Радиоактивна политика

НАША ТЕМА l Досије осиромашени уранијум

Ако Запад свесно и с разлогом избегава да призна сву погубност и штету насталу засипањем СРЈ уранијумским бомбама, нејасно је зашто је код нас озбиљно научно истраживање ових последица и даље на почетку

Нико не може, или не уме, да буде тако циничан као Британци. Када је кренуо рат у Украјини а ешелони избеглица из ове земље нагрнули у Европу, Лондон је формирао програм „Дом за Украјинце“, али, за разлику од других европских држава, одобрио свега 2.700 виза. А сада се спрема да Кијеву, баш на годишњицу бомбардовања Југославије и током посете кинеског лидера Си Ђинпинга Москви, као великодушну помоћ, испоручи муницију са осиромашеним уранијумом.
Информација је објављена на сајту Парламента Велике Британије у делу где министарства одговарају на питања посланика. Рајмонд Херви Џолиф, члан Дома лордова, упитао је Владу да ли муниција која се тренутно испоручује Украјини садржи осиромашени уранијум. „Осим доделе ескадриле главних борбених тенкова ‘челинџер 2’ Украјини, ми ћемо обезбедити муницију укључујући панцирне метке који садрже осиромашени уранијум. Овакви меци су веома ефикасни у победи над модерним тенковима и оклопним возилима“, наводи се у одговору министарке одбране Анабел Голди.
Москва је одмах упозорила да би слање муниције са осиромашеним уранијумом довело до ескалације сукоба у Украјини. Ређали су се коментари и упозорења руских званичника.
„Сви се сећају до чега је довела употреба осиромашеног уранијума у Југославији и Ираку…“, рећи ће руски министар спољних послова Сергеј Лавров. Министар одбране Сергеј Шојгу додао је да је свет све ближи нуклеарном конфликту, а портпаролка Министарства спољних послова назвала је намере Лондона „југословенским сценаријом“. Лидер Чеченије Рамзан Кадиров понудио је да Запад на својој територији демонстрира последице контаминације уранијумом коментаришући одлуку Лондона, док је председник Белорусије Александар Лукашенко поручио да се нада да западне земље нису толико луде јер, „уколико Лондон пошаље осиромашени уранијум, добиће онај обогаћени…“

ПРЉАВА БОМБА Ако Кијев буде користио тенкове наоружане оклопним пројектилима са уранијумским језгром које је Запад користио у Југославији и Ираку, то ћемо сматрати употребом прљавих бомби, што ће имати последице, изјавио је Константин Гаврилов, шеф руске делегације на преговорима у Бечу о војној безбедности и контроли наоружања. Упозорио је западне спонзоре Кијева да не подстичу нуклеарне провокације и уцене. „Знамо да су тенк ‘леопард 2’ и борбена возила пешадије ‘бредли’ и ‘мардер’ наоружани оклопним пројектилима са уранијумским језгром, чије коришћење доводи до контаминације подручја, што се десило у Југославији и Ираку.“
Наравно, Британци се „праве Енглези“ и преко Би-Би-Сија Москви хладно одговарају да је осиромашени уранијум „стандардна компонента и нема никакве везе са нуклеарним оружјем“ и додају да британска армија већ деценијама користи ту муницију. Њихови атлантски савезници – САД деле исти став, али је портпарол Пентагона рекао да Сједињене Државе ипак неће слати муницију са осиромашеним уранијумом у Украјину. Вероватноћа ове одлуке једнака је веровању да ова муниција није опасна, да не убија.
Америчке трупе користиле су муницију са осиромашеним уранијумом током операције „Пустињска олуја“, бомбардовања Југославије и инвазије на Ирак 2003. године, а озбиљни светски стручњаци недвосмислено указују да коришћење ове муниције може довести до онколошких болести.
Употреба муниције са осиромашеним уранијумом може изазвати озбиљно загађење, а прашина која улази у тело носи опасност од зрачења – акумулирајући се у бубрезима, коштаном ткиву и јетри, јер уранијумска прашина доводи до промена у унутрашњим органима, рекао је Игор Кирилов, начелник руских Снага за радијацијску, хемијску и биолошку заштиту. Генерал је истовремено подсетио да су и сами војници НАТО-а постали жртве употребе муниције са осиромашеним уранијумом. Руски генерал наводи извештај главног италијанског војног медицинског инспектора Италије из 2016. године у коме пише да су код више од четири хиљаде војника националних оружаних снага дијагностициране различите врсте малигних тумора. „Ове трупе су биле распоређене на Балкану 1994–1999. и у Ираку 2003, у областима где су снаге Алијансе користиле муницију са осиромашеним уранијумом. Умрло је 330 људи, односно осам одсто случајева“, навео је Кирилов, уз напомену да су муницију са осиромашеним уранијумом у оружаним сукобима користиле искључиво чланице НАТО-а.
Док две супротстављене стране воде додатни, вербални рат, о свему томе Украјинце нико ништа и не пита иако управо они имају највише разлога за бригу. Ради се о њиховој земљи, земљишту и људима који би били изложени загађењу и болестима. Можда то циничним Енглезима не значи ништа, али њима би и те како требало.
„Мој апел Украјинцима је да не дозволе да им загаде земљу, воду и ваздух осиромашеним уранијумом. Пре свега њима, јер они ће највише страдати. Не могу да верујем да неко хоће да се ови пројектили користе на њиховој територији да би неко уништио три тенка више“, поручила је министарка здравља Србије Даница Грујичић. Уосталом, наш пример и искуство им ваљда довољно говоре. НАТО је 1999, бомбардујући СР Југославију, испалио 15 тона муниције са осиромашеним уранијумом а стручњаци већ годинама указују да је то оставило дуготрајне последице и по природу и по здравље људи.

