Radioaktivna politika

NAŠA TEMA l Dosije osiromašeni uranijum

Ako Zapad svesno i s razlogom izbegava da prizna svu pogubnost i štetu nastalu zasipanjem SRJ uranijumskim bombama, nejasno je zašto je kod nas ozbiljno naučno istraživanje ovih posledica i dalje na početku

Niko ne može, ili ne ume, da bude tako ciničan kao Britanci. Kada je krenuo rat u Ukrajini a ešeloni izbeglica iz ove zemlje nagrnuli u Evropu, London je formirao program „Dom za Ukrajince“, ali, za razliku od drugih evropskih država, odobrio svega 2.700 viza. A sada se sprema da Kijevu, baš na godišnjicu bombardovanja Jugoslavije i tokom posete kineskog lidera Si Đinpinga Moskvi, kao velikodušnu pomoć, isporuči municiju sa osiromašenim uranijumom.
Informacija je objavljena na sajtu Parlamenta Velike Britanije u delu gde ministarstva odgovaraju na pitanja poslanika. Rajmond Hervi Džolif, član Doma lordova, upitao je Vladu da li municija koja se trenutno isporučuje Ukrajini sadrži osiromašeni uranijum. „Osim dodele eskadrile glavnih borbenih tenkova ‘čelindžer 2’ Ukrajini, mi ćemo obezbediti municiju uključujući pancirne metke koji sadrže osiromašeni uranijum. Ovakvi meci su veoma efikasni u pobedi nad modernim tenkovima i oklopnim vozilima“, navodi se u odgovoru ministarke odbrane Anabel Goldi.
Moskva je odmah upozorila da bi slanje municije sa osiromašenim uranijumom dovelo do eskalacije sukoba u Ukrajini. Ređali su se komentari i upozorenja ruskih zvaničnika.
„Svi se sećaju do čega je dovela upotreba osiromašenog uranijuma u Jugoslaviji i Iraku…“, reći će ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. Ministar odbrane Sergej Šojgu dodao je da je svet sve bliži nuklearnom konfliktu, a portparolka Ministarstva spoljnih poslova nazvala je namere Londona „jugoslovenskim scenarijom“. Lider Čečenije Ramzan Kadirov ponudio je da Zapad na svojoj teritoriji demonstrira posledice kontaminacije uranijumom komentarišući odluku Londona, dok je predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko poručio da se nada da zapadne zemlje nisu toliko lude jer, „ukoliko London pošalje osiromašeni uranijum, dobiće onaj obogaćeni…“

PRLJAVA BOMBA Ako Kijev bude koristio tenkove naoružane oklopnim projektilima sa uranijumskim jezgrom koje je Zapad koristio u Jugoslaviji i Iraku, to ćemo smatrati upotrebom prljavih bombi, što će imati posledice, izjavio je Konstantin Gavrilov, šef ruske delegacije na pregovorima u Beču o vojnoj bezbednosti i kontroli naoružanja. Upozorio je zapadne sponzore Kijeva da ne podstiču nuklearne provokacije i ucene. „Znamo da su tenk ‘leopard 2’ i borbena vozila pešadije ‘bredli’ i ‘marder’ naoružani oklopnim projektilima sa uranijumskim jezgrom, čije korišćenje dovodi do kontaminacije područja, što se desilo u Jugoslaviji i Iraku.“
Naravno, Britanci se „prave Englezi“ i preko Bi-Bi-Sija Moskvi hladno odgovaraju da je osiromašeni uranijum „standardna komponenta i nema nikakve veze sa nuklearnim oružjem“ i dodaju da britanska armija već decenijama koristi tu municiju. Njihovi atlantski saveznici – SAD dele isti stav, ali je portparol Pentagona rekao da Sjedinjene Države ipak neće slati municiju sa osiromašenim uranijumom u Ukrajinu. Verovatnoća ove odluke jednaka je verovanju da ova municija nije opasna, da ne ubija.
Američke trupe koristile su municiju sa osiromašenim uranijumom tokom operacije „Pustinjska oluja“, bombardovanja Jugoslavije i invazije na Irak 2003. godine, a ozbiljni svetski stručnjaci nedvosmisleno ukazuju da korišćenje ove municije može dovesti do onkoloških bolesti.
Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom može izazvati ozbiljno zagađenje, a prašina koja ulazi u telo nosi opasnost od zračenja – akumulirajući se u bubrezima, koštanom tkivu i jetri, jer uranijumska prašina dovodi do promena u unutrašnjim organima, rekao je Igor Kirilov, načelnik ruskih Snaga za radijacijsku, hemijsku i biološku zaštitu. General je istovremeno podsetio da su i sami vojnici NATO-a postali žrtve upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Ruski general navodi izveštaj glavnog italijanskog vojnog medicinskog inspektora Italije iz 2016. godine u kome piše da su kod više od četiri hiljade vojnika nacionalnih oružanih snaga dijagnosticirane različite vrste malignih tumora. „Ove trupe su bile raspoređene na Balkanu 1994–1999. i u Iraku 2003, u oblastima gde su snage Alijanse koristile municiju sa osiromašenim uranijumom. Umrlo je 330 ljudi, odnosno osam odsto slučajeva“, naveo je Kirilov, uz napomenu da su municiju sa osiromašenim uranijumom u oružanim sukobima koristile isključivo članice NATO-a.
Dok dve suprotstavljene strane vode dodatni, verbalni rat, o svemu tome Ukrajince niko ništa i ne pita iako upravo oni imaju najviše razloga za brigu. Radi se o njihovoj zemlji, zemljištu i ljudima koji bi bili izloženi zagađenju i bolestima. Možda to ciničnim Englezima ne znači ništa, ali njima bi i te kako trebalo.
„Moj apel Ukrajincima je da ne dozvole da im zagade zemlju, vodu i vazduh osiromašenim uranijumom. Pre svega njima, jer oni će najviše stradati. Ne mogu da verujem da neko hoće da se ovi projektili koriste na njihovoj teritoriji da bi neko uništio tri tenka više“, poručila je ministarka zdravlja Srbije Danica Grujičić. Uostalom, naš primer i iskustvo im valjda dovoljno govore. NATO je 1999, bombardujući SR Jugoslaviju, ispalio 15 tona municije sa osiromašenim uranijumom a stručnjaci već godinama ukazuju da je to ostavilo dugotrajne posledice i po prirodu i po zdravlje ljudi.

