Biološko – bezbednosna mišolovka

Posle utamničenja u hotelu u Melburnu i proterivanja iz zemlje, Novak Đoković se trijumfalno vratio u Australiju, gde je osvojio svoju desetu titulu. Dobro je, baš smo pomislili, pravda je na kraju pobedila i onaj nakaradni sistem prinudnih, nametnutih medicinskih postupaka, maskiranja, zaključavanja, otpuštanja, zastrašivanja i ispiranja mozgova je završio na otpadu istorije. No da ovo nije bila samo uvertira? Možda sad samo razmeštaju komade nameštaja po sceni. Zločin tek treba da se dogodi. Prigušuju svetla...

Na samom početku pandemijske korona krize, 11. maja 2020. godine, italijanski filozof Đorđo Agamben je gotovo proročki primetio da u vezi s reakcijama na zavedene korona mere najviše iznenađuje, naizgled, nemogućnost da se one shvate i tumače izvan neposrednog konteksta u kom deluju. Vrlo su retki pojedinci, zapaža filozof, koji pokušavaju da te mere artikulišu, kako bi ozbiljna politička analiza zahtevala, kao simptome i naznake jednog eksperimenta šireg dometa. Radi se, kaže Agamben, o novoj paradigmi vladanja ljudima i stvarima. Da podsetimo samo da su se prethodne takve paradigme mogle definisati kao robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam, komunizam, neoliberalizam… o čemu je onda ovde reč, kakva je ta nova paradigma?
Agamben se u svom ogledu poziva na francuskog profesora medicine Patrika Zilbermana, koji je još 2013. godine u knjizi Oluje mikroba (Tempêtes microbiennes, Gallimard, 2013) ukazao na nadolazeće društvene promene. Evo šta je Zilberman primetio: „Zdravstvena bezbednost koja se inače obično nalazi na marginama svih političkih kalkulacija počinje da biva sastavni deo državnih i međunarodnih strategija i dovodi zdravstvo u epicentar zbivanja. Briga za čoveka, građanina, majku, dete, radnika, poreskog platišu…? Ne, posredi je stvaranje svojevrsnog terora zdravlja kao instrumenta vladanja nečim što se naziva scenario najgoreg slučaja. Sledeći tu logiku, Svetska zdravstvena organizacija je još 2005. godine najavila da će biti između dva i sto pedeset miliona žrtava ptičjeg gripa i shodno tome je savetovala adekvatnu političku strategiju za koju tadašnje vladajuće svetske strukture nisu bile spremne. Znači, 2005. godine nisu bile spremne, a 2020. jesu. Mora da je tu lep rad (i novac?) uložen kako bi se stekli uslovi za primenu dotične političke strategije.“
Zilberman je taj akcioni aparat artikulisao u tri tačke: 1) stvaranje, na osnovu „moguće“, „potencijalne“ (ne i realne, primećujemo) opasnosti, izmišljenog scenarija u kom su činjenice, podaci predstavljeni tako da u ekstremnim situacijama omoguće maksimalnu kontrolu stanovništva i čvrstu vlast; 2) usvajanje logike najgoreg mogućeg scenarija kao standardne političke prakse; 3) organizacija građanskog tela na način da podržava delovanje vlade i stvaranje profila poželjnog građanina koji obavljanje obaveza na koje je primoran doživljava kao dokaz nesebičnosti i gde pojedinac nema više pravo na zdravlje (zdravlje i bezbednost) već postaje zakonski obavezan da bude „zdrav“ (biološka bezbednost).