СКРИВЕНА ДОКУМЕНТА Знају то и на Колективном западу, са све циничним Британцима, што сугерише и руски генерал Кирилов, наводећи документе који потврђују да су НАТО земље биле свесне опасности од последица употребе ове врсте муниције за оружане снаге, цивилно становништво и екологију. У извештају Института за политику заштите животне средине америчке војске Конгресу 1994. године пише да „технологије за смањење токсичности осиромашеног уранијума не постоје и да је чишћење подручја у којима се користи муниција са осиромашеним уранијумом изузетно тешко“. У извештају Краљевског друштва Велике Британије из 2001. наводи се да је рак плућа „главни тип канцера код особа погођених употребом муниције са осиромашеним уранијумом“.
Од 20.000 до 22.000 људи у Србији умре годишње од рака, према званичном регистру, мада министарка мисли да је тај број много већи. Незванично, новооболелих је око 40.000 годишње. 
Велики део тих случајева је последица НАТО бомбардовања, упорна је Грујичићка која подсећа да је организација УН за екологију још 1999. говорила о регионалној еколошкој катастрофи, као последици бомбардовања.
„Када погледате агресивност и морталитет тумора, ми, Мађари и Хрвати се смењујемо у броју умрлих од малигних болести. Тумори су постали агресивнији и непредвидљивији, нешто се десило. Тадашњи метеоролошки услови су произвели да се загађење шири на друге земље“, рекла је министарка, те нагласила да током НАТО агресије није вођен само нуклеарни рат већ и хемијски.
Тек када је Пентагон увидео да то може „дебело“ да кошта америчку државну касу, затражио је, боље рећи наредио, да се „утврди“ да осиромашени уранијум није канцероген и с дугогодишњим штетним последицама. Зато је НАТО, у почетку, чак негирао да је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, да би то касније признао, али истовремено и демантовао да су њихова пуњења опасна по здравље људи и животну околину.
Под политичким притиском и Трибунал за бившу Југославију одустао је од гоњења чланица НАТО-а за злочине почињене током бомбардовања 1999. иако је према свом статуту у време НАТО агресије против СРЈ био надлежан за све злочине тада извршене на територији бише Југославије. Независно од тога ко их је починио, дакле и за злочине НАТО снага. Том приликом се није улазило у питање одговорности за агресију, јер она, као што је познато, није укључена у круг кривичних дела из стварне надлежности Трибунала, као ни у друга груба кршења међународног права, па чак ни о цивилним жртвама које се обично цинично дефинишу као „колатерална штета“.
НАТО пропаганда је успевала, нарочито кроз западне мејнстрим медије, да податке и тврдње о погубности осиромашеног уранијума омаловажи или једноставно уклони из фокуса јавности. У томе је често имао и овде помагаче и букаче који би на сваки помен трагичних последица коришћења овог оружја покушавали да те тврдње обесмисле и прикажу као теорију завере.
Најжешћа и најбезочнија у томе је била директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић, чији је сваки наступ обележен изливом празних фраза и агресијом коју је демонстрирала и у расправи, боље рећи свађи, управо с данашњом министарком Грујичић. С њом руку подруку иде и познати епидемиолог Зоран Радовановић, један од најгласнијих заговорника става да „у Србији нема повећаног оболевања од рака“, те да га „осиромашени уранијум не изазива“.
Радовановић се за своје тврдње највише позива на Светску здравствену организацију и њен извештај из 2001. године – иако је из поменутог извештаја о осиромашеном уранијуму СЗО избацила налазе др Кејта Баверштока да је оружје са овим материјалом канцерогено и генотоксично, о чему је у више наврата писано, па је било познато и др Радовановићу („Печат“ је о теми осиромашеног уранијума доста и исцрпно писао).
Научни налаз о генотоксичности био је 2001. нешто сасвим ново. Баверштоково истраживање ослањало се на резултате истраживања др Александре Милер из Радиолошке лабораторије Министарства одбране САД, које је недвосмислено показало генотоскичност осиромашеног уранијума. Др Бавершток не само да 2001. своје налазе није могао да унесе у монографију о осиромашеном уранијуму, у чијем се уредничком руководству налазио, већ му је СЗО, као свом запосленом, забранила да их објави и на било ком другом месту. Бавершток је изнео уверење да су САД утицале да његови извештаји буду цензурисани и да је одлука о томе дошла из врха организације, од тадашње генералне директорке СЗО др Гро Харлем Брунтланд, бивше председнице владе Норвешке.

