ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ… Ускрс и „савезничке бомбе“

Чини се да нас за овај Ускрс нико неће бомбардовати. Ни непријатељи, али ни пријатељи. Јер ми смо народ коме се обично дешава да страда више од својих пријатеља, него од непријатеља. А поготову су за нас опасни они који по сваку цену желе да нам помогну

На Ускрс, 16. и 17. априла 1944. године, наши пријатељи, „западни савезници“, изручили су на Београд, Ниш, Лесковац, Подгорицу и друге наше градове тепихе бомби од 500 килограма, гађајући искључиво „немачке војне циљеве“ пресудно важне за завршетак рата. Ти „немачки војни циљеви“ у Београду су били: куће и станови на Дорћолу, Старом граду, простор око Железничке станице, Хајд парк, болнице, породилишта, логори са српским заробљеницима – таоцима на Сајмишту, затим Главна улица и Гардош у Земуну, гробље крај Куле Сибињанин Јанка, бунар поред Харишове капеле… Серија бомбардовања Београђана од стране америчких летећих тврђава однела је више жртава међу цивилним становништвом, него бомбардовање Хитлерове Луфтвафе, такође на Ускрс, али 1941. године. Наравно, наши „западни савезници“, Американци и Енглези, никада нам нису објаснили зашто су бомбардовали Београд и друге српске градове, а не и Загреб (као главни град НДХ, савезника Хитлерове Немачке?) осим ако у објашњење не спада и констатација да у Загребу и није било толико Немаца већ углавном усташа. А да се традиција не би прекинула, Америка и НАТО-у су нам послали бомбе и на Ускрс 11. априла 1999. године!
Такође, у Првом светском рату, док је војвода Мишић на Колубари ломио кичму аустроугарској црно-жутој аждаји, „западни савезници“ су нам послали топовску муницију – погрешног калибра! А затим су у својим дугим кабинетским расправама о потреби (или не) спасавања полумртве и „вашљиве“ српске војске допустили да десетине хиљада српских војника, наших дедова и прадедова, иструну на дну „плаве гробнице“ пре но што су послали бродове за евакуацију. И то тек онда када су израчунали (а не само на интервенцију руског цара) да ће им опоравак српске војске и њихово потоње слање на Солунски фронт донети велику уштеду у животима сопствених војника.
Звучи као црни хумор, али од четири бомбардовања Београда у 20. веку два су била непријатељска (1915/1941), а два „пријатељска“ (1944/1999). Нерешено. То се зове фер-плеј.
Наравоученије: ми смо, чини се, олако, неке велике народе прогласили за пријатеље –
искључиво на емоционалној бази. Грађански рат на просторима бивше СФРЈ сурово нас је за то казнио. Санкције уведене Србији, а затим и бомбардовање њене територије, било је, разуме се, дело „западних савезника“ из Другог светског рата. И најзад, данас нам опет ти исти „западни савезници“ отимају оно најсветије: Косово и Метохију!
Ситуација у свету, а у Европи посебно, данас је бескрајно компликована. Рат у Украјини који мења целокупан светски поредак и уводи на велика врата један нови свет, који никако није по вољи тзв. Колективном западу, прети да и нас закачи. Јер пошто Русима углавном не могу ништа, тај Колективни запад увек у џепу има резервну варијанту, по њима „мале Русе“, Србе, над којима могу да лече своје фрустрације. Иако је Србија у протеклих десетак година заиста доживела видан економски и цивилизацијски просперитет, болна рана Срба и модерне српске државе, територија Косова и Метохије, долази као поручена Америци и Европи, које се полако али сигурно распадају као куле од карата, да под фирмом мировних преговора настављају своју стару политику распарчавања српских територија. Како другачије објаснити одсуство било каквих реакција бивших „западних савезника“ на терор над Србима на КиМ, док Шиптари под вођством политичког фанатика Аљбина Куртија перманентно, сваки дан хапсе и оптужују за ратне злочине понеког Србина, упадају без икаквог повода с полицијом у српске куће, пуштају из затвора терористе који пуцају на српску децу на улици јер носе бадњак, и хладнокрвно изјављују како од двапут договорене, у Бриселу и Охриду, Заједнице српских општина неће бити ништа! За то време наши бивши „западни савезници“ из Другог светског рата, који су на Ускрс 1944. порушили пола Србије јужно од Саве и Дунава не би ли, наводно, истерали Немце одатле (док су се Немци увелико повлачили сасвим северно, преко Срема), и даље, по шаблону блентавих политичких фраза, позивају на „узајамну толеранцију“ између два народа. Али овога пута зачињену и претњом увођења санкција, зато што, у вези с ратом у Украјини, не „усклађујемо“ своју спољну политику према Руској Федерацији с политиком ЕУ! И шта је то њих уопште брига? Нити смо у ЕУ, нити смо у НАТО-у. Само смо „на путу“ ка ЕУ, који се завршава – нигде.
Заиста, треба имати много јак желудац и увести санкције једној од ретких европских земаља која нас никада (макар ни из хобија, као НАТО, 1999) није бомбардовала, нити војно напала. Ако је и од „бивших савезника“ – много је. Нека задрже својих „тридесет сребрњака“!