevih pitanja – on poput prepodobnog Serafima Sarovskog savetuje da se do preobraženja društva dolazi preko preobraženja pojedinca.
„Čovek mora da se podseća da on nije nikakva materijalna skotina već visoki građanin visoke nebeske države. I sve dok on ne počne da koliko-toliko živi životom nebeskog građanina, neće uspeti da dovede u red ni svoj život zemaljskog građanina.“

ZAVETNO SOČINJENIJE Predosećajući nevolje koje stižu s levičarskim idejama pristiglim sa Zapada, Gogolj upozorava: „Nije lepo čak ni u naše misli privijati nekakve evropske ideje, dok ih Crkva ne zakrsti svetlošću Hristovom.“
Bjelinskom, kao glavnom apologeti ruskog liberalnog zapadnjaštva koji spasenje Rusije vidi u evropskoj civilizaciji, Gogolj odgovara da je to potpuno nedefinisan pojam, da u Evropi postoje svakojake skupine spremne da koliko sutra progutaju jedni druge u svojim rušilačkim načelima i da su toga svesne misleće glave u Evropi koje već odavno drhte i nevoljno pitaju – gde je naša civilizacija.
Istorija je dala za pravo Gogolju, danas ruskom čoveku nije potrebna velika mudrost da vidi u kakvog je monstruma izrasla ta evropska civilizacija…
U „Autorskoj ispovesti“ (naslov priređivača, knjiga je štampana posthumno) Gogolj se pokazuje kao istinski gigant duha. Ne štedeći i ne veličajući sebe, smireno i smerno, odgovara svojim kritičarima na tako poučan način da čovek shvata da se radi o čoveku koji je dosegao visoke duhovne orbitale.
Poslednje njegovo delo – „Razmišljanje o Božanskoj liturgiji“ – svakako spada u najveće domete duhovne proze 19. veka. Gogoljevi preci su imali duhovna zvanja, pradeda po ocu je bio sveštenik, deda je završio Kijevsku duhovnu akademiju, a otac Poltavsku duhovnu seminariju. Njegova majka Marija Ivanovna pred čudotvornom ikonom Svetog Nikole dala je zavet da ukoliko rodi sina, da će mu dati ime Nikolaj. Gogolj je „Zavetno sočinjenije“ kako je nazvao knjigu o Liturgiji, zaveštao kao knjigu za narod koja će se prodavati bez imena autora, sa što nižom cenom. Kroz lični opit pisca u ovoj knjizi se organski prepliću njegova umetnička i bogoslovska strana. Koliko vere i istine i liturgijskog iskustva leži u ovim rečima Gogolja: „…I ukoliko se društvo nije u potpunosti raspalo, ako ljudi još ne dišu punom nepomirljivom međusobnom mržnjom, skriveni razlog tome je Božanstvena liturgija koja podseća čoveka na svetu, nebesku ljubav prema bratu.“
Gogoljeva duhovna proza, njegovo tumačenje Svete liturgije i njegove molitve svedoče o duhovno izgrađenoj ličnosti s dragocenim iskustvom bogoopštenja i molitve.
Zbog svega toga, teško je i u naše dane naći aktuelnijeg, poučnijeg i po dušu korisnijeg pisca od Nikolaja Vasiljeviča Gogolja.
A mi nikada ne smemo gubiti iz vida opasnost da nas dolazak „Nebeskog Revizora“ (Drugi Hristov dolazak) ne zatekne u tom žalosnom stanju duha u kome je revizor zatekao junake Gogoljevog komada.
Autor je priredio i preveo dve knjige o Gogolju i piščevu kompletnu duhovnu prozu za prvo na srpskom jeziku puno izdanje njegovih Sabranih dela.