Sumrak ,,demokratskog“ Zapada

NAŠA TEMA l Agresija NATO-a sa odstojanja od 24 godine

Topuz prepun nečoveštva

Stavovi iz Brisela, Ohrida, Vašingtona i drugih destinacija opominju nas da se agresija na Srbiju nastavlja drugim sredstvima, ali sa istim ciljem – da se ceo srpski narod na Balkanu obespravi i ponizi, da se trajno udalji od tradicionalnih prijatelja i njihove podrške i da se odrekne svog državnog prava na pokrajinu Kosovo i Metohiju

TRADICIONALNI OKRUGLI STO U Svečanoj sali Doma VS u Beogradu 23. marta održan je Okrugli sto pod nazivom „Agresija NATO – 24 godine posle“, koji su organizovali Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije, SUBNOR Srbije i Društvo srpskih domaćina. Tom prilikom govorili su: general Milomir Miladinović, predsednik Kluba generala i admirala Srbije; Nikola Šainović, potpredsednik Savezne vlade SRJ u vreme agresije NATO-a; Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih; prof. dr Miladin Ševarlić, predsednik Izvršnog odbora Društva srpskih domaćina; dr Momčilo Vuksanović, predsednik Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore; Mlađen Cicović, šef Predstavništa Republike Srpske u Srbiji i Novak Bjelić, generalni direktor kombinata „Trepča“ u poslednjoj deceniji 20. veka.

Jedan dokumentarni film o agresiji NATO-a na SRJ (Srbiju) naslovljen je sintagmom ,,Milenijumska greška“. I tu misao, kod zdravorazumnih, kao da zastaje. Zapravo, ako bi se naslov analizirao iz više uglova, nedvosmisleno bi se došlo do istine koja se, nažalost, ponavlja i u sukobu Rusije i Ukrajine. Nije bilo ratova na prostoru Evrope a da nismo, ne svojom voljom, bili učesnici. U svim tim sukobima naši preci bili su na velikim iskušenjima, ali se svojom odlučnošću, veštinom, hrabrošću i junaštvom nisu obrukali.
,,Posle agresije NATO-a na našu zemlju 1999. godine govorili smo da nam je stalo do istine o motivima agresora, a bili smo svesni da kada saznamo pravu istinu, ona neće imati veliki značaj. Kakvi su međunarodni odnosi danas, nije isključeno da u budućnosti postane istina to da smo krivi što smo se branili od agresije“, kaže predsednik Skupštine Kluba generala i admirala Srbije general-potpukovnik Milomir Miladinović.

UGROŽAVANJE BEZBEDNOSTI General izražava zabrinutost zbog aktuelnih dešavanja u svetu i njihovog uticaj na bezbednosne izazove u odnosu na Srbiju, jer se teška međunarodna situacija direktno odražava i na bezbednost naše zemlje.
„Situacija u Ukrajini se perfidno koristi za rešavanje odnosa unutar Srbije. Naša zemlja se uslovljava ’rezolucijama’, ultimatumima i drugim pritiscima, kako bi takozvanu državu Kosovo legalizovali u međunarodnim odnosima. Na taj način pokušavaju da neostvarene ratne ciljeve reše pretnjama, uslovljavanjima i ucenama. Ratni ciljevi su im bili: rušenje državnog uređenja, rasparčavanje SR Jugoslavije, uništenje naše vojske… Nijedan nisu ostvarili… Mislili smo da je Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom SB UN broj 1244 agresija završena, a to je sudeći po ponašanju svetskih moćnika bila farsa, jer po njihovom priznanju ugovore potpisuju da bi se pripremili za još veća ucenjivanja ili da pripreme novu podvalu, pa agresija na našu zemlju traje i danas primenom drugih sredstava… Savetuju nas da se odreknemo prošlosti i da ne živimo veličajući heroje, da gledamo u budućnost, jer se i oni tobože odriču prošlosti, ali njihova prošlost su porobljavanje, ubistva, nasilno oduzimanje i iskorišćavanje tuđih teritorija, ratovi i kolonijalizam, a naša je uvek bila borba za slobodu koja nas je samo u 20. veku koštala više od tri miliona života“, naglašava general Miladinović.
Nikola Šainović, u vreme agresije potpredsednik Vlade SRJ, navodi da su ga 1990. i 1991. godine ljudi pitali zašto zapadne sile, s kojima smo u dva svetska rata bili saveznici, odjednom više nisu na našoj strani.

