Негде између неистине и лажи

Муке Бориса Џонсона

Борис Џонсон се брани пред парламентарном комисијом. Каже да није лагао зато што у то време није био адекватно информисан. Занимљиво. Цела земља је била информисана – гледала телевизију. Колико различитих нијанси и укуса може да поприми лаж?

Борис Џонсон је већ увелико бивши премијер Британије. Њега је наследила рекордерка по (кратком) трајању мандата Лиз Трас, а њу је наследио виспрени Риши Сунак, иначе најбогатији домаћи политичар чији је таст индијски мултимилијардер. Демократских начела ради споменућемо да Трасова и Сунак нису изабрани на општим већ на затвореним, партијским изборима. Чланство Конзервативне партије има око 200.000 душа у земљи од скоро 70 милиона становника. Да се само подсетимо да је Савез комуниста (недемократске) Југославије 1981. године имао 2.117.083 чланова. Скоро десет посто популације земље са црвеном петокраком на застави. Значи, када су стари комунисти гласали, „народ“ је био боље репрезентован него овде на Острву у колевци парламентаризма (тако кажу), где је заиста малобројно партијско тело одредило вође у критичним тренуцима по земљу – из короне право у украјинску и финансијску кризу.
Влада Бориса Џонсона је остала упамћена по, између осталог, пандемији, односно начину на који се против пандемије борила. Као и у већем делу остатка света, лепеза мера је обухватала и закључавање. И сам Борис је те 2021. године био на телевизији и захтевао од грађана да не излазе из кућа, да се не посећују, да се не друже, да носе маске и тако даље. Он сам је, међутим, ухваћен (фотографије) како прави забаве у просторијама резиденције у Даунинг стриту. Стотинак људи, ведри, раздрагани, пиће и мезе, лепо време, па се распиштољили у башти (нигде ниједне маске). Текст електронске поруке која је послата као позивница је био неформалан, другарски и саветовао је гостима да донесу своја алкохолна пића (BYO – bring your own). Хвала им бар на томе што су донели пиће од куће, јер је државни буџет ионако под великим стресом.
Први део проблема с дотичним инцидентом је што је Борис једно проповедао и наређивао, а друго радио. Није ни први, ни последњи такав. Већи је проблем пак што се све то догађало у тренутку када се „смртоносни“ вирус ширио свуда и косио људе. То је барем била званична линија владе. Како то онда да се ових сто храбрих владиних бирократа није плашило истог тог вируса? А очигледно је да се нису плашили. Ни овај што је журку сазвао ни ови што су своја пића донели. И још нешто – да ли су сви преживели журку? Колико је ових недужних и наивних гостију страдало од Борисове неопрезности и неодговорности? Одговор – нико није страдао.

