Биолошко – безбедноснa мишоловкa

После утамничења у хотелу у Мелбурну и протеривања из земље, Новак Ђоковић се тријумфално вратио у Аустралију, где је освојио своју десету титулу. Добро је, баш смо помислили, правда је на крају победила и онај накарадни систем принудних, наметнутих медицинских поступака, маскирања, закључавања, отпуштања, застрашивања и испирања мозгова је завршио на отпаду историје. Но да ово није била само увертира? Можда сад само размештају комаде намештаја по сцени. Злочин тек треба да се догоди. Пригушују светла...

На самом почетку пандемијске корона кризе, 11. маја 2020. године, италијански филозоф Ђорђо Агамбен је готово пророчки приметио да у вези с реакцијама на заведене корона мере највише изненађује, наизглед, немогућност да се оне схвате и тумаче изван непосредног контекста у ком делују. Врло су ретки појединци, запажа филозоф, који покушавају да те мере артикулишу, како би озбиљна политичка анализа захтевала, као симптоме и назнаке једног експеримента ширег домета. Ради се, каже Агамбен, о новој парадигми владања људима и стварима. Да подсетимо само да су се претходне такве парадигме могле дефинисати као робовласништво, феудализам, капитализам, комунизам, неолиберализам… о чему је онда овде реч, каква је та нова парадигма?
Агамбен се у свом огледу позива на француског професора медицине Патрика Зилбермана, који је још 2013. године у књизи Олује микроба (Tempêtes microbiennes, Gallimard, 2013) указао на надолазеће друштвене промене. Ево шта је Зилберман приметио: „Здравствена безбедност која се иначе обично налази на маргинама свих политичких калкулација почиње да бива саставни део државних и међународних стратегија и доводи здравство у епицентар збивања. Брига за човека, грађанина, мајку, дете, радника, пореског платишу…? Не, посреди је стварање својеврсног терора здравља као инструмента владања нечим што се назива сценарио најгорег случаја. Следећи ту логику, Светска здравствена организација је још 2005. године најавила да ће бити између два и сто педесет милиона жртава птичјег грипа и сходно томе је саветовала адекватну политичку стратегију за коју тадашње владајуће светске структуре нису биле спремне. Значи, 2005. године нису биле спремне, а 2020. јесу. Мора да је ту леп рад (и новац?) уложен како би се стекли услови за примену дотичне политичке стратегије.“
Зилберман је тај акциони апарат артикулисао у три тачке: 1) стварање, на основу „могуће“, „потенцијалне“ (не и реалне, примећујемо) опасности, измишљеног сценарија у ком су чињенице, подаци представљени тако да у екстремним ситуацијама омогуће максималну контролу становништва и чврсту власт; 2) усвајање логике најгорег могућег сценарија као стандардне политичке праксе; 3) организација грађанског тела на начин да подржава деловање владе и стварање профила пожељног грађанина који обављање обавеза на које је приморан доживљава као доказ несебичности и где појединац нема више право на здравље (здравље и безбедност) већ постаје законски обавезан да буде „здрав“ (биолошка безбедност).

