GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM… Uskrs i „savezničke bombe“

Čini se da nas za ovaj Uskrs niko neće bombardovati. Ni neprijatelji, ali ni prijatelji. Jer mi smo narod kome se obično dešava da strada više od svojih prijatelja, nego od neprijatelja. A pogotovu su za nas opasni oni koji po svaku cenu žele da nam pomognu

Na Uskrs, 16. i 17. aprila 1944. godine, naši prijatelji, „zapadni saveznici“, izručili su na Beograd, Niš, Leskovac, Podgoricu i druge naše gradove tepihe bombi od 500 kilograma, gađajući isključivo „nemačke vojne ciljeve“ presudno važne za završetak rata. Ti „nemački vojni ciljevi“ u Beogradu su bili: kuće i stanovi na Dorćolu, Starom gradu, prostor oko Železničke stanice, Hajd park, bolnice, porodilišta, logori sa srpskim zarobljenicima – taocima na Sajmištu, zatim Glavna ulica i Gardoš u Zemunu, groblje kraj Kule Sibinjanin Janka, bunar pored Harišove kapele… Serija bombardovanja Beograđana od strane američkih letećih tvrđava odnela je više žrtava među civilnim stanovništvom, nego bombardovanje Hitlerove Luftvafe, takođe na Uskrs, ali 1941. godine. Naravno, naši „zapadni saveznici“, Amerikanci i Englezi, nikada nam nisu objasnili zašto su bombardovali Beograd i druge srpske gradove, a ne i Zagreb (kao glavni grad NDH, saveznika Hitlerove Nemačke?) osim ako u objašnjenje ne spada i konstatacija da u Zagrebu i nije bilo toliko Nemaca već uglavnom ustaša. A da se tradicija ne bi prekinula, Amerika i NATO-u su nam poslali bombe i na Uskrs 11. aprila 1999. godine!
Takođe, u Prvom svetskom ratu, dok je vojvoda Mišić na Kolubari lomio kičmu austrougarskoj crno-žutoj aždaji, „zapadni saveznici“ su nam poslali topovsku municiju – pogrešnog kalibra! A zatim su u svojim dugim kabinetskim raspravama o potrebi (ili ne) spasavanja polumrtve i „vašljive“ srpske vojske dopustili da desetine hiljada srpskih vojnika, naših dedova i pradedova, istrunu na dnu „plave grobnice“ pre no što su poslali brodove za evakuaciju. I to tek onda kada su izračunali (a ne samo na intervenciju ruskog cara) da će im oporavak srpske vojske i njihovo potonje slanje na Solunski front doneti veliku uštedu u životima sopstvenih vojnika.
Zvuči kao crni humor, ali od četiri bombardovanja Beograda u 20. veku dva su bila neprijateljska (1915/1941), a dva „prijateljska“ (1944/1999). Nerešeno. To se zove fer-plej.
Naravoučenije: mi smo, čini se, olako, neke velike narode proglasili za prijatelje –
isključivo na emocionalnoj bazi. Građanski rat na prostorima bivše SFRJ surovo nas je za to kaznio. Sankcije uvedene Srbiji, a zatim i bombardovanje njene teritorije, bilo je, razume se, delo „zapadnih saveznika“ iz Drugog svetskog rata. I najzad, danas nam opet ti isti „zapadni saveznici“ otimaju ono najsvetije: Kosovo i Metohiju!
Situacija u svetu, a u Evropi posebno, danas je beskrajno komplikovana. Rat u Ukrajini koji menja celokupan svetski poredak i uvodi na velika vrata jedan novi svet, koji nikako nije po volji tzv. Kolektivnom zapadu, preti da i nas zakači. Jer pošto Rusima uglavnom ne mogu ništa, taj Kolektivni zapad uvek u džepu ima rezervnu varijantu, po njima „male Ruse“, Srbe, nad kojima mogu da leče svoje frustracije. Iako je Srbija u proteklih desetak godina zaista doživela vidan ekonomski i civilizacijski prosperitet, bolna rana Srba i moderne srpske države, teritorija Kosova i Metohije, dolazi kao poručena Americi i Evropi, koje se polako ali sigurno raspadaju kao kule od karata, da pod firmom mirovnih pregovora nastavljaju svoju staru politiku rasparčavanja srpskih teritorija. Kako drugačije objasniti odsustvo bilo kakvih reakcija bivših „zapadnih saveznika“ na teror nad Srbima na KiM, dok Šiptari pod vođstvom političkog fanatika Aljbina Kurtija permanentno, svaki dan hapse i optužuju za ratne zločine ponekog Srbina, upadaju bez ikakvog povoda s policijom u srpske kuće, puštaju iz zatvora teroriste koji pucaju na srpsku decu na ulici jer nose badnjak, i hladnokrvno izjavljuju kako od dvaput dogovorene, u Briselu i Ohridu, Zajednice srpskih opština neće biti ništa! Za to vreme naši bivši „zapadni saveznici“ iz Drugog svetskog rata, koji su na Uskrs 1944. porušili pola Srbije južno od Save i Dunava ne bi li, navodno, isterali Nemce odatle (dok su se Nemci uveliko povlačili sasvim severno, preko Srema), i dalje, po šablonu blentavih političkih fraza, pozivaju na „uzajamnu toleranciju“ između dva naroda. Ali ovoga puta začinjenu i pretnjom uvođenja sankcija, zato što, u vezi s ratom u Ukrajini, ne „usklađujemo“ svoju spoljnu politiku prema Ruskoj Federaciji s politikom EU! I šta je to njih uopšte briga? Niti smo u EU, niti smo u NATO-u. Samo smo „na putu“ ka EU, koji se završava – nigde.
Zaista, treba imati mnogo jak želudac i uvesti sankcije jednoj od retkih evropskih zemalja koja nas nikada (makar ni iz hobija, kao NATO, 1999) nije bombardovala, niti vojno napala. Ako je i od „bivših saveznika“ – mnogo je. Neka zadrže svojih „trideset srebrnjaka“!