RAT PROTIV RUSIJE „U to vreme smo govorili da smo bili saveznici jer se vodio rat protiv Nemačke, a da je od tada na sceni rat protiv Rusije. Mnogi nam nisu verovali. Navodili smo da će raspad SSSR-a i valjak koji ide sa Zapada na Istok preći preko naših glava i to po istom principu kako je danas Zapad došao do ruske granice. Tada su smislili ’oružje’ velikog kalibra. Zove se mirovni sporazum. Ratujete, pa sklopite sporazum, a onda ga namerno prekršite. Za Krajinu je sporazum važio dok ga nisu pogazili. Minski je bio na snazi dok ga nisu pogazili. I tako redom. Do gaženje Rezolucija SB 1244 došlo je već sutradan po usvajanju. Pregovori oko Kumanovskog sporazuma trajali su četiri dana i četiri noći. Zašto? Zato što je NATO tražio da se povučemo tačno određenog dana, a oni će već kasnije doći. Mi smo im poručili da ako odemo i ostavimo prostor OVK za zločine i pokolj, nastaje bezbednosni vakuum. Optuživali su nas da smo nekooperativni. Bili smo odlučni da se izlazak naših trupa i ulazak događaju istovremeno. Da preuzmu teritoriju. Tako je i bilo: preuzimali su zonu po zonu.
„Nama je pred rat 1999. godine došla na Kosmet ugledna američka senatorka i razgovarala sa Zoranom Anđelkovićem. Počeo je da joj čita žrtve Srba u poslednjih deset dana. Ona ga je prekinula i rekla da ne treba dalje da čita. On ju je pitao: Vi ne verujete da je ovo istina? Ne, ne sumnjam. Vi smatrate OVK terorističkom organizacijom, a mi ih smatramo borcima za slobodu… Lideri tih ’boraca za slobodu’ danas su u Hagu. Sudi im se za zločine počinjene od 1998. godine. Sve je moguće.
„Mi moramo da se odbranimo. Da se čvrsto držimo svojih principa. Zašto Milošević nije trgovao? Velika sila to ne trpi, ona traži konkretno. Ako si kooperativan, pa daš nešto konkretno, oni traže novo. Ako ispuniš tri zahteva, oni ponovo traže nove.
„Čim je pod kraj rata došao Viktor Černomirdin i postalo jasno šta nam se sprema, odjurio sam na Kosmet da kažem oficirima u Komandi prištinskog korpusa da sledi moguće povlačenje. To je bio dramatičan trenutak. Znači, vojnik koji nije izgubio bitku na frontu, treba da se povuče u interesu države… Mogli smo da branimo granicu Kosova i Metohije, ali nismo mogli Kragujevac Niš, Beograd…
„Povodom 50-godišnjice saveza u to vreme je zasedao Savet NATO-a u formatu šefova država. Rat traje. Na stolu su imali dva predloga. Jedan je bio kopnena intervencija sa 200.000 vojnika. Drugi je bio kratak: Ovaj skup ovlašćuje komandu NATO-a da završi rat“, naglasio je Šainović.
Tri četvrtine stradalih tokom agresije NATO-a su civili; među njima je 89 dece, od male Milice Rakić iz Batajnice do srednjoškolke Sanje Milenković, iz Varvarina, srpske šampionke u matematici. Koliko je žrtava zakasnelih posledica korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom, hemijskih toksičkih sredstava i neeksplodiranih kasetnih bombi, teško da ćemo ikada precizno utvrditi.

RANJENA SRBIJA „Srbija se još uvek nije oporavila – ni duhovno od bola i nepravde, ni materijalno. U samom jezgru Beograda i dalje prolazimo pored razorenih zdanja čije nas zjapeće ruine podsećaju na dela naših partnera. Hvalimo njihove donacije, ne postavljamo najavljivane pa zaboravljene zahteve za ratnu štetu. Koliko je to izraz težnje da budemo konstruktivni, realni i poštovani, teško je reći. Možda bi bilo dobro da se ruševine zdanja Generalštaba i MUP-a Srbije proglase i zaštite kao spomenici kulture, ne samo zato što to zahteva manje sredstava nego zato što bi to verovatno imalo više smisla nego rekonstrukcija ili izgradnja novih zdanja“, veli Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i bivši ministar spoljnih poslova SRJ i nastavlja.
„Bio je to zločin protiv mira i čovečnosti, protiv zemlje koja nije predstavljala nikakvu opasnost ni za koga, najmanje za NATO, ili njene članice“, nastavlja Jovanović i dodaje: „Nije puko ponavljanje istine kada i danas kažemo da je agresija NATO-a izvršena kršenjem osnovnih principa međunarodnih odnosa, Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija i Pariske Povelje; kada kažemo, da je NATO, pet i po decenija posle kraja Drugog svetskog rata, vratio rat na evropsko tle; da su bombe i krstareće rakete ubijale građane Srbije ali da su bile namenjene i drugima; da su istovremeno razarale evropsku i svetsku arhitekturu bezbednosti i saradnje; da je to, u suštini, bio rat protiv Evrope u kome je i sama Evropa učestvovala; da je to bio presedan za osvajačke ratove i prevrate u okviru proklamovane strategije širenja na Istok i tzv. demokratizacije; da je NATO agresijom na Srbiju i Crnu Goru (SRJ) svoju jubilarnu 50. godišnjicu obeležio prelaskom iz odbrambenog i regionalnog u osvajački savez globalnih hegemonističkih ciljeva.

