Negde između neistine i laži

Muke Borisa Džonsona

Boris Džonson se brani pred parlamentarnom komisijom. Kaže da nije lagao zato što u to vreme nije bio adekvatno informisan. Zanimljivo. Cela zemlja je bila informisana – gledala televiziju. Koliko različitih nijansi i ukusa može da poprimi laž?

Boris Džonson je već uveliko bivši premijer Britanije. Njega je nasledila rekorderka po (kratkom) trajanju mandata Liz Tras, a nju je nasledio vispreni Riši Sunak, inače najbogatiji domaći političar čiji je tast indijski multimilijarder. Demokratskih načela radi spomenućemo da Trasova i Sunak nisu izabrani na opštim već na zatvorenim, partijskim izborima. Članstvo Konzervativne partije ima oko 200.000 duša u zemlji od skoro 70 miliona stanovnika. Da se samo podsetimo da je Savez komunista (nedemokratske) Jugoslavije 1981. godine imao 2.117.083 članova. Skoro deset posto populacije zemlje sa crvenom petokrakom na zastavi. Znači, kada su stari komunisti glasali, „narod“ je bio bolje reprezentovan nego ovde na Ostrvu u kolevci parlamentarizma (tako kažu), gde je zaista malobrojno partijsko telo odredilo vođe u kritičnim trenucima po zemlju – iz korone pravo u ukrajinsku i finansijsku krizu.
Vlada Borisa Džonsona je ostala upamćena po, između ostalog, pandemiji, odnosno načinu na koji se protiv pandemije borila. Kao i u većem delu ostatka sveta, lepeza mera je obuhvatala i zaključavanje. I sam Boris je te 2021. godine bio na televiziji i zahtevao od građana da ne izlaze iz kuća, da se ne posećuju, da se ne druže, da nose maske i tako dalje. On sam je, međutim, uhvaćen (fotografije) kako pravi zabave u prostorijama rezidencije u Dauning stritu. Stotinak ljudi, vedri, razdragani, piće i meze, lepo vreme, pa se raspištoljili u bašti (nigde nijedne maske). Tekst elektronske poruke koja je poslata kao pozivnica je bio neformalan, drugarski i savetovao je gostima da donesu svoja alkoholna pića (BYO – bring your own). Hvala im bar na tome što su doneli piće od kuće, jer je državni budžet ionako pod velikim stresom.
Prvi deo problema s dotičnim incidentom je što je Boris jedno propovedao i naređivao, a drugo radio. Nije ni prvi, ni poslednji takav. Veći je problem pak što se sve to događalo u trenutku kada se „smrtonosni“ virus širio svuda i kosio ljude. To je barem bila zvanična linija vlade. Kako to onda da se ovih sto hrabrih vladinih birokrata nije plašilo istog tog virusa? A očigledno je da se nisu plašili. Ni ovaj što je žurku sazvao ni ovi što su svoja pića doneli. I još nešto – da li su svi preživeli žurku? Koliko je ovih nedužnih i naivnih gostiju stradalo od Borisove neopreznosti i neodgovornosti? Odgovor – niko nije stradao.

