Пре 90 година је рођен, а пре 20 је умро Милош Милутиновић, иза ког је остало раширено уверење да би био наш најбољи фудбалер свих времена да се већ у раним двадесетим није разболео од туберкулозе
Да је жив, сад би имао 90 година (рођен је 5. фебруара 1933), а да га опака болест није стигла већ у раним двадесетим, био би, по многим оценама, најбољи фудбалер Србије и Југославије откако се у њима лопта удара ногом до (бар) овог тренутка у ком га се сећамо. Реч је о Милошу Милутиновићу, фудбалеру Партизана и ОФК Београда, репрезентативцу Југославије, интернационалцу у Немачкој и Француској… „Да се није разболео, његов раскошни таленат би га уздигао изнад свих нас“, рекао је за њега Драгослав Шекуларац, један из букета најславнијих фудбалера ове земље променљивог имена. Прича о Милошу је сага о светлој и тамној страни живота једног спортског великана, чијем су се умећу сви дивили, али су га многи заборавили и оставили кад се борио за оно најважније – за сопствено здравље.
Заблистао је далеке 1951, као осамнаестогодишњак. Било је то у Кану, на француској Азурној обали, где је мршави момчић плаве косе из Бора проглашен за најбољег играча Европског првенства за јуниоре и назван Плавом Чигром, а репрезентација Југославија, на крилима његове игре, узлетела до првог места. Освојио је фудбалску „златну палму“ и срца свих који су га гледали на зеленом правоугаонику. „Звезда је рођена“, писала је тадашња европска штампа – уједињени новинари свих земаља засипали су га похвалама и комплиментима. Одмах после тога, а у жељи да га доведу у своје редове, због њега су „заратили“ Црвена звезда и Партизан. Односно војска и полиција, како се говорило, јер су та два апарата силе у Титовој Југославији стајала иза два најпопуларнија српска клуба. Милош је признао да је звездаш, али је, истовремено, изразио жељу да игра поред Бобека, тада ведете Партизана. Десант црних лимузина из Београда на мали Бор, с циљем да се (пре)отме млађани Милош, трајао је данима и недељама док он, коначно, није регистрован за Партизан. Према легенди из тог времена, тада су неки Звездини емисари, задужени за Милошево довођење, остали без посла. Чим је заиграо на великој сцени, од Вардара па до Триглава, млађани Милош је постао магнет за све навијаче, без обзира на боју дреса коју су „љубили“. Зато што нико није играо тако маштовито и ефикасно као он. Зато што је његов дриблинг био уметност, његов пас милиметарски тачан и правовремен, а његови голови неодбрањиви и за причу. Био је вољен и због господског држања, елеганције, фер-плеја, дружељубивости…
Експресно је постао репрезентативац, већ у двадесетој, у изузетно јакој конкуренцији. Ушао је међу звезде чувеног олимпијског састава, освајача сребрне медаље у Хелсинкију 1952. Међу оних једанаест величанствених што су, у информбироовском вртлогу „победили Стаљина“, а чија су имена, без замуцкивања, декламовали сви Југословени. Укључујући, говорило се, и Тита – Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Са Милошем у саставу, уметнички дојам игре нашег државног тима се повећао. Године 1954. заиграо је на Светском првенству у Швајцарској, а 1955. био је најбољи стрелац првог издања Купа европских шампиона, иако је његов Партизан елиминисан већ у другом колу од Реала, потоњег победника. На четири утакмице, против Спортинга из Лисабона и мадридског „краљевског клуба“ постигао је осам голова. Просек за неверицу: два поготка по мечу.
Тада се мислило и писало да га нико не може зауставити. Погрешно, нажалост. Зауставила га је – болест. Туберкулоза је најпре успорила његов развој, а онда и увелико сасекла његов потенцијал. Била је то последица горке чињенице да није лечен како треба и да је неопходна операција дошла касно. А за кашњење није био крив он него фудбалски функционери у његовом Партизану и ФСЈ којима је било важније да Милош доноси бодове, него да буде здрав. У земљи у којој је, на сва звона, човек проглашаван највећом вредношћу и бригом социјалистичког друштва, један младић, заслужни грађанин по спортском учинку, теран је да игра под температуром или недовољно залечен. На његове вапаје да му се осигура новац за операцију у иностранству, клупски моћници и челници националног савеза остајали су глуви. Ускраћен му је био и пасош, како не би, ако се, случајно, сам снађе за паре, могао отићи преко границе. Љут због тога, напустио је Партизан и прешао у ОФК Београд.
Патриотски васпитан, није могао да окрене леђа и репрезентацији. Делом и због тога што је у мају 1958. био јунак победе Југославије над Енглеском од 5:0. Понадао се да је победио опаку бољку, али му се она убрзо вратила. Месец дана касније, на СП у Шведској његова плућа нису могла да издрже велике напоре. Одиграо је прве две утакмице, трећу није могао. А баш та трећа, против Парагваја, била је најважнија јер би победа „плавима“ склонила с пута увек неугодне Немце. Није било како се желело, а онда је дошла елиминација од „панцера“.
