Да ли је „патриот“ способан да се одбрани од хиперсоничног „кинжала“, а Ф-16 од моћног С-400 система ПВО и може ли „леопард“ стар 40 и више година да преживи сусрет с руским „корнетима“?
Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок указала је прошле недеље „на потребу да се буде опрезан када се разговара о даљим испорукама оружја Украјини“. Како је истакла, „не говоримо о играчкама већ о тешкој војној техници“. Понављајући став канцелара Олафа Шолца изречен на самиту ЕУ коме је, као специјални гост, присуствовао и побрао бурне аплаузе украјински председник Володимир Зеленски, Бербокова је нагласила да се „тренутно не разговара о испоруци Кијеву борбених авиона“. Заиста, након што је Шолц месецима оклевао, а онда за свега три дана пристао да испоручи тенкове „леопард“ Украјини – чиме је разјарио не само руску већ и велики део сопствене јавности – сада је поново дошла на ред реторика о „опрезности“. И тако ће бити све док испоруке авиона не дођу на дневни ред. Тада ће се Бербокова, вероватно, поново сетити да смо „у рату са Русијом“.Како је нагласила шефица немачке дипломатије, треба „бити опрезан“ када су у питању испоруке Кијеву тешког смртоносног наоружања – које, ма колико се ова чињеница не уклапала у западне умове, много више погибије и разарања доноси самој Украјини и њеним грађанима него Русији. Ово су чињенице које нико, волео не волео Украјину или Русију, не може да оповргне. Сваки дан наставка сукоба највише зла наноси управо онима које Запад наводно брани. Али као да не маре превише, јер се ратна дејства воде у подручјима настањеним етничким Русима. А они, за разлику од Западноукрајинаца, никада неће бити „наши савезници“.
КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА Појава, поново после 80 година, немачких тенкова са стилизованим крстовима у Украјини, указује супротно од „инсистирања на опрезу“ Бербокове у расправи о даљим испорукама оружја Украјини. Да је опреза и мудрости, немачки „леопарди“ никада се више не би појавили ван својих граница. „Не ради се о играчкама већ о тешком ратном материјалу“, истакла је Бербокова, говорећи о слању борбених авиона. Због тога, подвукла је, важно је „пажљиво одмерити предности и недостатке“. Изрекла је и јеретичку мисао да је потребно узети у обзир „шта ће се десити ако Украјина не буде могла да се одбрани“. Како замислити да Кијев неће моћи да се одбрани, ако иза њега стоје читав Запад, НАТО и ЕУ, снабдевајући га оружјем и новцем? А ако ипак неко мисли да „неће моћи“, онда то можда и није био циљ већ оно на шта су многи од почетка указивали – да се Русији нанесе што већа штета. А стотине хиљада живота украјинских војника и ратом разорена земља биће „колатерална штета“. Зато ће и авиони бити испоручени кад им дође време.
Бербокова се оградила да планови о испорукама борбених авиона нису „дискусија коју ми водимо“, али да је важно да се до сада донете одлуке брзо спроводе. И канцелар Шолц је колегама из ЕУ поновио исто, имајући у виду да је дебата о снабдевању Украјине борбеним авионима уследила одмах након одлуке низа западних држава да земљи у којој се одвија руска војна специјална операција обезбеде борбене тенкове. Шолц је на самиту ЕУ у Бриселу кратко прокоментарисао да авиони „нису били предмет дискусије“. Други учесници, међутим, потврђују да је словачки премијер Едуард Хегер покренуо питање испорука борбених авиона.