PRAVI CILJ Bivši ministar spoljnih poslova SRJ ističe i da nas „stavovi iz Brisela, Ohrida, Vašingtona i drugih destinacija, opominju da se agresija na Srbiju nastavlja drugim sredstvima, ali sa istim ciljem – da se ceo srpski narod na Balkanu obespravi i ponizi, da se trajno udalji od tradicionalnih prijatelja i njihove podrške i da se odrekne svog državnog prava na pokrajinu Kosovo i Metohiju. Proteklo vreme i savremena dešavanja nedvosmisleno potvrđuju da je pravi cilj agresije bio – otimanje Kosova i Metohije od Srbije, zbacivanje predsednika Slobodana Miloševića i pretvaranje Balkana, u odskočnu bazu za pohod na Istok“.
„Uveren sam da je, s obzirom na sva dosadašnja iskustva i trendove dubokih promena u globalnim odnosima, najbolji put za Srbiju reafirmisanje nezavisne, neutralne i uravnotežene spoljne politike, čuvanje i učvršćivanje odnosa s tradicionalnim prijateljima i saveznicima i otvorenost za ravnopravne odnose i saradnju sa svim zemljama i integracijama koje prihvataju Srbiju kao ravnopravnog partnera. Pravedno i održivo rešenje statusa za pokrajinu Kosovo i Metohiju moguće je samo uz doslednu primenu Ustava Srbije, osnovnih principa međunarodnog prava i Rezolucije SB UN 1244, koja je trajna i neotklonjiva pravna obaveza. Jedino takvo rešenje može biti u interesu trajnog mira, bezbednosti i saradnje. Svaki drugi silom, pretnjama i ucenama nametnuti status, bez obzira na formu, ne može se pretvoriti u pravo ili kompromis, niti može postati prilog miru. Naprotiv“, podvukao je Živadin Jovanović.
Osvrćući se na agresiju NATO-a na SRJ dr Momčilo Vuksanović, predsednik Srpskog nacionalnog saveta Crne Gore, između je ostalog rekao: „Svu nesreću koju je tada doživljavala Srbija doživjeli smo i mi u Crnoj Gori, doduše u manjem obimu i kada se tiče razaranja i kada se tiče žrtava, ali nikada ne možemo zaboraviti tragično stradalu djecu i građane Murina u agresiji NATO-a i prvu žrtvu zločina na prostoru SRJ – vojnika na odsluženju vojnog roka u Danilovgradu Sašu Stajića.
„Nakon nedemokratskog i siledžijskog izdvajanja Crne Gore iz zajedničke države sa Srbijom uz pomoć država NATO-a i promotora tog saveza Crna Gora je mimo iskazane volje većine građana jednostranom odlukom priključena Severnoatlantskom savezu. Građani, a posebno srpski narod u Crnoj Gori, oštro su se suprotstavljali pristupanju Crne Gore ovom agresivnom vojnom savezu.

TRI MOLBE Zaključujući raspravu na Okruglom stolu predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih Živadin Jovanović predložio je tri najvažnija zaključka: „Prvi, da se obnovi rad Skupštinske komisije za utvrđivanje posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom tokom agresije NATO-a i Vladinog interresornog tela; drugi, da se do obeležavanja 25-godišnjice NATO agresije marta iduće godine okonča rad na utvrđivanju spiska svih civilnih žrtava agresije i treći, da se izvrši analiza obrade nastavne jedinice o agresiji NATO-a u svim udžbenicima svih nivoa obrazovanja i obezbedi očuvanje istine.

PROTIV INTERESA SRBA „Ulaskom u NATO Crna Gora je u potpunosti izgubila svoju samostalnost. Nijedna važna odluka u Crnoj Gori od njenog osamostaljivanja nije donesena u skladu s demokratskim principima i saglasno volji ne samo većinskog pravoslavnog naroda nego i svih građana. Navodno, vođeni obavezama prema kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji gotovo sve najvažnije odluke donose se uvijek i apsolutno protiv interesa srpskog naroda. To potvrđuju državne odluke o priznavanju lažne države Kosova, učlanjenje u NATO, uvođenje sankcija Rusiji i niz odluka i glasanja u međunarodnim organizacijama, koje su proizvodile ozbiljnu međunacionalnu podijeljenost, a ona je i dalje prisutna“, naglasio je Vuksanović.
Mlađen Cicović, šef Predstavništva Republike Srpske u Srbiji, navodi da dan sećanja na bestijalno bombardovanje Srbije, bombama sa osiromašenim uranijumom, od Amerike i njenih satelita iz Evropske unije, sabranih u NATO-u, istovremeno je i dan koji Srbe iz Republike Srpske podseća na isto takve bombe, pod kojim su branili i odbranili svoju Republiku Srpsku.
„Strašna razaranja Srbije, civilne i vojne žrtve, pa neizlečive bolesti kod onih koje su bombe promašile, ali ih je i u Srpskoj, i u Srbiji pogodio osiromašeni uranijum pa umiru polako i bolno, jedna su strana strašne mržnje i monstruoznog rata Kolektivnog zapada protiv Srba, što se nikad i nikako ne može oprostiti, a druga strana je pečat srama na svim zemljama Evropske unije čiji su vojnici učestvovali u ratu protiv starog evropskog naroda, a to znači i protiv svog kontinenta, protiv Evrope. Ova druga činjenica nas skoro svakodnevno podseća, pa i danas, da Evropska unija i Evropa nisu isto; ta ekonomsko-politička družina samo stanuje u Evropi i nikako se ne može reći da deli njene istorijske, kulturne i moralne vrednosti“, rekao je Cicović.
Društvo srpskih domaćina, sa Pokretom srpske sabornosti i Pokretom Srba sa KiM, sastavilo je spisak predloga kako prevazići probleme vezane za očuvanje srpskog Kosmeta u Republici Srbiji. S tim u vezi usaglasili su 17, a šest su uputili predsedniku Republike, predsednici Vlade, predsedniku Skupštine Srbije i patrijarhu. Zastupaju stav da niko nema pravo da u ime Srbije pregovara o nezavisnosti ili bilo kakvom osamostaljivanju Kosova i Metohije.

POZIVANJE NA SINOD SPC „Niko nam ne preti ratom u ovoj globalnoj situaciji, jer bi to bio bumerang i za one koji bi nasrnuli. Ako bude razloga, trebalo bi da poštujemo odluku Svetog arhijerejskog sinoda s blaženopočivšim patrijarhom Pavlom na čelu (novembar 2005) koja predviđa da u slučaju nepodnošljivih pritisaka Srbija proglasi okupaciju Kosmeta, jer sve ono što se događa za vreme okupacije, posle oslobođenja podleže drugačijoj regulativi, napominje profesor dr Miladin Ševarlić.
„Zalažemo se da od Saveta bezbednosti UN tražimo da u sastavu KFOR-a učestvuju vojnici država koje nisu učestvovale u bombardovanju i predstavnici država koje nisu priznali KiM. Srbi na KiM u sopstvenoj državi žive kao prognani narod. Posledice su nepojmljive. Šta imamo na Kosmetu? Imamo porušena groblja u 21. veku, a da niko u svetu nije rekao da je to anticivilizacijski čin… Zašto mirovne snage ne obezbede da se prognani vrate ljudi na svoja ognjišta?“, upitao je Ševarlić.
Kosmetski čvor i dalje je zamršen, pre svega zahvaljujući upornim nastojanjem Zapada. Vreme će pokazati da je agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju ipak bila milenijumska greška, koja se ponavlja.