ОДЛУКЕ НА ЧЕКАЊУ Ако изузмемо године после 5. октобра, када се бежало од ове проблематике, зашто споразум из јуна 2018. о формирању Комисије за истрагу последица НАТО бомбардовања по здравље грађана и животну средину, који су потписала четири министра (просвете, здравља, екологије и одбране), и даље није у функцији.
На ову чињеницу упозорила је раније и проф. др Даница Грујичић, тада в. д. директора Института за онкологију, уједно и једна од иницијатора формирања Међуресорног координационог тела, уз опаску да је превише времена прошло да би веровала да је реч о случајном пропусту и незнању, што води алузији да српски политичари трпе притисак од НАТО земаља како би се онемогућило спровођење истраживања.
Испада да држава располаже подацима о материјалној штети која се креће чак до стотину милијарди долара, што обухвата километре оштећених путева, сваку уништену зграду и кућу, сваки бачени пројектил, а да две и по деценије није у стању да изброји колико је људи погинуло током НАТО бомбардовања, већ се „фрља“ проценама, најчешће – око 3.000 Срба.
Треба подсетити да је пре три године најављено да би, на иницијативу председника Србије Александра Вучића, требало да буде формирана комисија која ће утврдити тачан број страдалих током НАТО агресије на СР Југославију. Међутим, тај предлог, када је стигао у Скупштину Србије 2021. године, једноставно није усвојен.
Очигледно смо за неке парадоксе и сами криви. Почев од амбивалентног односа са НАТО-ом. Док држава и власти које су се смењивале од 2000. године продубљују дугогодишњу сарадњу с Алијансом, њена популарност у народу никада није била мања.
А питање је и како мислимо да тужимо Запад за нанету штету а да своју економију гурамо у руке оних који су нас бомбардовали. На ова питања (још) нема одговора.