LAŽ I ZAVOĐENJE Ovo je, međutim, bio samo jedan u bogatoj i raznovrsnoj kolekciji Borisovih skandala, te je dotični 2022. bio prinuđen da se povuče s mesta premijera. No sada je oformljena parlamentarna komisija čiji je zadatak ne da ponovo razmatra slučaj zabava za vreme zaključavanja (to je stavljeno ad acta) već da pruži odgovor na pitanje da li je premijer Boris Džonson svojevremeno, kada je pokušavao da se izmigolji iz te neprijatne situacije, lagao članove parlamenta. Lagati u parlamentu je ozbiljan prestup.
Da još dodamo da je slučaj ispitivala i policija, čija istraga je pokazala da su pravila ponašanja prekršena i Boris Džonson je tako postao prvi britanski premijer koji je uhvaćen u kršenju zakona, za šta je platio i kaznu. Prvi ministar finansija koji je tom istom prilikom prekršio pravila i platio kaznu je sadašnji premijer Riši Sunak. Boris je, dakle, zbog toga (između ostalog) dao ostavku, a Riši je zahvaljujući toj situaciji konačno postao premijer. Bizarni svet britanske politike u jednoj slici.
Tako se Boris našao pred komisijom i televizijskim kamerama. Položio je obe ruke na primerak Biblije i zakleo se da će govoriti istinu i samo istinu. No, evo, u ovom članku ćemo se pozabaviti prirodom pojma istine u modernom 21. veku postistina. Zakleo se, dakle, i nastavio rekavši da on u potpunosti razume nezadovoljstvo i ljutnju građana. Nije tu Boris spomenuo bes onih koji tokom zaključavanja nisu mogli da posete članove porodice, očeve i majke na samrtnom odru ili u bolnicama. A taj bes tinja i neće se ugasiti, verovatno nikad.
„Ja sam ovde došao“, nastavlja Džonson, „da vam sasvim otvoreno i iskreno kažem da nisam lagao u parlamentu tim povodom i da je sve što sam rekao bilo i skladu s mojim saznanjima u to vreme.“ On priznaje, dakle, da je obmanuo parlament, ali ne i da je lagao. Ovde se moramo zadržati na semantičkom aspektu iskaza, na značenju izgovorenih reči.
Boris koristi izraz „to mislead“, što se na srpski prevodi, ne baš srećno, sa obmanuti ili zavesti. Glagol potiče od „lead“ – voditi, a prefiks „mis-“ da se uporediti s našim za-vesti, za-voditi. On je zaveo (stranputicom u šumu?) ili obmanuo parlament, ali nije lagao – „to lie“. Ovakve govore, iskaze i formulacije pišu i izmišljaju advokati. I da ne gledamo u pravilnik britanskog parlamenta jasno je da je laž teži pristup od „zavođenja“ i povlači ozbiljne sankcije. Setimo se samo kako je mlađani Bil Klinton pod zakletvom tvrdio da s Monikom Levinski („tom ženom“) nije imao seks, odnosno vodio ljubav. Posle se ispostavilo da on tada (u tom trenutku?) oralni seks nije smatrao za seks. Princip je isti, advokati iz iste škole, publika (mi) isto tako i dalje ista.
Neko bi sada rekao „ma pusti političare“, svi su oni isti i lažovi. Da citiramo stari vic – pustio bih ja njega, ali neće on mene. Ne možemo pustiti ljude na vlasti da vršljaju bez nadzora. Takvo stanje se zove diktatura i diktator ne podleže bilo kakvoj kontroli. Šta su Neron i Kaligula radili pod tim okolnostima, da spomenemo samo par poznatijih iz tog žanra, za to znamo i ne bismo da nam se to ponovi.