ГРАЂАНИН, ДРЖАВА И ЕЛИТА Као што видимо из текстова Зилбермана и Агамбена, на културолошко, историјско-филозофском плану су звона звонила на узбуну – за оне који на звона како црквена, тако и интелектуална још обраћају пажњу. Викачи су се растрчали по селима, али је већина народа већ седела закована испред магичних и комуникационо и идеолошко једносмерних ТВ екрана. Дотичне магичне кутије (сви медији масовних комуникација) боје веселим, нежно-ружичастим нијансама Четврту индустријску револуцију, Велики ресет и велике луткаре од Клауса Шваба до Била Гејтса запостављајући, наравно, кључно питање редефиниције односа грађанина и државе, то јест демократских начела, па и људских и грађанских права.
Ако нам је тако лакше, однос појединца и државе можемо да сагледамо и као однос појединца и (огољене) силе, где није више грађанин основни правни субјект већ је то сама држава, односно елита која том државом и њеним атрибутима (полиција, војска, финансије, образовање итд.) управља. Сетимо се Франца Кафке и његовог романа Процес или приче Метаморфоза у којој се чиновник Јозеф К. буди у телу бубашвабе. Свет који је Кафка описивао је бесповратно нестао са свом својом јаловом и бесмисленом бирократијом. Нестао је и хиперцентрализовани комунизам стаљинистичке и маоистичке провенијенције. Но шта нам се сад то спрема и ко то спрема? Cui bono, што би рекли стари Латини. Ко од тога може да има користи?
Последице редефиниције односа појединца и државе су увек драматичне. Замислите само било коју револуцију од Робеспјера до Лењина и Троцког, генералисимуса Франка или Пиночеа и Пола Пота. Замислите само промене у здравству, неће вас више лечити ваш породични лекар који познаје вас и читаву вашу породицу, већ ће вам терапију одређивати владин чиновник. И то не чиновник владе ваше државе који зна ваш језик и обичаје. Не, биће то неки чиновник, односно рачунар негде у америчком Охају, или некој кинеској провинцији. И то је само на плану здравства.
А које ли су сад само импликације овог заокрета за друга људска права? Кретање, слободно изражавање, удруживање, стварање породице, телесни интегритет (случај Ђоковић)… Ако право државе, односно владајуће класе која користи државне апарате постане неотуђиво и законски утемељено, шта мислите да ће бити приоритети полиције, војске, информативних служби, судства, школства и здравства? Благостање грађана? Тешко, пре ће то бити одржавање владајуће вертикалне структуре и елите на врху пирамиде. И то не као капитализам 19. века већ више као феудализам средњовековне Европе. Уз опаску да се данас ипак унутрашњи органи могу вадити једнима (мора наживо) и пресађивати у друге исто као што се може манипулисати и генетским кодовима о чему нас редовно и готово радосно обавештава и један од водећих идеолога Светског економског форума, израелски историчар и публициста Јувал Харари.

НОВА НЕНОРМАЛНОСТ Међутим, ако се на ове појаве указивало још пре десетак или неколико година, пре корона пандемије и драматичних друштвених промена чији смо сведоци били, како се на њих гледа данас?
У својој новој књизи Нова ненормалност: Успон биолошко-безбедносне државе (децембар 2022) амерички професор психијатрије Ерон Керијати је понудио систематизацију основних карактеристика овог новог начина удруживања и живота ког он, па и други аутори називају „новом ненормалношћу“ (The New Abnormal): нова ненормалност почиње, дакле, милитаризацијом здравствене службе до стапања здравства са овлашћењима полиције; захтева да се различити проблеми – социјални, човекове средине, економски итд. – представе као здравствени, што, наравно, доводи до проглашења здравственог ванредног стања. Дотични модел владавине захтева да се иде од једног до другог ванредног стања. За то време држава преузима извршну и судску власт а константно ванредно стање се претвара у легализовану борбу по критеријуму сценарија најгорег случаја. Значи, реалне стручне процене нису више основни критеријум, већ то постају апстрактне (изманипулисане?) статистичке поставке.
Заштита јавног, општег здравља добија примат над људским и грађанским правима појединаца, па самим тим здравље постаје законска обавеза. Индустрија се креће ка стању потпуне аутоматизације где људи постају сувишни. Долази до инструментализације и релативизације рационалне мисли, што пак онемогућава налажење заједничке, јасно дефинисане истине. Тим системом управља самозвана технократска елита која настањује виртуални свет софтвера и екрана одакле контролише физичка тела и стварни живот. Друштвене институције се претачу у корпоративне, што је леп пример реинкарнације фашизма по Мусолинијевој дефиницији – спрега политичке власти и корпорација.
Државни апарати су током корона пандемије (апстрактна једна држава рецимо) себи присвојили на стотине специјалних овлашћења како би се носили с ванредним стањем, а нико не воли да враћа лако стечене привилегије. Држава је све јача а врхушка на маленом врху пирамиде се богати – спрега власти и корпорација?
Да ли нам се уосталом спрема и светска влада? Светска здравствена организација се већ труди да преузме ингеренције постојећих држава. Јединствена и недемократска светска влада би био фашизам на куб. И заиста почели бисмо да личимо на ликове са Пикасових слика.

