SEĆANJE NA PLAVU ČIGRU

Pre 90 godina je rođen, a pre 20 je umro Miloš Milutinović, iza kog je ostalo rašireno uverenje da bi bio naš najbolji fudbaler svih vremena da se već u ranim dvadesetim nije razboleo od tuberkuloze

Da je živ, sad bi imao 90 godina (rođen je 5. februara 1933), a da ga opaka bolest nije stigla već u ranim dvadesetim, bio bi, po mnogim ocenama, najbolji fudbaler Srbije i Jugoslavije otkako se u njima lopta udara nogom do (bar) ovog trenutka u kom ga se sećamo. Reč je o Milošu Milutinoviću, fudbaleru Partizana i OFK Beograda, reprezentativcu Jugoslavije, internacionalcu u Nemačkoj i Francuskoj… „Da se nije razboleo, njegov raskošni talenat bi ga uzdigao iznad svih nas“, rekao je za njega Dragoslav Šekularac, jedan iz buketa najslavnijih fudbalera ove zemlje promenljivog imena. Priča o Milošu je saga o svetloj i tamnoj strani života jednog sportskog velikana, čijem su se umeću svi divili, ali su ga mnogi zaboravili i ostavili kad se borio za ono najvažnije – za sopstveno zdravlje.
Zablistao je daleke 1951, kao osamnaestogodišnjak. Bilo je to u Kanu, na francuskoj Azurnoj obali, gde je mršavi momčić plave kose iz Bora proglašen za najboljeg igrača Evropskog prvenstva za juniore i nazvan Plavom Čigrom, a reprezentacija Jugoslavija, na krilima njegove igre, uzletela do prvog mesta. Osvojio je fudbalsku „zlatnu palmu“ i srca svih koji su ga gledali na zelenom pravougaoniku. „Zvezda je rođena“, pisala je tadašnja evropska štampa – ujedinjeni novinari svih zemalja zasipali su ga pohvalama i komplimentima. Odmah posle toga, a u želji da ga dovedu u svoje redove, zbog njega su „zaratili“ Crvena zvezda i Partizan. Odnosno vojska i policija, kako se govorilo, jer su ta dva aparata sile u Titovoj Jugoslaviji stajala iza dva najpopularnija srpska kluba. Miloš je priznao da je zvezdaš, ali je, istovremeno, izrazio želju da igra pored Bobeka, tada vedete Partizana. Desant crnih limuzina iz Beograda na mali Bor, s ciljem da se (pre)otme mlađani Miloš, trajao je danima i nedeljama dok on, konačno, nije registrovan za Partizan. Prema legendi iz tog vremena, tada su neki Zvezdini emisari, zaduženi za Miloševo dovođenje, ostali bez posla. Čim je zaigrao na velikoj sceni, od Vardara pa do Triglava, mlađani Miloš je postao magnet za sve navijače, bez obzira na boju dresa koju su „ljubili“. Zato što niko nije igrao tako maštovito i efikasno kao on. Zato što je njegov dribling bio umetnost, njegov pas milimetarski tačan i pravovremen, a njegovi golovi neodbranjivi i za priču. Bio je voljen i zbog gospodskog držanja, elegancije, fer-pleja, druželjubivosti…
Ekspresno je postao reprezentativac, već u dvadesetoj, u izuzetno jakoj konkurenciji. Ušao je među zvezde čuvenog olimpijskog sastava, osvajača srebrne medalje u Helsinkiju 1952. Među onih jedanaest veličanstvenih što su, u informbiroovskom vrtlogu „pobedili Staljina“, a čija su imena, bez zamuckivanja, deklamovali svi Jugosloveni. Uključujući, govorilo se, i Tita – Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Sa Milošem u sastavu, umetnički dojam igre našeg državnog tima se povećao. Godine 1954. zaigrao je na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj, a 1955. bio je najbolji strelac prvog izdanja Kupa evropskih šampiona, iako je njegov Partizan eliminisan već u drugom kolu od Reala, potonjeg pobednika. Na četiri utakmice, protiv Sportinga iz Lisabona i madridskog „kraljevskog kluba“ postigao je osam golova. Prosek za nevericu: dva pogotka po meču.
Tada se mislilo i pisalo da ga niko ne može zaustaviti. Pogrešno, nažalost. Zaustavila ga je – bolest. Tuberkuloza je najpre usporila njegov razvoj, a onda i uveliko sasekla njegov potencijal. Bila je to posledica gorke činjenice da nije lečen kako treba i da je neophodna operacija došla kasno. A za kašnjenje nije bio kriv on nego fudbalski funkcioneri u njegovom Partizanu i FSJ kojima je bilo važnije da Miloš donosi bodove, nego da bude zdrav. U zemlji u kojoj je, na sva zvona, čovek proglašavan najvećom vrednošću i brigom socijalističkog društva, jedan mladić, zaslužni građanin po sportskom učinku, teran je da igra pod temperaturom ili nedovoljno zalečen. Na njegove vapaje da mu se osigura novac za operaciju u inostranstvu, klupski moćnici i čelnici nacionalnog saveza ostajali su gluvi. Uskraćen mu je bio i pasoš, kako ne bi, ako se, slučajno, sam snađe za pare, mogao otići preko granice. Ljut zbog toga, napustio je Partizan i prešao u OFK Beograd.
Patriotski vaspitan, nije mogao da okrene leđa i reprezentaciji. Delom i zbog toga što je u maju 1958. bio junak pobede Jugoslavije nad Engleskom od 5:0. Ponadao se da je pobedio opaku boljku, ali mu se ona ubrzo vratila. Mesec dana kasnije, na SP u Švedskoj njegova pluća nisu mogla da izdrže velike napore. Odigrao je prve dve utakmice, treću nije mogao. A baš ta treća, protiv Paragvaja, bila je najvažnija jer bi pobeda „plavima“ sklonila s puta uvek neugodne Nemce. Nije bilo kako se želelo, a onda je došla eliminacija od „pancera“.