GRAĐANIN, DRŽAVA I ELITA Kao što vidimo iz tekstova Zilbermana i Agambena, na kulturološko, istorijsko-filozofskom planu su zvona zvonila na uzbunu – za one koji na zvona kako crkvena, tako i intelektualna još obraćaju pažnju. Vikači su se rastrčali po selima, ali je većina naroda već sedela zakovana ispred magičnih i komunikaciono i ideološko jednosmernih TV ekrana. Dotične magične kutije (svi mediji masovnih komunikacija) boje veselim, nežno-ružičastim nijansama Četvrtu industrijsku revoluciju, Veliki reset i velike lutkare od Klausa Švaba do Bila Gejtsa zapostavljajući, naravno, ključno pitanje redefinicije odnosa građanina i države, to jest demokratskih načela, pa i ljudskih i građanskih prava.
Ako nam je tako lakše, odnos pojedinca i države možemo da sagledamo i kao odnos pojedinca i (ogoljene) sile, gde nije više građanin osnovni pravni subjekt već je to sama država, odnosno elita koja tom državom i njenim atributima (policija, vojska, finansije, obrazovanje itd.) upravlja. Setimo se Franca Kafke i njegovog romana Proces ili priče Metamorfoza u kojoj se činovnik Jozef K. budi u telu bubašvabe. Svet koji je Kafka opisivao je bespovratno nestao sa svom svojom jalovom i besmislenom birokratijom. Nestao je i hipercentralizovani komunizam staljinističke i maoističke provenijencije. No šta nam se sad to sprema i ko to sprema? Cui bono, što bi rekli stari Latini. Ko od toga može da ima koristi?
Posledice redefinicije odnosa pojedinca i države su uvek dramatične. Zamislite samo bilo koju revoluciju od Robespjera do Lenjina i Trockog, generalisimusa Franka ili Pinočea i Pola Pota. Zamislite samo promene u zdravstvu, neće vas više lečiti vaš porodični lekar koji poznaje vas i čitavu vašu porodicu, već će vam terapiju određivati vladin činovnik. I to ne činovnik vlade vaše države koji zna vaš jezik i običaje. Ne, biće to neki činovnik, odnosno računar negde u američkom Ohaju, ili nekoj kineskoj provinciji. I to je samo na planu zdravstva.
A koje li su sad samo implikacije ovog zaokreta za druga ljudska prava? Kretanje, slobodno izražavanje, udruživanje, stvaranje porodice, telesni integritet (slučaj Đoković)… Ako pravo države, odnosno vladajuće klase koja koristi državne aparate postane neotuđivo i zakonski utemeljeno, šta mislite da će biti prioriteti policije, vojske, informativnih službi, sudstva, školstva i zdravstva? Blagostanje građana? Teško, pre će to biti održavanje vladajuće vertikalne strukture i elite na vrhu piramide. I to ne kao kapitalizam 19. veka već više kao feudalizam srednjovekovne Evrope. Uz opasku da se danas ipak unutrašnji organi mogu vaditi jednima (mora naživo) i presađivati u druge isto kao što se može manipulisati i genetskim kodovima o čemu nas redovno i gotovo radosno obaveštava i jedan od vodećih ideologa Svetskog ekonomskog foruma, izraelski istoričar i publicista Juval Harari.

NOVA NENORMALNOST Međutim, ako se na ove pojave ukazivalo još pre desetak ili nekoliko godina, pre korona pandemije i dramatičnih društvenih promena čiji smo svedoci bili, kako se na njih gleda danas?
U svojoj novoj knjizi Nova nenormalnost: Uspon biološko-bezbednosne države (decembar 2022) američki profesor psihijatrije Eron Kerijati je ponudio sistematizaciju osnovnih karakteristika ovog novog načina udruživanja i života kog on, pa i drugi autori nazivaju „novom nenormalnošću“ (The New Abnormal): nova nenormalnost počinje, dakle, militarizacijom zdravstvene službe do stapanja zdravstva sa ovlašćenjima policije; zahteva da se različiti problemi – socijalni, čovekove sredine, ekonomski itd. – predstave kao zdravstveni, što, naravno, dovodi do proglašenja zdravstvenog vanrednog stanja. Dotični model vladavine zahteva da se ide od jednog do drugog vanrednog stanja. Za to vreme država preuzima izvršnu i sudsku vlast a konstantno vanredno stanje se pretvara u legalizovanu borbu po kriterijumu scenarija najgoreg slučaja. Znači, realne stručne procene nisu više osnovni kriterijum, već to postaju apstraktne (izmanipulisane?) statističke postavke.
Zaštita javnog, opšteg zdravlja dobija primat nad ljudskim i građanskim pravima pojedinaca, pa samim tim zdravlje postaje zakonska obaveza. Industrija se kreće ka stanju potpune automatizacije gde ljudi postaju suvišni. Dolazi do instrumentalizacije i relativizacije racionalne misli, što pak onemogućava nalaženje zajedničke, jasno definisane istine. Tim sistemom upravlja samozvana tehnokratska elita koja nastanjuje virtualni svet softvera i ekrana odakle kontroliše fizička tela i stvarni život. Društvene institucije se pretaču u korporativne, što je lep primer reinkarnacije fašizma po Musolinijevoj definiciji – sprega političke vlasti i korporacija.
Državni aparati su tokom korona pandemije (apstraktna jedna država recimo) sebi prisvojili na stotine specijalnih ovlašćenja kako bi se nosili s vanrednim stanjem, a niko ne voli da vraća lako stečene privilegije. Država je sve jača a vrhuška na malenom vrhu piramide se bogati – sprega vlasti i korporacija?
Da li nam se uostalom sprema i svetska vlada? Svetska zdravstvena organizacija se već trudi da preuzme ingerencije postojećih država. Jedinstvena i nedemokratska svetska vlada bi bio fašizam na kub. I zaista počeli bismo da ličimo na likove sa Pikasovih slika.