SKRIVENA DOKUMENTA Znaju to i na Kolektivnom zapadu, sa sve ciničnim Britancima, što sugeriše i ruski general Kirilov, navodeći dokumente koji potvrđuju da su NATO zemlje bile svesne opasnosti od posledica upotrebe ove vrste municije za oružane snage, civilno stanovništvo i ekologiju. U izveštaju Instituta za politiku zaštite životne sredine američke vojske Kongresu 1994. godine piše da „tehnologije za smanjenje toksičnosti osiromašenog uranijuma ne postoje i da je čišćenje područja u kojima se koristi municija sa osiromašenim uranijumom izuzetno teško“. U izveštaju Kraljevskog društva Velike Britanije iz 2001. navodi se da je rak pluća „glavni tip kancera kod osoba pogođenih upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom“.
Od 20.000 do 22.000 ljudi u Srbiji umre godišnje od raka, prema zvaničnom registru, mada ministarka misli da je taj broj mnogo veći. Nezvanično, novoobolelih je oko 40.000 godišnje. 
Veliki deo tih slučajeva je posledica NATO bombardovanja, uporna je Grujičićka koja podseća da je organizacija UN za ekologiju još 1999. govorila o regionalnoj ekološkoj katastrofi, kao posledici bombardovanja.
„Kada pogledate agresivnost i mortalitet tumora, mi, Mađari i Hrvati se smenjujemo u broju umrlih od malignih bolesti. Tumori su postali agresivniji i nepredvidljiviji, nešto se desilo. Tadašnji meteorološki uslovi su proizveli da se zagađenje širi na druge zemlje“, rekla je ministarka, te naglasila da tokom NATO agresije nije vođen samo nuklearni rat već i hemijski.
Tek kada je Pentagon uvideo da to može „debelo“ da košta američku državnu kasu, zatražio je, bolje reći naredio, da se „utvrdi“ da osiromašeni uranijum nije kancerogen i s dugogodišnjim štetnim posledicama. Zato je NATO, u početku, čak negirao da je koristio projektile sa osiromašenim uranijumom, da bi to kasnije priznao, ali istovremeno i demantovao da su njihova punjenja opasna po zdravlje ljudi i životnu okolinu.
Pod političkim pritiskom i Tribunal za bivšu Jugoslaviju odustao je od gonjenja članica NATO-a za zločine počinjene tokom bombardovanja 1999. iako je prema svom statutu u vreme NATO agresije protiv SRJ bio nadležan za sve zločine tada izvršene na teritoriji biše Jugoslavije. Nezavisno od toga ko ih je počinio, dakle i za zločine NATO snaga. Tom prilikom se nije ulazilo u pitanje odgovornosti za agresiju, jer ona, kao što je poznato, nije uključena u krug krivičnih dela iz stvarne nadležnosti Tribunala, kao ni u druga gruba kršenja međunarodnog prava, pa čak ni o civilnim žrtvama koje se obično cinično definišu kao „kolateralna šteta“.
NATO propaganda je uspevala, naročito kroz zapadne mejnstrim medije, da podatke i tvrdnje o pogubnosti osiromašenog uranijuma omalovaži ili jednostavno ukloni iz fokusa javnosti. U tome je često imao i ovde pomagače i bukače koji bi na svaki pomen tragičnih posledica korišćenja ovog oružja pokušavali da te tvrdnje obesmisle i prikažu kao teoriju zavere.
Najžešća i najbezočnija u tome je bila direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić, čiji je svaki nastup obeležen izlivom praznih fraza i agresijom koju je demonstrirala i u raspravi, bolje reći svađi, upravo s današnjom ministarkom Grujičić. S njom ruku podruku ide i poznati epidemiolog Zoran Radovanović, jedan od najglasnijih zagovornika stava da „u Srbiji nema povećanog obolevanja od raka“, te da ga „osiromašeni uranijum ne izaziva“.
Radovanović se za svoje tvrdnje najviše poziva na Svetsku zdravstvenu organizaciju i njen izveštaj iz 2001. godine – iako je iz pomenutog izveštaja o osiromašenom uranijumu SZO izbacila nalaze dr Kejta Baverštoka da je oružje sa ovim materijalom kancerogeno i genotoksično, o čemu je u više navrata pisano, pa je bilo poznato i dr Radovanoviću („Pečat“ je o temi osiromašenog uranijuma dosta i iscrpno pisao).
Naučni nalaz o genotoksičnosti bio je 2001. nešto sasvim novo. Baverštokovo istraživanje oslanjalo se na rezultate istraživanja dr Aleksandre Miler iz Radiološke laboratorije Ministarstva odbrane SAD, koje je nedvosmisleno pokazalo genotoskičnost osiromašenog uranijuma. Dr Baverštok ne samo da 2001. svoje nalaze nije mogao da unese u monografiju o osiromašenom uranijumu, u čijem se uredničkom rukovodstvu nalazio, već mu je SZO, kao svom zaposlenom, zabranila da ih objavi i na bilo kom drugom mestu. Baverštok je izneo uverenje da su SAD uticale da njegovi izveštaji budu cenzurisani i da je odluka o tome došla iz vrha organizacije, od tadašnje generalne direktorke SZO dr Gro Harlem Bruntland, bivše predsednice vlade Norveške.

