СВЕТИОНИК – Црна Гора у заливском тјеснацу

Заустављен функционални поморски саобраћај у Боки Которској након 125 година. Црна је Гора опет показала како не зна да има море од новембра до маја

У току је кампања за предсједничке изборе 19. марта, беш обалне феште и динар који може да продужи живот Срба и несрба којима финансијска зима, не лези црногорски враже, траје осам мјесеци.
Причао ми је отац, да је још у вријеме мога ђеда Глига (1908–1972), кога нисам запамтио, било ријечи о мосту на Веригама. Вериге су мореуз у Боки Которској, на најужем дијелу широк нешто преко 300 метара, али довољно дубок да туда могу да прођу прекоокеански теретни бродови и луксузни крузери. Прије сваких избора откако је демократија окупирала Залив, свака власт у бербу гласова одлази обећавајући Мост на Веригама, чиме би се знатно скратио пут вијугавим контурама Боке, куда је 1966. прошао асфалтни пут – Јадранска магистрала.
Између рта Св. Недеља и Турског рта са једне стране мореуза Вериге, и рта Госпе од Анђела и рта Опатово са друге – налазе се два сучелишна мјесташца, Каменари и Лепетане. Туда од 1898. године, дакле вијек и кварат, саобраћа за Бокеље цатара, а за Црногорце и фуреште – трајект.
Првобитна је цатара била проста: двије дрвене барке спојене су биле платформом од дрвета. Касније су цатаре бивале све веће, све модерније. У вријеме мога дјетињства саобраћала су, као и данас – десетак минута, два трајекта, „Каменари“ и „Лепетане“. У доба пред овогодишње зимске феште свуда дуж Бокељског приморја, тачно на дан отварања 54. Празника мимозе, 17. фебруара у поноћ, заустављена је на трен обална пловидба након 125 година. Десетине хиљада људи жедних феште, музике, рибе и вина, мажоретки, тромбоњера, концерата на пјени од мора… питало се да ли је ова лудост нормална? Да стане трајектни превоз?
Као златну коку, каменарски „Поморски саобраћај“ је 90-их година прошлог вијека приватизован, те су у посјед те машине за прављење пара дошли људи блиски Милу Ђукановићу. Наслиједивши монопол, котили су приход, купили нове трајекте, превозили су возила и људе, множивши све вријеме паре и за касу владајуће странке. Љета 2022. шест трајеката радило је пуном паром јер је сезона била добра, па и за фирму која је, ономад, на очи народа, а по допуштењу Ђукановићеве власти, дошла у посјед нечега што је народ стицао вијек и кварат.
У државици у којој се 30. августа 2020. у јеку короне на парламентарним изборима догодио обрт који то није био, нова је власт, не баш у констелацији од 30. августа 2020, учинила непочинство према људима који су парама од трајекта опрали биографију.
Раскинули су уговор с монополистом дословно преко ноћи, а да прије тога нису обезбиједили алтернативу, услове за нормално функционисање обалне пловидбе, за саобраћај током фешти које на Приморје привуку сто педесет хиљада људи.
Црна је Гора опет показала како не зна да има море од новембра до маја.
Министарство одрживог развоја предложило је дебото неспособној Влади а ова усвојила да државна фирма „Морско добро“, која уопште није регистрована „за дјелатност поморског транспорта робе и путника“, преузме превоз људи и возила трајектима.
Којим трајектима кад их „Морско добро“ нема?
Држава покушава да од монополисте купи флоту трајеката, али заборавља да куповина подлијеже Закону о јавним набавкама, па тако не може. Не може се позвати ни страни трајект да припомогне глупости, јер закон не дозвољава да брод са страном заставом вози трајектну линију у унутрашњем саобраћају. Закон, истина, дозвољава страни брод у комерцијалним операцијама, али, по бокељологу Синиши Луковићу, само као ванредну могућност, и то између лука у Црној Гори, не и између пристаништа, а Каменари и Лепетане су пристаништа, нису луке.
Монополиста је, с осјећајем да ће добро од порезних обвезника наплатити правно непочинство, отпелао све трајекте на вез у Бродоградилиште у Бијелој, такође продато „страном инвеститору“ у ери Мила Ђукановића, човјека који се опет кандидовао за предсједника Црне Горе. Зли језици с једне стране мореуза Вериге кажу да су трајекти удомљени у доновој, кумовој фирми, док зли језици с друге стране мореуза Вериге казују да ће све трајекте бивши монополиста продати Хрватима, а ови ће их по вишој цијени продати „Морском добру“ – владином предузећу које чак ни измјеном Статута не може да постане бродар јер Статут проистиче из Оснивачког акта у коме, авај, нема поморског превоза у попису активности.
Како се на српском зове овај каталог антологијских пропуста и глупости?
Црногорска посла.
И док се на Приморју стађунски слави уз музику и вино, уз маске и луди зимски плес (ко још мари за Велики пост?), у Херцег Новом на Празнику мимозе, у Котору на Зимским которским карневалским фештама, и којекуде још по Заливу, морем плови, не као у пјесми „једна мала барка“ него „Василије“ – пловило налик трајекту сертификованом на силу, у власништву домаће грађевинске фирме, са занемаривим капацитетом од свега двадесетак возила, што га је налик првој помоћи обезбиједила Влада Црне Горе и њен на челу премијер-менаџер у техничком мандату.
Да се Влада није сјетила да претпостављени народни бијес умири тиме што ће „Василије“ бесплатно превозити домаће и фуреште, буна не би можда избила само на фејсбуку. У току је кампања за предсједничке изборе 19. марта, беш обалне феште и динар који може да продужи живот Срба и несрба којима финансијска зима, не лези црногорски враже, траје осам мјесеци.
Ако се до љета не оконча бој нових скакавацах који би да поједу године пред нама – са скакавцима који су појели године за нама, на трајектним прелазима Каменари–Лепетане биће гинисовско саобраћајно чвориште. Хиљаде возила чекаће под упеклом звијездом да пређе мореуз.
Можда ће ипак (текст доказује да не треба рачунати на рационалност када одлуке доноси црногорска власт) возачи установити како се Бока Которска званично налази у Клубу најљепших залива свијета, па је онда боље да се – преко прече, наоколо ближе – колима по Јадранској магистрали обиђу вијугаве контуре јединог фјорда на Медитерану.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море