Piše Natalija Naročnjicka

Dr Natalija Naročnjicka, osnivač i predsednik Fonda istorijske perspektive, akademik SANU: video-obraćanje na okruglom stolu Srpsko-ruskog bratstva „NATO ratovi protiv Srba i Rusa“, 24. marta 2023

Rat je vaseljenskog karaktera, srpski duh je s nama, Rusija mora da pobedi

Zapad danas, zajedno s geopolitičkim, ekonomskim i vojnim pritiskom na Rusiju i Srbiju, u svom ratu vaseljenskog karaktera, ratuje i na polju pogleda na svet. I to je njegova greška

Dragi srpski prijatelji, braćo, kolege, stručnjaci, moji stari saborci, među kojima je i Vladimir Kršljanin! Koliko smo toga zajedno prošli! Bila sam prisutna, došla sam u Srbiju preko bugarskih planina, kada su NATO bombe padale na nezaštićeni Beograd, videla sam ta razaranja, videla sam patnju i videla nesalomivi srpski duh. Zato i danas pišem da je srpski otpor, tada ratnim dejstvima, a danas pritiscima bez presedana od strane NATO-a i EU, koje predvode, naravno, SAD, poslednji, po mom mišljenju, čist plamen koji izbija iz natrule tinjajuće močvare slovenstva.

U STVARI, TO JE RAT Ali to je lirika. Današnja konfrontacija je, naravno, postala očita 2022. godine, kada je Rusija izvršila odvažan i za Zapad neočekivan čin samoopredeljenja u novim geopolitičkim i duhovnim okolnostima. Bio je to, po mom mišljenju, veliki čin nacionalne državne volje, koji je stavio tačku na čitavu eru amerikocentričnog sveta. Amerikocentrični svet se zateturao i njegova aksiomatika je prestala da bude neosporna, i stoga ceo svet sada gleda na tu konfrontaciju, neko s nadom, neko sa strepnjom, shvatajući da će pobeda Rusije dovesti do krupnih, postepenih, možda ne brzih, ali obaveznih promena velikih razmera u odnosima snaga i ulogama različitih civilizacija i država, ona će promeniti odnose između različitih ekonomskih i životnih stilova, a da ne govorimo o vojnoj konfiguraciji. I, naravno, sve će to, pre ili kasnije, dovesti do podrivanja i promene glavnog instrumenta američke dominacije nad svetom – svetskih dolarskih cena. Jer emisija dolara je glavni instrument američkog pritiska i upravljanja svetom, ne manje nego vojna sila Amerike, jer je teško poslati negde vojnu silu tek tako, bez ikakvog razloga, a emisija dolara vezuje države, zbog pritiska finansijskog sistema – uključujući i Rusiju, koja je donedavno bila veoma snažno integrisana.
Današnji rat, koji Rusija naziva Specijalnom vojnom operacijom, to su potpuno drugačiji pravni parametri, stručnjaci to razumeju. U stvari, to je rat. To je rat u Ukrajini sa anglosaksonskim svetom.
Zapadna Evropa je u proteklih 30 godina praktično izgubila uticaj na svetsku politiku, i sada je poslušni instrument. Veoma je tužno gledati kako nekadašnje velike sile – Francuska i Nemačka danas nemaju nikakav glas.

I SRBIJA PLAĆA CENU SRODNOSTI U kuloarima stručnjaci kažu: sve će se rešavati između Rusije i SAD. I, naravno, kroz čitavu istoriju znamo da za Srbiju, tako specifičnu po svom položaju na Balkanu i u glavama Zapada, nije moguće i teško da će ikada biti moguće da postoji izolovano od konfrontacije Zapada s Rusijom. I Srbija ovde, nažalost, s tugom to konstatujem, plaća cenu tog osećanja srodnosti s ruskim nacionalnim duhom, jer i uz masovnu obradu srpske svesti stalno posmatramo demonstracije sa više hiljada učesnika koji pevaju rusku himnu pred američkom ambasadom, prepune tribine velikih stadiona koje skandiraju „Rusi i Srbi – braća zauvek!“. To nama mnogo znači i smatram da Rusija treba mnogo više da aktivno deluje i pomaže, ali mi svi razumemo da će sve zavisiti od naše pobede.
Srbija je u posleratnoj istoriji već prošla kroz masivan, pravi rat sa zemljama NATO-a. Kada sam 1999. godine došla ovamo preko bugarskih planina, završila se era posleratnog sveta, u kojoj je bilo sukoba i konfrontacija, ali ipak uz poštovanje međunarodnog prava i najvažnijih pravnih odluka donetih posle rata. U Jugoslaviji su pogaženi i Helsinški akt i Povelja UN, jer je agresija usmerena na rasparčavanje Jugoslavije bila usmerena protiv zemlje potpisnice, osnivača UN, potpisnice Helsinškog akta. Helsinški akt iz 1975. godine potvrdio je nepovredivost posleratnih granica. Sve potpisnice garantovale su teritorijalni integritet svih država, a ne subjekata federacija. Odnosno potpisnici Helsinškog akta trebalo je da garantuju integritet Jugoslavije, a ne recimo Hrvatske ili nekog drugog subjekta federacije. Isto važi i za Sovjetski Savez. I današnja konfrontacija, iako je drugačija po formi, teži istim ciljevima.