Треба подсетити и на изјаву Бербокове од 24. јануара, када је на шокантан начин западне савезнике позивала да престану са оптужбама. Дискутујући у Савету Европе, на енглеском језику је поручила: „Ми водимо рат против Русије, а не једни против других.“ Ово признање покренуло је лавину критика и у западним круговима, док је за Москву било потврда исправности њених оцена – да Русија не ратује против Украјине већ против НАТО-а. Чак се и њено министарство оградило, речима да она није мислила да ће Немачка или њени савезници бити увучени у рат. И канцелар Олаф Шолц рекао је: „Нема рата између НАТО-а и Русије. Нећемо дозволити такву ескалацију. Ми у Савезној влади се са тим у потпуности слажемо, а тако мисли и министарка спољних послова.“ Бербокова је прошле недеље и сама позвала на разумевање због неопрезне изјаве: „Постоји изрека: ко не греши, тај не живи.“
ОД „ЗЕЛЕНЕ ПОЛИТИКЕ“ ОСТАО САМО ЗЕЛЕНСКИ Треба подсетити да је Берлин оклевао да испоручи Украјини чак и шлемове, док сада ка Кијеву путују „леопарди“, па се не треба чудити искрености Бербокове. Она и њена Зелена партија су, критикујући владу Ангеле Меркел, дошли на власт изјавама да је чак и (тада руски) природни гас нееколошки енергент и да се они залажу само за чисту енергију Сунца, земље, воде и ваздуха. А само две године касније су (сада амерички) гас прогласили за најеколошкији, док враћају у пуни погон све електране на угаљ које је Меркелова годинама постепено затварала. Од њихове „зелене антиратне политике“ остао је само Зеленски, као и зелени премаз на тенковима које испоручују Кијеву. Од оваквих политичких лупинга, многи Немци су позеленели од муке, нарочито ако се зна да ће, међу западним савезницима, Немачка и њена индустрија платити највећи цех овог рата.
Није неважан још један детаљ у њеној „енглеској изјави“ у Савету Европе, када је рекла да „ми водимо рат против Русије, а не једни против других“. Сви су се одмах ухватили за први део реченице, а занемарили други. Министарка је употребила енглески израз „blame game“, желећи да одбаци критике да ће, ако Берлин не испоручи тенкове Кијеву – управо он пред савезницима бити означен као кривац за ратне поразе Украјине. Тако јој се, док се бранила од напада у „игри кривице“, омакла болна и сурова истина. И потврђујући да су лојални „походу на Москву“, немачки челници су одмах затим послали „леопарде“.
Портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова је признање Бербокове одмах оценила као „признање које говори о унапред планираном рату против Москве, посебно ако се томе додају открића Ангеле Меркел“, подсећајући на изјаву бивше канцеларке од пре неколико месеци да су Мински споразуми из 2015, уместо искрене намере да донесу мир, послужили да се Украјини да времена да „постане јача“. И боље припреми за велики рат. „Ако овоме додамо открића Меркелове да су јачали Украјину и да нису рачунали на споразуме из Минска, онда говоримо о унапред планираном рату против Русије. И немојте касније рећи да нисте чули“, поручила је Захарова. И руски председник Владимир Путин је изразио разочарање изјавом Меркелове, истакавши да је Русија исправно поступила што је покренула специјалну операцију у Украјини, јер нико и не намерава да испуњава споразуме из Минска.
Захарова се осврнула и на последњу изјаву Бербокове да је погрешила када је „прогласила“ рат Запада против Русије. „Аналена, ако верујеш да свако има право на грешку јер је то део људског живота, онда престани да ескалираш кризу, која води убијању људи западним оружјем“, написала је руска портпаролка на телеграму и подсетила да је режим у Кијеву осам година, подржан од Немачке, убијао становнике Донбаса, а да је након тога Русија покренула специјалну операцију за заустављање крвопролића. „А онда су НАТО злочинци почели да доливају уље на ватру, претварајући све у масакр великих размера. Ако сте искрено схватили своју грешку, ви ћете ово разумети. Морате разумети. А ако сте опет лицемерни, онда већ правите непоправљиву грешку“, поручила је Марија Захарова.
