Прећутани лидер

Уклештен између разочарања западним моделом „прогресивног либерализма“ и непријатељства према левици, Орбан је у претходној деценији постао узданица „нелибералне“ демократије – система који у очима атлантиста представља најотровнијег противника либералне демократије, идеолошког оквира западног естаблишмента

Украјинска криза поново је ставила на тест Европску унију. Ретко ко се показао успешним као премијер Мађарске Виктор Орбан, који је за једне огрезли популиста, а за друге весник нове Европе. Ипак, извесно је да је његову дипломатску умешност потврдило вешто позиционирање између оданости националном интересу и дипломатских акробација у европској политици санкција према Русији и помоћи Украјини.
Хенри Кисинџер у студији из 2022. године Вођство: Шест огледа о светској стратегији разматра универзалне одлике великих лидера 20. века, настојећи да плутарховском методом уочи оно што је великим лидерима заједничко. Кисинџер сматра да се сваки лидер суочава с два изазова: један изазов је историјски, а други је актуелни. Историјском изазову се приступа аналитички, будући да подразумева сагледавање будућности на основу историјског искуства, уз уважавање обичаја, прошлости и „капацитета“ једне државе. Дужност лидера је да на основу историјског искуства интуитивно процени какав би требало да буде правац кретања једног друштва и у складу с тим постави правац његовог кретања, тј. одреди „велику стратегију“.
Друга дужност лидера лежи на осовини која повезује „преовлађујуће вредности“ једног друштва са циљевима које владајућа политика дефинише. Ту је на лидеру да подстиче народ на подршку својој политици, не посежући за инструментом монопола физичке принуде којим држава располаже. Лидер мора да инспирише и предводи, редовно шаљући поруке у јавност које се тичу „свакодневних“ проблема, уз то не одударајући од „велике стратегије“.

КРИЗА ЛИДЕРСТВА Не чуди да се Кисинџерова књига јавља у овом тренутку, као да нешто поручује западним политичарима и западној јавности. Криза лидерства на Западу постала je хроничнa. Ако посегнемо за Цицероном, можемо рећи да бриселске бирократе говоре о Европској унији као да је идеална „Платонова република“, иако је „Ромулов измет“ – окоштала бирократска машина која пружа простор за успех опортунистима и медиокритетима. Никада европски континент, ни у временима највеће смутње и епохалних прелома, није био до ове мере лишен лидерске фигуре која би зрачила својом харизмом и одлучношћу, па макар то били и злочинци крвавих руку какви су били пирати који су градили западноевропске империје.
У мору идеолошки зомбификованих протагониста прогреса (тј. играња по бриселском такту), мира (тј. пацификације) и европског јединства (под америчким кишобраном) као што су Лиз Трас, или заборављени Франсоа Оланд и Херман ван Ромпеј, одударају ликови оних политичара који су никли из народа чију националну виталност није „појела“ либералистичка секуларизација, модернизација и амерички конзумеризам 20. века. То су нације бившег Источног блока.
Било да је доживљавано као руски империјализам или комунистичка диктатура, совјетско присуство је конфронтирајући се са нациoнализмима и традицијама држава Источног блока очувало виталност њихове националне свести, не допуштајући националним снагама да се демобилишу. Док је за Запад 1989. била победа над супарником, за бивше чланице Варшавског пакта је била година симболичког националног ослобођења и потврде националне издржљивости.
Из такве нације никао је лидер какав је Виктор Орбан. Рођен 1963. године, у време осамдесетих и деведесетих се посветио политичком активизму и његова наклоност западном либерализму и жеља за реформама направили су од њега атлантисту. Међутим, либерализам није донео обећану благодат мађарском народу, а социјалисти су се убрзо вратили на власт почетком века, изазивајући резигнацију код оштрих противника комунистичког система. Уклештен између разочарања западним моделом „прогресивног либерализма“ и непријатељства према левици, Орбан је у претходној деценији постао узданица „нелибералне“ демократије – система који у очима атлантиста представља најотровнијег противника либералне демократије, идеолошког оквира западног естаблишмента.
„Нисмо постали ни германска провинција, ни турски вилајет, нити совјетска република“, клицао је премијер Орбан 2020. на комеморацији поводом потписивања Тријанонског споразума, којим је Угарска расформирана по завршетку Првог светског рата према начелу поштовања права на национално самоопредељење словенских мањина и Румуна. Тријанон је од Мађарске направио „ревизионистичку силу“ у међуратном периоду и до данас остаје национална траума Мађара. На споменутој комеморацији, Орбан је поново потцртао постојаност мађарске „хиљадугодишње“ нације. Међутим, ова изјава би се тешко могла назвати тачном. Тачније би било да је клицао да је Мађарска престала да буде германска провинција (у склопу Хабзбуршке монархије), турски вилајет (што је постала освајањима султана Сулејмана Величанственог) и совјетска република (након Другог светског рата), да би постала чланица Европске уније и НАТО-а.

