RADITI I NE ĆUTATI

Ako ideologija nameće kao očiglednost nešto što ne možemo u stvarnosti prepoznati, onda je satira jedan od vidova otpora takvom nametanju. Iste godine kad objavljuje pesmu o zarobljenom Njegošu održaće se Kongres kulturne akcije u Kragujevcu, u organizaciji tzv. liberalnog vrha komunista Srbije. Ni ovde Radović nije ćutao. „Naše društvo oseća manjak u AKCIJAMA a ne u KONGRESIMA… Poznati činovnici i teoretičari, doživotni delegati na svim kongresima, ponovo će se sastati…“

Dušan Radović nije svoj zanat pisanja za male i bezazlene čitaoce uzimao kao izgovor ili opravdanje da previdi sve ostalo što čini pravi život. „Kad posmatrate karijere nekih kulturnih radnika, ne možete uočiti ni traga od prave društvene angažovanosti, nikakve rezultate“, govori Radović 1981. godine za NIN: „Oni su samo ćutali. Onda ima mnogo ljudi koji svoju privrženost dokazuju tuđom krivicom.“ Aktivnost i akcija neke su od ključnih reči za razumevanje moralnog poduhvata po imenu Dušan Radović. U članku iz 1970. godine, o konceptu školskih čitanki, naglašava da osnovni zadatak učenja čitanja „mora da bude usmeren u tom pravcu kako da decu učinimo aktivnim akterima života“, a ne da postanu pisci ili isprazni ljubitelji čitanja.
U napisu koji su priređivači dragocene knjige Na ostrvu pisaćeg stola (1995) našli u rukopisu, nalazimo uverenje da dobre knjige i dobra televizija „ne mogu biti samo pusta razonoda, pa ni kulturna“. Otvoren za nove medije, izjašnjavao se protiv precenjivanja knjige. I knjige i televizija su dobri „samo ako nam ne daju mira, ako nas stalno provociraju i aktiviraju… Naše oči, uši, noge, ruke i duh traže da ih stalno i dobro zapošljavamo. I to, ako možemo, sve odjednom“. Najstariji su sopstveni život i doživljaj – a ne knjige ili televizija, koje treba da život podstiču.
O višestranom aktivizmu Dušana Radovića svedoči i okolnost da je strpljivi priređivač njegovih sabranih spisa (Baš svašta, 2006, 2008), pesnik Miroslav Maksimović, sklopio čitavo poglavlje naslovljeno „Priredbe, akcije“ od raznovrsnih sačuvanih tekstova kao „trag brojnih zalaganja i učešća u humanitarnim akcijama“ i drugim javnim povodima. Ali ovde nam nije težište na primenjenoj, uslužnoj strani Radovićevog pisanja.
U zapisu o humoru, takođe nađenom u zaostavštini, Radović određuje humor kao vid mišljenja, dokle nedostatak humora ukazuje na „neku bolest mišljenja“. Gde nema humora ima dogmatizma, tumača svetih istina i otkrivača jeresi i jeretika. „Svaka akcija potiče od izvesne ideje, od iluzije neke druge, nepostojeće stvarnosti; u akciju se ulažu vera, zablude, isključivosti“, nastavlja Radović prećutni opis vlastite pozicije, ali taj samoopis zaokružuje rezignirano, rečima da je humorist „uvek izvan akcije“. Satira je nešto drugo. Evo navoda o tome, iz rukopisne građe: „Satira je nehumana koliko i istina. Raskrinkavanje zabluda… Satira je opozicija, prirodna i zakonita…“ Na drugom mestu, opet, tvrdi da su „humor i satira jedan od najlepših kompromisa čoveka i njegove sudbine“. Dalekosežan zaključak, iskustven i iskušan.
Pređašnji Radovićev navod, o tome da svaka akcija potiče od ideje, od iluzije nepostojeće stvarnosti, podudaran je sa opisom odnosa ideologije i pojedinca, kakav čitamo kod Altisera, jer „ideologija predstavlja imaginarni odnos pojedinaca prema njihovim realnim uslovima egzistencije“, dok „ideje ljudskog subjekta egzistiraju“ ili bar „moraju egzistirati u njegovim činovima“. Ideje i delovanje valja da su u saglasju. U mnoge akcije Radović se upušta s ličnom i zajedničkom projekcijom još nedosegnute stvarnosti.
Kao pristalica ideološkog narativa javlja se npr. 1959. godine, u programskom tekstu „Dete i knjiga“, na Zmajevim dečjim igrama, još uvek govori s pozicija revolucionarnog pokreta sa kojim je delio visoke težnje i ciljeve, pa tako i neke ustaljene formulacije: „Činjenica je da se naše društvo izborilo za podizanje vedrog, samouverenog, slobodnog naraštaja i da sve što nije u skladu sa novim idejama o detetu i vaspitanju, može da stoji samo kao slika borbe koja se vodi protiv ostataka nazadnih, patrijarhalnih navika i običaja.“ Ovakve rečenice deluju pozajmljeno, tj. malo liče na govor Dušana Radovića po kojem ga prepoznajemo.