ENKLAVA NEPRIJATNA ZA ZAPAD Srbija je enklava veoma neprijatna za Zapad, a danas sa svih strana stisnuta od strane NATO-a. Nije slučajno učinjeno sve da se Crna Gora otrgne od Srbije, iako je generalno svima jasno da je to jedna nacija sa izvesnom plemenskom individualizacijom na srpski i crnogorski kvalitet. Ali trebalo je da bude otrgnuta od Srbije, jer je izlaz na more, po mom mišljenju, glavna stvar – Boka Kotorska. Sećam se i znam kontinuitet takvih težnji, jer su i uoči Prvog svetskog rata postojale masonske mape, na kojima su sve strateške obale Evrope, uključujući i Boku Kotorsku, bile osenčene i prikazane kao regioni pod kontrolom tadašnje Engleske. Engleska danas pokušava da povrati svoju ulogu, ali, naravno, glavne su SAD.
Današnji ciljevi su, svakako, u odnosu na Rusiju – gušenje njene volje, slabljenje njene ekonomije, ali upravo to im ne polazi za rukom. Svih 30 godina nakon raspada i kraha Sovjetskog Saveza, anglosaksonski svet je činio sve da razradi neku novu formu kolonijalizma u odnosu na Rusiju, kako bi njeni resursi i njen finansijski sistem bili integrisani u zapadni sistem i u stvari mi, narod, ne bismo njima raspolagali. I, naravno, pojava novog ruskog rukovodstva u liku Vladimira Vladimiroviča Putina u početku im, možda, nije izgledala tako opasno po njihove ciljeve, a posle minhenskog govora, koji u početku nisu shvatali ozbiljno, postalo je jasno da Rusija za sebe gradi drugi put, drugi kolosek, za taj svoj veličanstveni voz u istoriji. Potvrđuju se sve mudre izreke iz prošlosti, koje kažu da je Rusiju nemoguće pobediti, pre ili kasnije ona će doći po svoje, ne sahranjujte je prerano, ruski narod će ustati iz zamišljenog groba i zahtevati da mu se vrate njegova prava.

NERV ISTORIJE I danas vidimo da je konfrontacija dostigla toliki stepen zle strasti na Zapadu da je potpuno egzistencijalne prirode, i to je očigledno, pa je zato svi stručnjaci sa svih strana nazivaju Trećim svetskim ratom, jer u filozofskom smislu to je sukob dva projekta budućnosti čovečanstva, dva suprotstavljena tumačenja napretka. Na Zapadu je to istorija bez moralnog cilja, a to je filozofija kraja istorije; s naše strane, to je modernizacija, kretanje napred, ali uz očuvanje onih osnovnih moralnih, etičkih i filozofskih normi, pojmova dobra i zla, lepote i ružnoće, greha i vrline, morala i antimorala, koji su stvorili veliku ljudsku civilizaciju, a linija između greha i vrline, lepote i ružnoće, dobra i zla, istine i laži je nerv ljudske istorije i, ovako ili onako, ta linija se tumači i jeste nerv istorije svih civilizacija, čak ne nužno hrišćanskih.
Zapad danas, zajedno s geopolitičkim, ekonomskim i vojnim pritiskom na Rusiju i Srbiju, u svom ratu vaseljenskog karaktera, ratuje i na polju pogleda na svet. I to je njegova greška, a reći ću i zašto. Svi vidimo da se čitavom svetu, i to veoma agresivno, a pre svega, njihovim društvima, koja se praktično ne opiru, nameću postmoderni, za normalnog čoveka apsurdni, veoma opasni postulati: čovek je merilo svega, on nema koncept dobra i zla, morala i antimorala, pa čak i Bogom danu prirodu čoveka – muškarca i žene – ne samo da dovode u pitanje već su je se odrekli. Ispostavlja se da je pol – društveni konstrukt koji čovek sam bira. Mnogi u našim zemljama to doživljavaju kao nekakvu bolest, glupost na Zapadu, potcenjujući opasnost od toga.

CRKVA POSLEDNJIH VREMENA? Na Zapadu, na univerzitetima, nastavnici već gube ugovore ako ne nametnu ovu agendu svojim studentima, čak i ako predaju matematiku. U jednoj katoličkoj školi, dečak koji je citirao Bibliju – da je Bog stvorio muškarca i ženu i da oni čine porodicu, udaljen je iz nastave do kraja godine, a kada se sutradan ipak pojavio, uhapšen je – a papa Francisko ćuti. Odnosno Rimokatolička crkva više nema nikakvog entuzijazma, volje za otporom. Kakva je to crkva, možda je to crkva poslednjih vremena, ne znam… Imam mnogo prijatelja katolika koji su sa mnom na istim pozicijama, gledaju na Rusiju s nadom. Više nije bauk komunizma taj koji opseda Evropu. Ne, sada je to filozofija kojoj mora javno da se zakune i društveni delatnik, i političar, i poslanik, i naučnik, i učitelj, i umetnik, i novinar, a ako ne, slede represije, ostrakizam, osuda. I uz ovu agendu, koja se širi i usađuje pre svega preko elektronskih medija, ostvaruje se digitalna neokolonijalna politika u odnosu na druga društva, koju Srbi znaju i doživljavaju na sebi ne lošije od mene i Rusa. Mi još pružamo otpor.