ЛАЖ И ЗАВОЂЕЊЕ Ово је, међутим, био само један у богатој и разноврсној колекцији Борисових скандала, те је дотични 2022. био принуђен да се повуче с места премијера. Но сада је оформљена парламентарна комисија чији је задатак не да поново разматра случај забава за време закључавања (то је стављено ad acta) већ да пружи одговор на питање да ли је премијер Борис Џонсон својевремено, када је покушавао да се измигољи из те непријатне ситуације, лагао чланове парламента. Лагати у парламенту је озбиљан преступ.
Да још додамо да је случај испитивала и полиција, чија истрага је показала да су правила понашања прекршена и Борис Џонсон је тако постао први британски премијер који је ухваћен у кршењу закона, за шта је платио и казну. Први министар финансија који је том истом приликом прекршио правила и платио казну је садашњи премијер Риши Сунак. Борис је, дакле, због тога (између осталог) дао оставку, а Риши је захваљујући тој ситуацији коначно постао премијер. Бизарни свет британске политике у једној слици.
Тако се Борис нашао пред комисијом и телевизијским камерама. Положио је обе руке на примерак Библије и заклео се да ће говорити истину и само истину. Но, ево, у овом чланку ћемо се позабавити природом појма истине у модерном 21. веку постистина. Заклео се, дакле, и наставио рекавши да он у потпуности разуме незадовољство и љутњу грађана. Није ту Борис споменуо бес оних који током закључавања нису могли да посете чланове породице, очеве и мајке на самртном одру или у болницама. А тај бес тиња и неће се угасити, вероватно никад.
„Ја сам овде дошао“, наставља Џонсон, „да вам сасвим отворено и искрено кажем да нисам лагао у парламенту тим поводом и да је све што сам рекао било и складу с мојим сазнањима у то време.“ Он признаје, дакле, да је обмануо парламент, али не и да је лагао. Овде се морамо задржати на семантичком аспекту исказа, на значењу изговорених речи.
Борис користи израз „to mislead“, што се на српски преводи, не баш срећно, са обманути или завести. Глагол потиче од „lead“ – водити, а префикс „mis-“ да се упоредити с нашим за-вести, за-водити. Он је завео (странпутицом у шуму?) или обмануо парламент, али није лагао – „to lie“. Овакве говоре, исказе и формулације пишу и измишљају адвокати. И да не гледамо у правилник британског парламента јасно је да је лаж тежи приступ од „завођења“ и повлачи озбиљне санкције. Сетимо се само како је млађани Бил Клинтон под заклетвом тврдио да с Моником Левински („том женом“) није имао секс, односно водио љубав. После се испоставило да он тада (у том тренутку?) орални секс није сматрао за секс. Принцип је исти, адвокати из исте школе, публика (ми) исто тако и даље иста.
Неко би сада рекао „ма пусти политичаре“, сви су они исти и лажови. Да цитирамо стари виц – пустио бих ја њега, али неће он мене. Не можемо пустити људе на власти да вршљају без надзора. Такво стање се зове диктатура и диктатор не подлеже било каквој контроли. Шта су Нерон и Калигула радили под тим околностима, да споменемо само пар познатијих из тог жанра, за то знамо и не бисмо да нам се то понови.