Proći će desetina godina, pa će iz toga prvog lica množine, s kojim se isprva poistovećivao, Radović izdvojiti treće lice, koje se odnosi na udaljenu i otuđenu sferu ideološkog aparata. Snažan primer takve promene daje protestna pesma „Veći grob za novu smrt“, objavljena u zabranjenoj svesci časopisa Umetnost 1971. godine, pesma povodom bezobzirnog rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu. Šta to hoće oni, tumači ideoloških svetih istina, koji Njegoša podmićuju nudeći mu novu smrt i veći grob nego „da jedino oni budu nadležni za njegov slučaj / da nam jedino oni mogu prepričavati njegove prave misli / da nije mislio ono što je mislio“. Nema tu humorno-ironijskog obloga u doticanju negativnih pojava, glas mu je oštar i optužujući i raskrinkava zablude. Radović je već tada satirička opozicija, „prirodna i zakonita“. Dok je, u godinama radijske emisije „Beograde, dobro jutro!“ dešifrovao sebe i druge sa lirskohumornim razumevanjem, jer se obraćao sugrađanima, ljudima kraj kojih živi, prema lažnim ideološkim čuvarima sistema bio je provokativno direktan, crpeći iz nakupljenih resursa gorčine i razočaranja jednog idealiste.
Ako ideologija nameće kao očiglednost nešto što ne možemo u stvarnosti prepoznati, onda je satira jedan od vidova otpora takvom nametanju. Iste godine kad objavljuje pesmu o zarobljenom Njegošu održaće se Kongres kulturne akcije u Kragujevcu, u organizaciji tzv. liberalnog vrha komunista Srbije. Ni ovde Radović nije ćutao. „Naše društvo oseća manjak u AKCIJAMA a ne u KONGRESIMA… Poznati činovnici i teoretičari, doživotni delegati na svim kongresima, ponovo će se sastati…“ U drugom napisu na istu temu Radović navodi da je neposredno pred Kongres kulturne akcije pokrenuta „nekulturna kampanja protiv dva umetnika“, dodajući da je to „redovna mesečna ili sezonska kampanja, ko zna koja po redu“.
Prema usmenom svedočenju Matije Bećkovića, Radović je ovde ciljao na kampanju podignutu protiv dodele Oktobarske nagrade Živojinu Pavloviću i samom Bećkoviću. Valja pogledati i „Kratku hronologiju zabrana i progona u Srbiji 1944–1991“ koju je sačinio istoričar Srđan Cvetković, recimo odeljak za 1971. i okolne godine, pa steći jasniju sliku o navodnoj liberalnosti koka-kola socijalizma. Cvetković nabraja 17 slučajeva sudskih i drugih zabrana u srpskoj kulturi za 1971. godinu, jedan manje u prethodnoj, dok u 1972. popisuje čak 20 takvih, izabranih slučajeva. Radović ne propušta ni da komentariše primer mladog delegata istog kongresa, koji je „mislio da sme da kaže šta misli“ o govoru političkog funkcionera, Mirka Čanadanovića. Opominje na nedostojnu ulogu TV kontrolora u doterivanju slike stvarnosti: „Međutim, vlasnici ove velike radnje za hemijsko čišćenje, peglanje, glajhšaltovanje i duhovnu konfekciju ne podnose diverzante.“ Mali ljudi s ogromnom vlašću, slučajni i anonimni direktori i urednici televizije učinili su da TV medij deluje suprotno od onih pominjanih pesnikovih očekivanja da provociraju, aktiviraju i uče da više vidimo.
U uvodnom referatu pomenutog kongresa, moćna Latinka Perović, pored verbalnih naslaga opštosti i neodređenosti, upozorava da je socijalistički sadržaj društva u ponečemu doveden u pitanje, a da je „od svega najteže oslobađanje, od, svuda još toliko prisutnog, građanskog pogleda na svet, i izlaženje iz, svuda usađenih, privida državnog socijalizma“. Sa rečju privid na račun vladajućeg poretka, još bi se Radović verovatno složio, ali je raskorak između titoističkog narativa i stvarnosti očito korigovao njegove poglede na društvo čiji je bio delatni akter i aktivista i koji je, krajem pedesetih, afirmisao borbu s ostacima „nazadnih, patrijarhalnih navika i običaja“. Postupno je rastao otklon od vere u mogućnost obuhvatnijeg progresa i vraćao se u svoj matični prostor, koji ga je ljudski zasnovao i formirao. To je prostor u kojem dominira očeva figura, jer boljih moralnih etalona nije sagledao u ideološkom polju.
U testamentarnom TV razgovoru, iz serije „Ostavština za budućnost“, napokon je frontalno sučelio dva autoriteta koje je bio priznavao i pritom dao prednost onome prvom, osnovnijem: „Ja sam, recimo, bio komunista, pa su me isterali iz Partije; zato što sam bio komunista onakav kakav sam ja mislio da treba da budem, kako me je otac vaspitavao, a ne Partija. Kad sam došao u sukob, onda sam bio na očevoj strani, ne na strani Partije.“ Roditeljske figure odnele su prevagu, raniji smer pokolebao. „Čovek je prilično kompromitovan“, poverava se ostareli Radović jednom omladinskom listu (1983), „nema zajedničkog interesa koji bi nas grejao i oslobađao bar jednog dela zla“. Potkraj života ispoveda i ovo: „Ne znam da li sam satiričar, ali hrabar sigurno nisam. Pre bi se moglo reći da sam naivan. Ja, prosto verujem da se tako može govoriti. Ja nisam ni iznad ni sa strane, ja pripadam svemu čemu se bavim.“ Nije pod starost Radović ni regresirao niti se predao, ostaje umni, ovejani posmatrač prilika i ljudi i sebe samoga. Verovao je onome što vidi a ponavlja se u rđavu beskonačnost, ne više praznom narativu o progresu. Tim posmatranjem potvrđivao je svoj otvoreni um, razumevajući i kritički, ali utvrđen na pouzdanim merilima ponetim od Radovića iz Čačka i na prisnoj toplini Stefanovića iz Niša, tj. na moralnim obrascima roditelja br. 2 i roditelja br. 1.