KOLOSALAN PRITISAK Što se tiče geopolitike, kao što sam rekla, na Srbiju se vrši kolosalan pritisak. I to nije samo javni cilj da se ona natera, prinudi da se odrekne Kosova, koje je kolevka srpske državnosti i centralni nerv srpske istorijske nacionalne misli i pogleda na svet. To veoma dobro razumem i to me boli. Geopolitički, to je stvaranje druge, militantno-islamske agresivne albanske države, koja ima zajedničku granicu sa Albanijom i postepeno ostvarenje sna o „Velikoj Albaniji“. Zapad će tek požaliti zbog toga, kada se seti Alije Izetbegovića sa njegovom Islamskom deklaracijom, gde je zadatak bio stvaranje islamskog pojasa od Jadrana do Velikog kineskog zida. A ohlađena čežnja Zapadne Evrope je potpuno nesposobna da pruži otpor. Inače, konzervativci Evrope, opet, s nadom gledaju na Rusiju i čak su mi prilazili s pitanjima: „Da li će kasnije biti moguće da se preselim u Rusiju, jer sam već nekoliko puta platio kaznu u školi jer ne puštam moju sedmogodišnju ćerku na časove seksualnog vaspitanja, gde je uče da je ona gospodarica svog tela i da može da raspolaže njime kako hoće.“ Teško. Mislim da bi se veliki Evropljani, koji su se u svoje vreme borili, pa čak i živote položili za slobodu izražavanja, za sumnje, prevrnuli u grobu kad bi videli u šta se pretvorila ta izvikana sloboda. Kao što je poznato, sloboda bez granica gubi svoju suštinu, gubi čak i definiciju. Naravno, upravo dobro, zlo, razumevanje ličnosti koja je obdarena svetim duhom slobode i bezuslovnim izborom puta, ali i sposobnošću razlikovanja dobra i zla – u ovom trouglu razvijala se cela ljudska duša. Mučila su je iskušenja, ali je uvek shvatala granicu i šta je iza – zlo, zločin. I oko toga su se razvijale velike strasti. Inače bi bili besmisleni monolozi i zlikovaca i pravednika, i Hamleta i Magbeta. Zašto su u kulturi Zapada sada praktično moral, duševni i duhovni problemi prestali da budu nerv umetničkog dela, bilo da je u pitanju pozorišna predstava ili muzičko delo? Jer postoji samo potraga za formom. Ali da ne pričamo o tome.

KONTINUITET STARIH TEŽNJI Na Srbiju se vrši kolosalan pritisak, a možemo smatrati da i NATO sada pritiska Srbiju, zahtevajući od nje nemoguće, zahtevajući da iščupa srce svog istorijskog života. To se, naravno, radi da bi se Srbi demoralisali, ponizili, a zatim bili uvučeni u njihove finansijske, ekonomske, vojne strukture, pa još i otvorili njihovu vojnu bazu i bili naterani da se bore protiv Rusije. Mislim da to neće uspeti, ali, naravno, radi toga Rusija mora da pobedi. Ali u tome nema ništa novo. Ne mogu da kažem da je to novi zadatak. Kada čitam, na primer, memoare pretposlednjeg carskog ministra spoljnih poslova Sergeja Sazonova, on piše o tome kako je počeo Prvi svetski rat i koje su ciljeve imale Austrija i Nemačka, o tome kako je bečka vlada sanjala o stvaranju novog balkanskog saveza pod vođstvom upravo Centralnih sila, Austrougarske i Nemačke. Ona je predavala slovenski Istok, vezanih ruku i nogu, pod vlast Austro-Nemačke, jednom zauvek istisnuvši ruski uticaj s Balkana, nasleđe od veka i po teških napora i žrtava, a potom otvorivši neometani put. Ali tada su Austrougarska i Nemačko carstvo bile vodeće sile, a glavna diplomatska mesta za Rusiju uopšte nisu bila u Vašingtonu i Londonu, već prvenstveno u Beču i Carigradu. Austrijanci su sanjali o Solunu. Zašto se onda sve to dogodilo s Kosovom? Pa zato što su Kosovo i Moravsko-vardarska dolina jedina prirodna ravnica na Balkanu, preko koje se lako može preći kopnom iz Zapadne Evrope, zaobilazeći celo Balkansko poluostrvo i Grčku, odmah tu, bliže moreuzima Crnog mora, koji i dalje zadržavaju svoj značaj čak i u doba demokratije. On citira: „14. jula 1914. sastanak Ministarskog saveta Austrougarske. Prihvaćeno je mišljenje mađarskog predsednika Saveta da Srbiju, iako teritorijalno smanjenu, ipak, iz poštovanja prema Rusiji, ne treba potpuno uništiti. Austrougarski predsedavajući Savetu ministara je primetio: treba ukloniti dinastiju Karađorđevića i dati srpsku krunu evropskom suverenu, i na isti način treba da se uspostavi izvesna zavisnost umanjene Srbije od dvojne monarhije.“
A zar NATO danas ne nastoji da promeni rukovodstvo u svim državama, koje se opiru pritiscima. Radi toga se i organizuju obojene revolucije. Vi se sećate, kod vas se to desilo, a kod nas je bilo pokušaja, kao u svim zemljama. Tako da je cilj da se uništi status kvo na Balkanu, ne obazirući se na Rusiju, tada postojao. Stoga se može govoriti o potpuno novim metodama pritiska u današnjem ratu, ali se vidi i kontinuitet tih težnji, što sugeriše da geopolitička situacija, iz nekih objektivnih, čisto geografskih razloga zadržava svoj značaj i danas. I stoga svi pomorski položaji balkanskih zemalja, čine ovaj region prilično strateškim, jer je to region koji povezuje Zapadnu Evropu sa Sredozemnim morem i dalje sa Crnomorsko-mediteranskim basenom u celini. Ovuda prolaze putevi transporta nafte, ovo je region koji se graniči s takozvanom svetskom elipsom ugljovodonika, gde je koncentrisan glavni deo svetskih rezervi nafte, pri tome najlakše za eksploataciju. I stoga Severna Afrika i ta elipsa, a njena severna krivina prolazi preko Balkana, moraju biti pod kontrolom Anglosaksonaca.