ISTINA I PRAVDA Boris Džonson u ovim svojim verbalnim akrobacijama koristi termine kao što su laž, zavesti, odnosno obmanuti. To se sve događa u trenutku i u društvu (zapadnom) koje uveliko vidi sebe kao društvo postistine i koristi termine kao što su „misinformacija“, dezinformacija i „fejk njuz“, lažne vesti. Pre nego što razmotrimo ovu nužnu terminologiju, postavimo drugo sasvim umesno pitanje. Da li je istina, kao takva, uopšte potrebna? Grčki sofisti su smatrali da je čovek mera svih stvari i da svaki čovek ima svoju posebnu istinu (Protagora). Istina je, po njima, individualna kategorija i zajednička istina nije niti dostupna niti potrebna.
Iz jednog drugog, lingvističko-istorijskog ugla gledano, reč „pravda“ na srpskom znači to što znači, a na ruskom, nama vrlo bliskom jeziku, ta ista reč (isto se i piše i čita) znači – istina. Etimologija je ozbiljna nauka i retko se provlače slučajnosti, gotovo nikada. Spona između pravde i istine je, dakle, na lingvističkom i kulturološkom planu uspostavljena. Istina i pravda idu jedno s drugim, tako da možemo da postavimo i sledeće pitanje, da li je pravda moguća bez istine? Da li odsustvo jedne zajedničke istine označava i nepostojanje pravde?
Ako ste slučajno pomislili da ljudska zajednica može da živi bez zajedničke istine, probajte da zamislite društvo bez pravde. Nepravedno društvo je naša najveća noćna mora. Guslari, pesnici, pisci, hajduci, revolucionari, pa čak i panduri vekovima su prizivali pravdu i grozili se nepravde. Složimo se da su istina i pravda potrebni za uspostavljanje zdrave ljudske zajednice. To su njeni zajednički imenitelji, stubovi oslonca i bez njih svaka konstrukcija postaje klimava i nestabilna.
Takvo razmišljanje nas laganim i elegantnim korakom dovodi do pojma koji sve češće srećemo a uglavnom ne razumemo ni pojam ni njegove implikacije. To je pojam postistine. Šta je postistina i kakvo je to društvo zasnovano na tom pojmu?
Društvo postistine karakterišu individualne „istine“ – ja se osećam kao „žena“, na primer. Zapadna ideologija od nas sada zahteva da takav iskaz uzmemo zdravo za gotovo i smatramo tu osobu za ženu, šta god to značilo u svetonazoru dotične osobe. Biološka odrednica se smatra kontrarevolucionarnom i zastarelom. Pa čovek (osoba!) može da bude šta god poželi i kad god to poželi. Zar ne? Zajednička, kolektivna istina je ovde prevaziđena individualnom, sofističkom kategorijom.
Tako smo i došli do termina poput dezinformacija, „misinformacija“ pa i „fejk njuz“, koji se sada uporno koriste u svakodnevnom medijskom diskursu. Dezinformacija je termin koji vodi poreklo od sovjetskog KGB-a i označava lažnu, obmanjujuću informaciju koja se namerno širi radi prevare i koja čini osnovu takozvanih lažnih vesti. Što bi rekao Boris Džonson, ja to nisam uradio (nikako!). „Misinformacija“ je neistina, ali nije izgovorena ili napisana sa ciljem da donese nekome dobit, a nekom drugom štetu. I to je ono što Boris tvrdi da je uradio (I mislead Parliament). Slučajno se grešnik i velikomučenik ogrešio o korona propise, pa i zakonske norme. Skoro pa da se i kaje.
Vidimo sada kako od jedne monolitne istine dobijamo lepezu mogućnosti u okviru koje će vešt manipulator poput Džonsona i njegovih advokata naći već načina da se negde zadene. I sada treba da se vratimo na pitanje o društvu gde ne postoji zajednička istina pa samim tim i pravda. U takvom društvu postistine, istina je jednostavno ono što neko veruje da jeste.
U takvom svetu možete imati alternativne u odnosu na utvrđene činjenice nauke i razuma i ovo odbacivanje postojanja jedne zajedničke istine nam je oduzelo i mogućnost zajedničke stvarnosti ostavljajući nas bez čvrstog tla pod nogama. Vi imate svoja uverenja, a ja imam svoja. Ne postoji više zajednički svet koji bismo mogli da delimo i da u njemu zajednički živimo. Umesto toga, svako od nas živi u balonu svoje subjektivne stvarnosti. Bez zajedničkog sveta kako društvo može da funkcioniše? Gde u tom svetu naći pravdu? I onu rusku, i onu srpsku – pravdu?
Zapadni svet počinje da se rastače. U Americi se čuju povici da se Donald Tramp hapsi. Vrlo dobro. Hapsite Trampa ako za to ima pravnih osnova. Ostaje, međutim, pomalo nejasno kako to baš sada kada je on očigledno vođa opozicije u Americi. Vodeći kandidat u sledećoj predsedničkoj trci koji može da pobedi Džoa (hologram) Bajdena. A mi smo taman pomislili da samo Rusi hapse opozicionare poput Navaljnog i to zbog toga što tamo u tom Sibiru nema demokratije.
No jedan predsednik im nije dosta. Oni preko Međunarodnog suda za ratne zločine dižu poternicu protiv Vladimira Vladimiroviča Putina. Švercovao je (spasavao?) decu iz Donbasa. Iz ratne zone. Pa Barak Obama je dobio Nobelovu nagradu zato što je decu bombardovao. Zanimljivi običaji. Hoće, dakle, da maknu bivšeg američkog i sadašnjeg ruskog predsednika. Sve u cilju širenja istine i ljubavi.
Istovremeno, holandski farmeri se voze traktorima po Amsterdamu i protestuju zbog odluka vlade da im otme zemlju. Sebični farmeri, nisu čuli šta je Greta Tunberg pričala o prdežu krava i štetnosti mesa u ishrani.
U Francuskoj je rano proleće izmamilo radnike, seljake, intelektualce, učitelje, profesore, pilote, železničare, prodavce, kafedžije… na ulice da se bune protiv Makrona. Gore ulice. Prete mu giljotinom. Stara francuska tradicija. Ostalo im još od Luja. Jedite kolače – čuje se glas Marije Antoanete koji dopire iz 18. veka.
Na Novom Zelandu, nekada najmirnijoj zemlji na svetu, posledice vladavine milosrdne i dobronamerne Džasinde Arden su uočljive. Umalo da linčuju engleskog aktivistu za ljudska prava i slobodu govora, a protiv transpolne ideologije, Pozi Parker koja se drznula da javno izrazi svoje mišljenje. Čist fašizam viče par velikih bodi-bildera koji tvrde da su žene i koji žele da se fizički obračunaju (mašu metalnim ogradama i šipkama) s fašističkim ološem koji se s njima ne slaže (sitna jedna ženica – Pozi Parker).
No ništa to neće poremetiti Borisa Džonsona u nameri da nam objasni razliku između laganja i laganja, između neistine i laži. Samo istine nigde nema. Ni pravde. Slojevi laži. Talože se u različitim bojama i dezenima. Slojevi laži i nepravde. Hoćemo li se polako navikavati (kuvana žaba) ili dizati glas? Nije to samo Boris i nije to samo Britanija.