НЕУГОДНЕ ТАЈНЕ Публициста украјинског порекла која живи у Сједињеним Државама Саша Латипова је провела радни век као директор неколико компанија које се баве, између осталог, и биоинжењерингом. Када говори о науци и фармацеутској индустрији, Латипова, дакле, одлично зна шта говори. Тако она у чланку О мој Боже! „Фајзер“ ради на мутирању короне! (OMG! Pfizer is MUTATING COVID!!!) коментарише наводе поводом случаја једног од директора фармацеутског гиганта „Фајзер“ који је снимљен како у ресторану за вечером (пијан) одаје врло неугодне индустријске тајне попут ове: у лабораторијама „Фајзера“ се ради на забрањеном gain of function истраживању и лабораторијски индукованој генетској мутацији вируса како би овај усвојио особине које су потенцијално опасније по човека. Да вирус, дакле, „добије“ нове, смртоносније особине.
Латипова долази до занимљивог закључка да је вест о дотичном „Фајзеровом“ раду у лабораторијама у Америци намерно пуштена у промет. На почетку се спекулисало да је вирус утекао с кинеске пијаце. Онда смо се забављали вестима о томе да је побегао из лабораторије у кинеском (опет) Вухану. Сад нам се први пут, на основу овог снимљеног исказа, нуди варијанта да су такви експерименти рађени и на територији Сједињених Држава. Зашто је то важно? Важно је, каже Латипова, јер сви већ знамо да су из тих лабораторија и пацови (стотинак у Бостону) својевремено бежали, тако да не би било никакво изненађење да се то догађа и с вирусом.
Намећу се, међутим, следећа питања. Да ли је уопште могуће лабораторијски произвести неки грозан и смртоносан вирус? Латипова каже да није, јер би онда свет био преплављен страшним вирусима одбеглим из неке од хиљада и хиљада светских лабораторија. Добро, но ако је тако, чему онда ова прича о одбеглом, смртоносном вирусу? Па „Фајзер“ и сви који стоје иза фармацеутске индустрије (држава у лику америчког министарства одбране?) најављују да кроз gain of function истраживање спремају одговор на вирусе који ће се тек појавити. Ми већ имамо лек, кажу, ништа ви не брините. Само још треба следећи вирус да се појави.
Да ли ће се онда тај „предвиђени“ вирус појавити и да ли ћемо поновити бити закључани, маскирани, уцењени, „медицински унапређени“ и дигитално разврстани? Ако неко од тога прави много пара и постиже значајне геостратешке поене, рекли бисмо да мотив већ постоји. Инфраструктура исто тако постоји.
Како било, можда тенисеру Ђоковићу опет забране наступ у Аустралији (на пример) из истог разлога као и прошле године. Како су приметили Зилберман и Агамбен, однос политичких снага између појединца и државе се мења и то не у корист појединца. Да ли је западна елита нашла свој узор у концепту друштвеног надзора и контроле данашње колективистичке комунистичке Кине? Канадски премијер Џастин Трудо изгледа да јесте јер јавно изражава своје дивљење према кинеском моделу друштвеног устројства. Мучени Трудо није превише оригиналан мислилац, тако да вероватно само понавља делове с предавања која је слушао у школи Клауса Шваба и компаније у Светском економском форуму чији је дугогодишњи „манекен“.
Аутори које смо цитирали јасно артикулишу забринутост за однос појединца и државе. Сукоб је неизбежан, кажу. Како већ видимо у свакодневној политичкој пракси нема више леве и десне опције које би биле засноване на било каквим принципима (давно то било). Спали смо на претполитичко, предисторијско стање: ми и они.
А још нисмо ни споменули борбу против климатских промена, што је само логичан и доследан наставак корона драме. Инфраструктура је већ скоро потпуно инсталирана. Дигитални кавези су спремни. У Оксфорду су прошле суботе биле велике демонстрације против најављеног спровођења концепта града подељеног на 15-минутне зоне. Боримо се против загађивања човекове средине. Седиш у својих неколико улица и тражиш дозволу (од?) да одеш до рођака или пријатеља у некој другој зони. Дигитални кавез. Камере све виде и препознају. И људе, и аутомобиле и псе и мачке. Само још те дигиталне идентитете и социјални кредит да заведемо и завршили смо посао. Мисле „они“. Но шта на то кажемо „ми“?