NEUGODNE TAJNE Publicista ukrajinskog porekla koja živi u Sjedinjenim Državama Saša Latipova je provela radni vek kao direktor nekoliko kompanija koje se bave, između ostalog, i bioinženjeringom. Kada govori o nauci i farmaceutskoj industriji, Latipova, dakle, odlično zna šta govori. Tako ona u članku O moj Bože! „Fajzer“ radi na mutiranju korone! (OMG! Pfizer is MUTATING COVID!!!) komentariše navode povodom slučaja jednog od direktora farmaceutskog giganta „Fajzer“ koji je snimljen kako u restoranu za večerom (pijan) odaje vrlo neugodne industrijske tajne poput ove: u laboratorijama „Fajzera“ se radi na zabranjenom gain of function istraživanju i laboratorijski indukovanoj genetskoj mutaciji virusa kako bi ovaj usvojio osobine koje su potencijalno opasnije po čoveka. Da virus, dakle, „dobije“ nove, smrtonosnije osobine.
Latipova dolazi do zanimljivog zaključka da je vest o dotičnom „Fajzerovom“ radu u laboratorijama u Americi namerno puštena u promet. Na početku se spekulisalo da je virus utekao s kineske pijace. Onda smo se zabavljali vestima o tome da je pobegao iz laboratorije u kineskom (opet) Vuhanu. Sad nam se prvi put, na osnovu ovog snimljenog iskaza, nudi varijanta da su takvi eksperimenti rađeni i na teritoriji Sjedinjenih Država. Zašto je to važno? Važno je, kaže Latipova, jer svi već znamo da su iz tih laboratorija i pacovi (stotinak u Bostonu) svojevremeno bežali, tako da ne bi bilo nikakvo iznenađenje da se to događa i s virusom.
Nameću se, međutim, sledeća pitanja. Da li je uopšte moguće laboratorijski proizvesti neki grozan i smrtonosan virus? Latipova kaže da nije, jer bi onda svet bio preplavljen strašnim virusima odbeglim iz neke od hiljada i hiljada svetskih laboratorija. Dobro, no ako je tako, čemu onda ova priča o odbeglom, smrtonosnom virusu? Pa „Fajzer“ i svi koji stoje iza farmaceutske industrije (država u liku američkog ministarstva odbrane?) najavljuju da kroz gain of function istraživanje spremaju odgovor na viruse koji će se tek pojaviti. Mi već imamo lek, kažu, ništa vi ne brinite. Samo još treba sledeći virus da se pojavi.
Da li će se onda taj „predviđeni“ virus pojaviti i da li ćemo ponoviti biti zaključani, maskirani, ucenjeni, „medicinski unapređeni“ i digitalno razvrstani? Ako neko od toga pravi mnogo para i postiže značajne geostrateške poene, rekli bismo da motiv već postoji. Infrastruktura isto tako postoji.
Kako bilo, možda teniseru Đokoviću opet zabrane nastup u Australiji (na primer) iz istog razloga kao i prošle godine. Kako su primetili Zilberman i Agamben, odnos političkih snaga između pojedinca i države se menja i to ne u korist pojedinca. Da li je zapadna elita našla svoj uzor u konceptu društvenog nadzora i kontrole današnje kolektivističke komunističke Kine? Kanadski premijer Džastin Trudo izgleda da jeste jer javno izražava svoje divljenje prema kineskom modelu društvenog ustrojstva. Mučeni Trudo nije previše originalan mislilac, tako da verovatno samo ponavlja delove s predavanja koja je slušao u školi Klausa Švaba i kompanije u Svetskom ekonomskom forumu čiji je dugogodišnji „maneken“.
Autori koje smo citirali jasno artikulišu zabrinutost za odnos pojedinca i države. Sukob je neizbežan, kažu. Kako već vidimo u svakodnevnoj političkoj praksi nema više leve i desne opcije koje bi bile zasnovane na bilo kakvim principima (davno to bilo). Spali smo na pretpolitičko, predistorijsko stanje: mi i oni.
A još nismo ni spomenuli borbu protiv klimatskih promena, što je samo logičan i dosledan nastavak korona drame. Infrastruktura je već skoro potpuno instalirana. Digitalni kavezi su spremni. U Oksfordu su prošle subote bile velike demonstracije protiv najavljenog sprovođenja koncepta grada podeljenog na 15-minutne zone. Borimo se protiv zagađivanja čovekove sredine. Sediš u svojih nekoliko ulica i tražiš dozvolu (od?) da odeš do rođaka ili prijatelja u nekoj drugoj zoni. Digitalni kavez. Kamere sve vide i prepoznaju. I ljude, i automobile i pse i mačke. Samo još te digitalne identitete i socijalni kredit da zavedemo i završili smo posao. Misle „oni“. No šta na to kažemo „mi“?