ODLUKE NA ČEKANJU Ako izuzmemo godine posle 5. oktobra, kada se bežalo od ove problematike, zašto sporazum iz juna 2018. o formiranju Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana i životnu sredinu, koji su potpisala četiri ministra (prosvete, zdravlja, ekologije i odbrane), i dalje nije u funkciji.
Na ovu činjenicu upozorila je ranije i prof. dr Danica Grujičić, tada v. d. direktora Instituta za onkologiju, ujedno i jedna od inicijatora formiranja Međuresornog koordinacionog tela, uz opasku da je previše vremena prošlo da bi verovala da je reč o slučajnom propustu i neznanju, što vodi aluziji da srpski političari trpe pritisak od NATO zemalja kako bi se onemogućilo sprovođenje istraživanja.
Ispada da država raspolaže podacima o materijalnoj šteti koja se kreće čak do stotinu milijardi dolara, što obuhvata kilometre oštećenih puteva, svaku uništenu zgradu i kuću, svaki bačeni projektil, a da dve i po decenije nije u stanju da izbroji koliko je ljudi poginulo tokom NATO bombardovanja, već se „frlja“ procenama, najčešće – oko 3.000 Srba.
Treba podsetiti da je pre tri godine najavljeno da bi, na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, trebalo da bude formirana komisija koja će utvrditi tačan broj stradalih tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju. Međutim, taj predlog, kada je stigao u Skupštinu Srbije 2021. godine, jednostavno nije usvojen.
Očigledno smo za neke paradokse i sami krivi. Počev od ambivalentnog odnosa sa NATO-om. Dok država i vlasti koje su se smenjivale od 2000. godine produbljuju dugogodišnju saradnju s Alijansom, njena popularnost u narodu nikada nije bila manja.
A pitanje je i kako mislimo da tužimo Zapad za nanetu štetu a da svoju ekonomiju guramo u ruke onih koji su nas bombardovali. Na ova pitanja (još) nema odgovora.