БЕРБОКОВА – ПРОРОК? Испоруке наоружања Кијеву не помажу превише у одупирању руској инвазији. Не само зато што већина оружја не представља ништа посебно у технолошком смислу (чак и немачки „леопарди“ неће бити последња реч технике, већ старе машине) него и због тога што украјински војници нису у масовним размерама научени на његово коришћење. А совјетског оружја, на које су Украјинци навикли и за које постоје неопходни логистички и инфраструктурни капацитети – више готово нигде нема на располагању, све је уништено. Запад сада мора да крене путем који је најмање пожељан. Уместо совјетских С-300, стижу амерички „патриоти“, уместо тенкова Т-72 и Т-64, амерички „амбрамси“ и немачки „леопарди“. А уместо некада домаћих „мигова“ и „сухоја“, сада у Кијеву чекају америчке Ф-16 авионе.
Русе тиме они не могу да зауставе, али могу да продуже сукоб и учине га крвавијим. С надом да би у међувремену неко у Москви могао да изведе пуч или револуцију. Али тиме улазе и у веома ризичну зону: осим што провоцирају могућност увлачења НАТО-а у директан сукоб, своју технику – први пут у историји – излажу ризику од директног и масовног уништења од стране развијене технолошке војне силе. Јер Ф-16, „патриоти“ и „абрамси“ до сада су се сусретали само са армијама попут ирачке, либијске, југословенске, које нису биле на истом генерацијском нивоу, док ће у Украјини бити обрнуто – западно оружје ће бити технолошки инфериорно и застарело, и под реалном претњом уништења. А то нимало неће допринети његовој продаји широм света, имајући у виду да је то велики бизнис, јер и даље постоји много држава попут Украјине које себи и не могу да приуште ништа новије од тога.
Да ли је „патриот“ способан да се одбрани од хиперсоничног „кинжала“, а Ф-16 од моћног С-400 система ПВО, и може ли „леопард“ стар 40 и више година да преживи сусрет с руским „корнетима“? Ово су, наравно, реторичка питања на које је одговор познат. Зато нико не жури да овакво наоружање шаље Зеленском и његовим људима, који нису довољно обучени, нити имају адекватне услове за снабдевање и одржавање. Када Руси све то униште, неко ће бити много љут. Али се зато Бербокова може показати као пророк – шансе да се НАТО чланице директно укључе у рат биће никад веће. Она је у праву и када каже да „треба бити опрезан када се разговара о даљим испорукама оружја Украјини“. Да ли ће је овог пута неко послушати – укључујући и њу саму кроз неколико месеци, када савезници поново заиграју с Берлином „игру кривице“? Ону исту игру коју с Русијом – и неким другим земљама – играју већ деценијама.
Tekst je dobar, ali kao pregled. Demilitarizacija i denacifikacija u Ukrajini su, pre svega, vezani za ukrajinski ljudski faktor. Što se više tog faktora izbaci iz stroja to je uspeh izvesniji. Ne samo danas nego i u buduće. Zvuči gadno, ali mislim da je tako. Nastojanje SAD (NATO) da iznuri Rusiju i na kraju je eliminiše, bez obzira na javno proklamovane ciljeve, u osnovi ima zlo, mržnju i zavist prema svemu što neće da se podredi. Uvek se kod ovakvih stvari prisetim završnog dela Hitlerovog pisma Musoliniju od 21. juna 1941. godine. „Na završetku mogu vam, Duče, reći još jednu stvar. Onog istog trenutka kada sam doneo ovu odluku (napomena: „eliminacija Rusije“), osetio sam da je moj duh ponovo postao slobodan. Pored sve iskrenosti mojih napora učinjenih u cilju razdvajanja dvaju posebnih pitanja, meni je bilo vrlo teško da idem rame uz rame sa Rusijom, jer, u izvesnom smislu, imao sam osećaj da prljam svoju vlastitu prošlost, svoje ideje, i svoja dotada data obećanja. Sretan sam da sam se oslobodio te pomutnje“.