ИСТОРИЈСКО ИСКУСТВО Међутим, Мађарска има вишевековно искуство функционисања у сложеним системима. Добар пример даје историјска улога мађарског националног вође Ђуле Андрашија, који је Словене сматрао расом „неподесном да управља државом“, за разлику од Немаца или Мађара. Његов пример нам говори да се мађарска државност савршено уклапа у оквире наддржавних ентитета, само док постоји довољно тактичког простора за остварење неуралгичних националних интереса.
Наиме, шездесетих година 19. века вешто плешући између пламена националног заноса Мађара који је после револуције из 1848. године и даље буктао, и горућег проблема хабзбуршке круне која је у натезањима с Пруском убрзано губила престиж у германском свету, Ђула Андраши је успешно издејствовао аустроугарску нагодбу из 1867. године. Тај пројекат је представљао последњи озбиљни покушај да се хабзбуршка империја консолидује. Намирујући мађарски национализам и уздижући Мађарску у статус краљевине равноправне са аустријском царевином, нагодба је засигурно била и одавање симболичког поштовања мађарској државотворности.
Готово истоветан рукопис се могао видети крајем 2022. године, када је премијер Орбан искористио европску фанатичну посвећеност сукобу с Русијом у Украјини да издејствује плаћање обећаног пакета помоћи Мађарској. Претећи да ће ставити вето на исплату помоћи Украјини, Орбан је на уцену одговорио уценом, пошто је ЕУ претходно одбила да исплати више милијарди Мађарској за превазилажење последица пандемије вируса корона, а због застоја Мађарске у спровођењу реформи у области људских права.
Политика коју Мађарска води, а која је у економском смислу неолиберална, иако у политичком смислу национална и конзервативна, не може озбиљно угрозити западни естаблишмент, али га може нагристи. Прво, зато што показује истинску природу Европске уније, која новац предвиђен за опоравак од „најстрашније пандемије у претходних сто година“ одбија да исплати и тиме испуни своју обавезу, и то због „степена независности мађарског судства“ и непоштовања према „слободи сексуалне оријентације и родним идентитетима“, те због „академских неслобода и права на азил“, како саопштава Фајненшел тајмс. Тиме се преко леђа Мађарске имплицитно саопштава остатку света да ће сви они који не баштине исте „вредности“ као бриселске и вашингтонске бирократе бити отписани као пуноправни чланови у поретку под америчком доминацијом.
Друго, Мађарска, тврдоглаво инсистирајући на својим националним интересима, отвара врата економском утицају у Европи оних земаља које Запад отворено доживљава као непријатељске. Мађарски министар спољних послова и трговине Сијарто је у подкасту О Мађарској крајем 2022. године отворено говорио о двоструком притиску који трпи нпр. из Немачке. Док га немачки инвеститори вуку за рукав, тражећи му да им обезбеди што бољи приступ кинеским добављачима у Мађарској, истовремено немачки и бриселски политичари негодују због било каквог присуства кинеског капитала.
Сличан је однос према Русији. „Независна и суверена Украјина је у мађарском националном интересу. Али пошто нам потпуни раскид веза између европске и руске економије није у интересу, ми настојимо да очувамо све што можемо из мађарско-руске економске сарадње“, изјавио је премијер Орбан у децембру 2022. године. Позиција enfant terrible коју Орбан заузима је свакако комотна.
Орбан декларативно плива против матице „прогресивног либерализма“. Мада је одбио да уведе санкције патријарху Кирилу, што се може подвести под окриље хришћанске солидарности, треба имати на уму да је до овог тренутка Мађарска замрзла 870 милиона евра руске имовине, према званичним подацима Европске уније.
Међутим, Орбан свакако импонује десничарским круговима у Америци, чије је пароле о традиционалним, породичним и хришћанским „вредностима“ здушно прихватио. Званично је „верификован“ у лето 2022, када је најпре био гост у Трамповом голф клубу у Њу Џерсију, да би се потом придружио бившем америчком председнику на великој Конференцији конзервативне политичке акције у Даласу. Орбанова тежња да изгради хришћанску нацију и заштити земљу од миграната је наишла на одјек међу републиканским гласачима у Америци, док изазива згражавање у бриселској „мочвари“.
Битан стожер мађарске спољне политике је и кинеска иницијатива „Појас и пут“. „Центар гравитације светске економије се помера са запада ка истоку, док западни свет неразумно пориче овај процес. Свет се мења, а глобална економија се сели са атлантског ка пацифичком региону. То није моје мишљење, то је чињеница“, изјавио је Орбан oктобра 2016. године, на конференцији Кине и централноевропских и источноевропских земаља. „Наша стратешка политика отворености према источном делу света мора бити очувана“, истакао је Сијарто крајем 2022, што не чуди, имајући у виду да су две највеће инвестиције у Мађарској кинеска и корејска.
Балаж Орбан, политички саветник премијера Орбана, објавио је на православни Божић ове године на порталу Мандинер програмски текст о мађарској спољној политици. Иако у тексту објашњава да Мађарска претендује на улогу регионалног предводника, аутор се готово не бави регионалним питањима, што је наишло на осуду неких либералистичких критичара. Ипак, чињеница да Балаж Орбан инсистира на добросуседским односима шаље поруку и уједно препоручује Мађарску као „предводника“ региона, будући да аутор промишља позицију Мађарске као земље која се по својим капацитетима не може поредити с „великим играчима“, али и те како може са централноевропским и балканским суседима. Мађарски политички врх је упркос политичким симултанкама свестан опасности које носи заоштравање односа између Запада и „истока“. Виктор Орбан страхује од блоковског хладноратовског зилотизма који се назире у јавном говору западних политичара и западним медијама, свестан чињенице да управо у таквим односима „мале“ државе губе на значају, пошто се већина питања регулишу међу предводницима блокова.