POMOĆ NEPOZNATOG DOBROTVORA Posle Švedske, Miloš je bio ni na nebu ni na zemlji. Bolest je uzimala maha, a on nije imao pomoć od onih koji su, i ljudskim i po Božijim zakonima, bili dužni da mu pomognu. Od ljudi u fudbalskoj organizaciji. Iako su iza njega već bila 33 meča u dresu sa državnim grbom, na kojima je postigao 16 golova, bio je prepušten sam sebi, odnosno gorkoj sudbini. I baš tada je došao spas. Izdaleka, iz tuđine. Nemački industrijalac i vlasnik minhenskog Bajerna Ronald Endler platio je u Cirihu operaciju za Miloša kom se divio kao igraču. U znak zahvalnosti, Milutinović je jednu sezonu igrao za bavarski klub. Iako tek rekonvalescent, izazivao je divljenje svojim čarobnim potezima. Među onima koji su ga gledali otvorenih usta i ne trepćući, bio je i mladi Franc Bekenbauer, kasniji „kajzer“ nemačkog fudbala i jedan od najboljih igrača sveta. „Mi u podmlatku oduševljavali smo se njegovim majstorstvom, nedostižnim za sve nemačke fudbalere toga doba. Zvali smo ga mister Miloš“, rekao je najveći as u istoriji slavnog Bajerna.
Posle Nemačke, Miloš je otišao u Pariz, gde je, po dve sezone, igrao za Rasing i Stand Frans. Mažen, pažen i hvaljen. Jedan novinar, koji se uporno protivio uvozu stranih igrača u Francusku, napisao je da bi izuzetak trebalo napraviti jedino za Miloša Milutinovića „jer on nije fudbaler, on je umetnik“.
Iako igrački više nije bio ono što je bio, Plava Čigra je bio srećan, jer je bio zdrav. Imao je i porodicu. U Minhenu je dobio ćerku, u Parizu sina. Kad se iz Grada svetlosti ponovo vratio u Beograd, mislio je da više neće igrati fudbal. Ipak je, na nagovor svog reprezentativnog kolege Dragoslava Šekularca, odlučio da mu, jednu sezonu, „pravi društvo“ u dresu OFK Beograda. Šta je za prave ljubitelje fudbala značio njihov povratak na teren, dokaz je bio uvek pun stadion na vetrovitoj Karaburmi: ljudi su znali da Miloš i Šeki garantuju uživanje. Gledali su ih i oni koji su, samo koju godinu ranije, Milošu, bukvalno, radili o glavi. Neki od njih su pokušavali i da mu se ponovo približe. Odbio ih je. Nije ih mrzeo, samo ih je prezreo. Ostajući uspravan i ostajući gospodin sa čijih usana nikad nisu letele otrovne reči.

OMILJENI TRENER Pošto je okačio kopačke o klin, Miloš je počeo trenersku karijeru. Prvo u Dubočici iz Leskovca, pa u zrenjaninskom Proleteru, koji je odmah uveo u prvu ligu. Onda je napravio skok do Meksika i Turske, pa se skrasio pored Neretve, u Mostaru. Sa tamošnjim Veležom osvojio je Kup Jugoslavije, svoj prvi trenerski trofej. Posle svih tih godina, koje je smatrao pripravničkim stažom, došao je na klupu svog Partizana. Došao i odmah mu doneo titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1982/83. Crno-beli su pod njegovim rukovodstvom igrali čvrsto i lepršavo. Igrači su ga voleli i poštovali, jer nikad nije išao na dril – fudbal je za njega uvek, prvenstveno, bio igra i uživanje. Momčilo Vukotić, legenda crno-belih, koji je radio sa više trenera u Partizanu i reprezentaciju, uvek je, s ponosom, isticao da je Miloš njegov „najdraži učitelj“. „Sve nas je oduševljavao fudbalskim umećem, a još više svojom skromnošću; nijednim gestom i nikada nije podsećao da je bio velika zvezda jugoslovenskog fudbala, možda i najveća“, rekao je popularni Moca.
Posle Partizana, Miloš je seo na klupu državne reprezentacije, na taj uvek užareni presto. Prihvatio je poziv jer je želeo da unese bitne promene u naš fudbal, da ga od staromodnog pretvori u moderan. Ukazivao je da smo silno zaostali iza zemalja čije su reprezentacije nekad bile redovne mušterije za punjenje mreže od nadmoćnijih Jugoslovena. Njegov rezon nisu podržali oni koji su ga „unajmili“: na liniji FSJ–Miloš opet je došlo do „kratkog spoja“. Povukao se mirno.
Posle još jedne sezone na klupi crno-belih, zeleni pravougaonik, na kom je u mladosti otplesao najlepše fudbalske plesove, potpuno je zamenio zelenilom oko svoje vikendice u Grockoj i mirom svog stana u centru Beograda. Okružen porodicom i prijateljima, uglavnom onim koje je stekao kad je, kao vunderkind iz rudarskog Bora, stigao u blistavu prestonicu Srbije. Usput je pogasio sve reflektore koji su ranije osvetljavali svaki njegov korak. Ostavio je upaljenu samo lampu iznad stola na kom je voleo da odigra pokoju partiju šaha ili da nešto upiše u svoj dnevnik. Sa životne scene je otišao uoči svog sedamdesetog rođendana: 28. januara 2003. Otišao je kao fudbalski velikan i veliki čovek na kog će večno podsećati legenda o neponovljivoj Plavoj Čigri.