ŠTA NAM PRETI? Zato se, naravno, danas moramo zamisliti o tome šta nam preti. Naravno, razumemo u kakvoj se teškoj situaciji nalazi Srbija. Pripadam onim stručnjacima koji uvek ostaju verni istorijskom srpstvu i, bez obzira na sva laviranja elita, razumem da je srpski duh i dalje s nama. Nadam se da će skora pobeda Rusije, iako teška, sigurno donekle rashladiti žar i pritisak na Srbiju, mada znam da ima ekstravagantnih mišljenja, i spremna sam da to spomenem na vašem forumu kao diskusiju. Od jednog Srbina, veoma ozbiljnog, neću da mu pominjem ime, čula sam da ako pobedi Rusija, a on kaže da to želi, Zapad će biti toliko ponižen da će morati da uradi nešto kao kompenzaciju i počeće još više da uništava Srbiju. S tim se uopšte ne slažem, naprotiv. Putinova Rusija nikada ne bi dozvolila bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Šteta je samo što se Rusi i Srbi nisu poklopili po fazi njihovog otpora u poslednjih 40 godina. Tek sada su se prvi put poklopili. Srbi su se hrabro suprotstavljali, borili protiv demonizacije, protiv rasparčavanja svoje države i samog srpskog naroda na šest kvazidržava, što veoma podseća na rasparčavanje ruskog naroda posle kraha Sovjetskog Saveza. Takva nacionalna i teritorijalna podela višenacionalne države je veoma opasna. Pre ili kasnije to dovodi do teškog raspada i ogromnih protivrečnosti među narodima. I tada su Rusi bili opijeni novim mišljenjem, do sada ni sami nisu shvatali šta ih čeka, bili su spremni da oproste sve za robu široke potrošnje, da mirno gledaju kako se ruši sistem Jalta–Postdam, kako posežu već na sećanje na Veliki otadžbinski rat – protiv čega sam se borila od početka – a onda je počeo preporod Rusije i njene volje. Srbija je imala kratak period nade da će se Zapad ponašati taktičnije prema srpskoj naciji. Ali danas se naš moralni otpor poklapa po fazi i ja to smatram veoma vrednim.
Veoma mi je drago da podelim svoja mišljenja i sudove sa srpskim kolegama i braćom, i nadam se da ću dolaziti i učestvovati na ovakvim okruglim stolovima i konferencijama, objavljivaću, pisaću specijalno za srpsko društvo, za srpsku javnost, za srpsku istoriju, deliću svoje ocene. Mislim da je pred nama ogroman posao, ali bilo bi netaktično govoriti: da, odupirite se! O tome mora da odluči sama Srbija. Ali želela bih da citiram reči Ivana Iljina, koji je to rekao ruskom narodu, ali se to odnosi na sve: „Sa kim god da imate posla, morate biti savršeno svesni šta vaš partner zaista želi. A politika je umetnost mogućeg. Naravno, ona se ne svodi na to, ali ona bar pretpostavlja razumevanje motivacije vašeg protivnika. Onaj koji to ne ume da shvati, bolje da se drži dalje od politike. I zato, ne treba očekivati istinu od klevetnika, zaštitu od ubice, a pomoć od razbojnika.“ To je on rekao ruskom narodu. I time želim da završim, i da poželim uspeh okruglom stolu. Grlim vas sve. Rusi i Srbi su braća zauvek!

Preveo V. K.

Piše Jevgenij Primakov

Jevgenij Primakov, rukovodilac Rossotrudničestva – Federalne agencije za poslove Zajednice nezavisnih država, sunarodnike koji žive u inostranstvu i međunarodnu humanitarnu saradnju: video-obraćanje na okruglom stolu Srpsko-ruskog bratstva „NATO ratovi protiv Srba i Rusa“, 24. marta 2023

NATO kanibalizam 1999

Ceo svet je te 1999. godine, ako je nekada i sumnjao, morao konačno da shvati kakvo je pravo lice, prava „njuška“ tog divnog civilizovanog sveta

Prošle su 24 godine. Stasale su generacije koje o pokušajima zapadnog sveta da uništi Srbiju znaju samo iz knjiga i sa interneta. One se ne sećaju zla, pa čak govore o bratstvu i prijateljstvu sa zemljama NATO-a, o zajedničkoj budućnosti. Neretko su čak spremne da od NATO-a traže oproštaj, jer NATO nije uništio Srbiju u potpunosti. I u zemljama NATO-a, i u Evropi i u Americi, izrasla je generacija koja ništa ne zna o tom ratu, u kome je 78 dana preko hiljadu NATO aviona svakodnevno bombardovalo srpske gradove, mostove, stambene zgrade…
Ljudsko pamćenje je veoma selektivno, naročito kada s njim rade lukavi i zlonamerni.
Koja je naša poruka svim tim ljudima u Evropi i Americi? Reći ćemo im: Milica Rakić, trogodišnja devojčica, stradala je u eksploziji kasetne NATO bombe, koja je pala pored njene kuće. Govorićemo ne samo o hiljadama vojnika i oficira jugoslovenske vojske, koji su ratovali za nezavisnost svoje zemlje i izvršavali svoju dužnost, nego ćemo se setiti i dve i po hiljade civila, čije su živote zgazili SAD i njihovi saučesnici u zločinu: kasetne bombe, rakete, municija sa osiromašenim uranijumom.
Da li oprostiti zločine NATO-a ili ne, to je stvar Srbije i Srba. Ali je ceo svet te 1999. godine, ako je nekada i sumnjao, morao konačno da shvati – kanibalizam, prezir prema međunarodnom pravu, drsko pravo jačeg – eto pravog lica, prave „njuške“ tog divnog civilizovanog sveta.
Zapadni mediji, a tim pre političari, nisu govorili o Milici Rakić i drugim civilima koji su poginuli u bombardovanju, ali su tada nama, Rusima, mnogi Srbi rekli: Pogledajte, pokušali su da nas unište. Sledeći ste vi – Rusija. I to se obistinilo.
Nikada nećemo zaboraviti lekciju drske i nezakonite agresije zapadnog sveta, sveta „zlatne milijarde“, sveta kolonijalnih imperija i korporacija, sveta SAD i NATO-a, protiv Jugoslavije.
Da li će Srbija zaboraviti? Samo Bog zna.
Ali je Rusija donela svoje zaključke.