ПОМОЋ НЕПОЗНАТОГ ДОБРОТВОРА После Шведске, Милош је био ни на небу ни на земљи. Болест је узимала маха, а он није имао помоћ од оних који су, и људским и по Божијим законима, били дужни да му помогну. Од људи у фудбалској организацији. Иако су иза њега већ била 33 меча у дресу са државним грбом, на којима је постигао 16 голова, био је препуштен сам себи, односно горкој судбини. И баш тада је дошао спас. Издалека, из туђине. Немачки индустријалац и власник минхенског Бајерна Роналд Ендлер платио је у Цириху операцију за Милоша ком се дивио као играчу. У знак захвалности, Милутиновић је једну сезону играо за баварски клуб. Иако тек реконвaлесцент, изазивао је дивљење својим чаробним потезима. Међу онима који су га гледали отворених уста и не трепћући, био је и млади Франц Бекенбауер, каснији „кајзер“ немачког фудбала и један од најбољих играча света. „Ми у подмлатку одушевљавали смо се његовим мајсторством, недостижним за све немачке фудбалере тога доба. Звали смо га мистер Милош“, рекао је највећи ас у историји славног Бајерна.
После Немачке, Милош је отишао у Париз, где је, по две сезоне, играо за Расинг и Станд Франс. Мажен, пажен и хваљен. Један новинар, који се упорно противио увозу страних играча у Француску, написао је да би изузетак требало направити једино за Милоша Милутиновића „јер он није фудбалер, он је уметник“.
Иако играчки више није био оно што је био, Плава Чигра је био срећан, јер је био здрав. Имао је и породицу. У Минхену је добио ћерку, у Паризу сина. Кад се из Града светлости поново вратио у Београд, мислио је да више неће играти фудбал. Ипак је, на наговор свог репрезентативног колеге Драгослава Шекуларца, одлучио да му, једну сезону, „прави друштво“ у дресу ОФК Београда. Шта је за праве љубитеље фудбала значио њихов повратак на терен, доказ је био увек пун стадион на ветровитој Карабурми: људи су знали да Милош и Шеки гарантују уживање. Гледали су их и они који су, само коју годину раније, Милошу, буквално, радили о глави. Неки од њих су покушавали и да му се поново приближе. Одбио их је. Није их мрзео, само их је презрео. Остајући усправан и остајући господин са чијих усана никад нису летеле отровне речи.
ОМИЉЕНИ ТРЕНЕР Пошто је окачио копачке о клин, Милош је почео тренерску каријеру. Прво у Дубочици из Лесковца, па у зрењанинском Пролетеру, који је одмах увео у прву лигу. Онда је направио скок до Мексика и Турске, па се скрасио поред Неретве, у Мостару. Са тамошњим Вележом освојио је Куп Југославије, свој први тренерски трофеј. После свих тих година, које је сматрао приправничким стажом, дошао је на клупу свог Партизана. Дошао и одмах му донео титулу првака Југославије у сезони 1982/83. Црно-бели су под његовим руководством играли чврсто и лепршаво. Играчи су га волели и поштовали, јер никад није ишао на дрил – фудбал је за њега увек, првенствено, био игра и уживање. Момчило Вукотић, легенда црно-белих, који је радио са више тренера у Партизану и репрезентацију, увек је, с поносом, истицао да је Милош његов „најдражи учитељ“. „Све нас је одушевљавао фудбалским умећем, а још више својом скромношћу; ниједним гестом и никада није подсећао да је био велика звезда југословенског фудбала, можда и највећа“, рекао је популарни Моца.
После Партизана, Милош је сео на клупу државне репрезентације, на тај увек ужарени престо. Прихватио је позив јер је желео да унесе битне промене у наш фудбал, да га од старомодног претвори у модеран. Указивао је да смо силно заостали иза земаља чије су репрезентације некад биле редовне муштерије за пуњење мреже од надмоћнијих Југословена. Његов резон нису подржали они који су га „унајмили“: на линији ФСЈ–Милош опет је дошло до „кратког споја“. Повукао се мирно.
После још једне сезоне на клупи црно-белих, зелени правоугаоник, на ком је у младости отплесао најлепше фудбалске плесове, потпуно је заменио зеленилом око своје викендице у Гроцкој и миром свог стана у центру Београда. Окружен породицом и пријатељима, углавном оним које је стекао кад је, као вундеркинд из рударског Бора, стигао у блиставу престоницу Србије. Успут је погасио све рефлекторе који су раније осветљавали сваки његов корак. Оставио је упаљену само лампу изнад стола на ком је волео да одигра покоју партију шаха или да нешто упише у свој дневник. Са животне сцене је отишао уочи свог седамдесетог рођендана: 28. јануара 2003. Отишао је као фудбалски великан и велики човек на ког ће вечно подсећати легенда о непоновљивој Плавој Чигри.