ВЕШТА ПОЛИТИКА О политици Виктора Орбана која се води већ 12 година може се рећи све осим тога да није мађарска. Другим речима, оданост националном интересу и номинална (а неретко и суштинска) припадност западном блоку у рукама тако вештог политичара неминовно води ка спољнополитичким и унутрашњим успесима. Ако бисмо Кисинџеровом дефиницијом лидера покушали да „премеримо“ Орбана, дошли бисмо до закључка да је Орбан један од последњих лидера у Европи. Његова политика је обликована у складу са искуствима Мађарске у прошлости. Такође, народна подршка премијеру Орбану је несумњива, иако ће већи део западне академске и политичке елите његову политику назвати популистичком. Али је извесно да ће Орбан радије посегнути за популарним мерама, него за мерама принуде.
Али код Орбана, као и код већине других западних европских популиста, не може се јасно прочитати где почиње државништво, а где почиње политички кабаре, нарочито када је присутно и једно и друго. Наравно, нико заиста не сумња да Орбан претендује на територије суседних земаља када се окити шалом с мапом старе Угарске. Али баш као што просечан радник може патити под притиском Орбанове узглобљености у капиталистички западни систем, мало је Мађара у расејању који се могу жалити одсуством бриге матице. Чињеница јесте да је Мађарска данас играч на „шаховској“ табли какав није била од времена Тријанона, и да то не би могла бити без Орбана. Ипак, очекивати преке одлуке о Орбановом разилажењу са Европском унијом и нарочито НАТО-ом је наивно, све док за Мађарску постоји и минимум користи од учешћа у тим аранжманима.
Пишући о мађарској побуни из 1956. године, Хенри Кисинџер наводи у Дипломатији да је побуна избила у судару „руског империјализма, совјетске идеологије и мађарског неустрашивог национализма“. Ако ни због чега, треба бити захвалан Орбану јер нам савршено показује шта је разлика између „неустрашивог национализма“ и проказаног популизма: у мери спремности да се наведени национализам супротстави руском интересу. Можда баш зато Орбанова биографија није убрајана међу шест о којима нам је Кисинџер писао дајући нам портрет лидера. Јер Виктор Орбан јесте један од последњих, а свакако најаутентичнији лидер у досадашњој историји Европе у 21. веку.