Piše Sergej Baburin

Prof. dr Sergej Baburin, predsednik Međunarodne slovenske akademije nauka, obrazovanja, umetnosti i kulture, bivši potpredsednik Državne dume: video-obraćanje na okruglom stolu Srpsko-ruskog bratstva „NATO ratovi protiv Srba i Rusa“, 24. marta 2023

Ustali smo protiv Zapada

Današnja zapadna invazija na ljudske duše je direktan nastavak agresije iz 1999. I toj invaziji moramo zajedno da pružimo otpor

Dragi prijatelji,
Pozdravljam sve učesnike ovog foruma u Beogradu i sve one koji ovih dana odaju poštu žrtvama NATO agresije iz 1999. I koji se sećaju koliko cinično se ponela međunarodna zajednica prema činjenici da je jedna grupa država, na osnovu međusobne zavere, obrušila bombe i rakete na mirno tle SR Jugoslavije. Bili smo svedoci gaženja međunarodnog prava i apsolutnog kršenja pravednosti i zakona.

REKAO SAM MILOŠEVIĆU Naravno, pre 24 godine, Rusija je bila drugačija nego danas. Ubeđen sam, da na čelu Rusije tada nije bio Jeljcin nego današnji predsednik Vladimir Putin, sve bi bilo drugačije. Ali uoči agresije, u razgovoru s predsednikom Slobodanom Miloševićem, bio sam prinuđen da mu kažem da se Kremlj nalazi pod zapadnom kontrolom i da Sloveni ne treba da polažu velike nade na Jeljcina i njegov tim. Ali Rusija je ipak učinila sve što je mogla da spreči taj banditski čin. Nažalost, nije imala dovoljno snage, nije imala dovoljno političkih i drugih sredstava. A ja se danas klanjam pred onima koji su pali i koji su do kraja branili suverenitet Južnih Slovena i njihovo pravo da sami biraju put svog daljeg razvoja.
Veoma se nadam da će jedinstvo Srba i Crnogoraca biti obnovljeno, kao i jedinstvo Velikorusa, Belorusa i drugih naroda ruske civilizacije. Veoma se nadam da ćemo izvući pouke iz agresije 1999, jer su SAD, da bi u krajnjoj liniji NATO oslobodili krivice, obezbedile da se 2005. usvoji rezolucija – deklaracija Generalne skupštine UN o obaveznom mešanju, kojom se ne samo pozdravlja mogućnost intervencije već se kaže da je međunarodna zajednica, ako negde vidi kršenje ljudskih prava, obavezna da izvrši napad na teritoriju te suverene države. Zapad se postarao da uništi sam pojam suvereniteta, a SAD i njihovi zapadni saveznici su u dve decenije 21. veka izvršili svoje „humanitarne“ intervencije više od 20 puta. Ali to sve ne menja naš odnos prema agresiji iz 1999. To ne ukida npr. dekret Državne dume RF, usvojen u leto 1999, kojim je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana proglašen za ratnog zločinca kome se mora suditi, makar simbolično, da bi bili kažnjeni agresori koji gaze prava naroda.

ZLO JE NEMOGUĆE UMILOSTIVITI Iskreno se nadam da ćemo svi mi izvući pouke danas, kada Srbiju pritiskaju da se potčini onima koji su je bombardovali 1999. Kada Rusiju pokušavaju da izopšte jer je ustala protiv nemoralnog i bezdušnog Zapada. Rusija je odbila da bude istrebljena zajedno sa onim narodima za koje su pojmovi porodice i morala prestali da postoje. Usvojili smo ustavne amandmane 2020. godine, gde smo uneli duhovne vrednosti, kontinuitet sa SSSR-om, celovitost naše ruske istorije, istinu da je brak – savez muškarca i žene.
Da, ustali smo protiv Zapada, i u tome će, nadam se, Srbi i Rusi biti jedinstveni. Mi smo u Evropi poslednje uporište duhovno-moralnih vrednosti. Da, to je pravoslavna tradicija, ali mnogi pravoslavni narodi su se predali, kao npr. Grci.
Hajde da razumemo: današnja zapadna invazija na ljudske duše je direktan nastavak agresije iz 1999. I toj invaziji moramo zajedno da pružimo otpor.
Slava palim herojima! Ali hajde da ih budemo dostojni i da odbranimo ono zbog čega su se oni borili, zbog čega je u Hagu poginuo Slobodan Milošević i zbog čega su i danas zatočeni brojni osuđeni srpski heroji.
Mi moramo da pobedimo, a to znači da nema povlačenja! Zapamtimo: nije moguće umilostiviti zlo! Treba težiti pobedi dobra!
Hvala.

Preveo V. K.