ИСТИНА И ПРАВДА Борис Џонсон у овим својим вербалним акробацијама користи термине као што су лаж, завести, односно обманути. То се све догађа у тренутку и у друштву (западном) које увелико види себе као друштво постистине и користи термине као што су „мисинформација“, дезинформација и „фејк њуз“, лажне вести. Пре него што размотримо ову нужну терминологију, поставимо друго сасвим умесно питање. Да ли је истина, као таква, уопште потребна? Грчки софисти су сматрали да је човек мера свих ствари и да сваки човек има своју посебну истину (Протагора). Истина је, по њима, индивидуална категорија и заједничка истина није нити доступна нити потребна.
Из једног другог, лингвистичко-историјског угла гледано, реч „правда“ на српском значи то што значи, а на руском, нама врло блиском језику, та иста реч (исто се и пише и чита) значи – истина. Етимологија је озбиљна наука и ретко се провлаче случајности, готово никада. Спона између правде и истине је, дакле, на лингвистичком и културолошком плану успостављена. Истина и правда иду једно с другим, тако да можемо да поставимо и следеће питање, да ли је правда могућа без истине? Да ли одсуство једне заједничке истине означава и непостојање правде?
Ако сте случајно помислили да људска заједница може да живи без заједничке истине, пробајте да замислите друштво без правде. Неправедно друштво је наша највећа ноћна мора. Гуслари, песници, писци, хајдуци, револуционари, па чак и пандури вековима су призивали правду и грозили се неправде. Сложимо се да су истина и правда потребни за успостављање здраве људске заједнице. То су њени заједнички именитељи, стубови ослонца и без њих свака конструкција постаје климава и нестабилна.
Такво размишљање нас лаганим и елегантним кораком доводи до појма који све чешће срећемо а углавном не разумемо ни појам ни његове импликације. То је појам постистине. Шта је постистина и какво је то друштво засновано на том појму?
Друштво постистине карактеришу индивидуалне „истине“ – ја се осећам као „жена“, на пример. Западна идеологија од нас сада захтева да такав исказ узмемо здраво за готово и сматрамо ту особу за жену, шта год то значило у светоназору дотичне особе. Биолошка одредница се сматра контрареволуционарном и застарелом. Па човек (особа!) може да буде шта год пожели и кад год то пожели. Зар не? Заједничка, колективна истина је овде превазиђена индивидуалном, софистичком категоријом.
Тако смо и дошли до термина попут дезинформација, „мисинформација“ па и „фејк њуз“, који се сада упорно користе у свакодневном медијском дискурсу. Дезинформација је термин који води порекло од совјетског КГБ-а и означава лажну, обмањујућу информацију која се намерно шири ради преваре и која чини основу такозваних лажних вести. Што би рекао Борис Џонсон, ја то нисам урадио (никако!). „Мисинформација“ је неистина, али није изговорена или написана са циљем да донесе некоме добит, а неком другом штету. И то је оно што Борис тврди да је урадио (I mislead Parliament). Случајно се грешник и великомученик огрешио о корона прописе, па и законске норме. Скоро па да се и каје.
Видимо сада како од једне монолитне истине добијамо лепезу могућности у оквиру које ће вешт манипулатор попут Џонсона и његових адвоката наћи већ начина да се негде задене. И сада треба да се вратимо на питање о друштву где не постоји заједничка истина па самим тим и правда. У таквом друштву постистине, истина је једноставно оно што неко верује да јесте.
У таквом свету можете имати алтернативне у односу на утврђене чињенице науке и разума и ово одбацивање постојања једне заједничке истине нам је одузело и могућност заједничке стварности остављајући нас без чврстог тла под ногама. Ви имате своја уверења, а ја имам своја. Не постоји више заједнички свет који бисмо могли да делимо и да у њему заједнички живимо. Уместо тога, свако од нас живи у балону своје субјективне стварности. Без заједничког света како друштво може да функционише? Где у том свету наћи правду? И ону руску, и ону српску – правду?
Западни свет почиње да се растаче. У Америци се чују повици да се Доналд Трамп хапси. Врло добро. Хапсите Трампа ако за то има правних основа. Остаје, међутим, помало нејасно како то баш сада када је он очигледно вођа опозиције у Америци. Водећи кандидат у следећој председничкој трци који може да победи Џоа (холограм) Бајдена. А ми смо таман помислили да само Руси хапсе опозиционаре попут Наваљног и то због тога што тамо у том Сибиру нема демократије.
Но један председник им није доста. Они преко Међународног суда за ратне злочине дижу потерницу против Владимира Владимировича Путина. Шверцовао је (спасавао?) децу из Донбаса. Из ратне зоне. Па Барак Обама је добио Нобелову награду зато што је децу бомбардовао. Занимљиви обичаји. Хоће, дакле, да макну бившег америчког и садашњег руског председника. Све у циљу ширења истине и љубави.
Истовремено, холандски фармери се возе тракторима по Амстердаму и протестују због одлука владе да им отме земљу. Себични фармери, нису чули шта је Грета Тунберг причала о прдежу крава и штетности меса у исхрани.
У Француској је рано пролеће измамило раднике, сељаке, интелектуалце, учитеље, професоре, пилоте, железничаре, продавце, кафеџије… на улице да се буне против Макрона. Горе улице. Прете му гиљотином. Стара француска традиција. Остало им још од Луја. Једите колаче – чује се глас Марије Антоанете који допире из 18. века.
На Новом Зеланду, некада најмирнијој земљи на свету, последице владавине милосрдне и добронамерне Џасинде Арден су уочљиве. Умало да линчују енглеског активисту за људска права и слободу говора, а против трансполне идеологије, Пози Паркер која се дрзнула да јавно изрази своје мишљење. Чист фашизам виче пар великих боди-билдера који тврде да су жене и који желе да се физички обрачунају (машу металним оградама и шипкама) с фашистичким олошем који се с њима не слаже (ситна једна женица – Пози Паркер).
Но ништа то неће пореметити Бориса Џонсона у намери да нам објасни разлику између лагања и лагања, између неистине и лажи. Само истине нигде нема. Ни правде. Слојеви лажи. Таложе се у различитим бојама и дезенима. Слојеви лажи и неправде. Хоћемо ли се полако навикавати (кувана жаба) или дизати глас? Није то само Борис и није то само Британија.