ČEKAJUĆI S NJIMA VASKRSENJE

POSVETA VELIKIM PISCIMA

MILOVAN DANOJLIĆ I RAJKO PETROV NOGO: STVARAOCI SA ČIJIM ODLASKOM SE NE MIRIMO

Kad pomislim da su, za kratko vreme, otišli Milovan Danojlić i Rajko Petrov Nogo, dva visokovrha hrasta srpske poezije, setim se reči ruskog filosofa Vladimira Varave, koji oštro poriče svaku vrstu utešne memorijalizacije pokojnika: „Svako opravdavanje smrtnog života pozivanjem na uzvišeno sećanje potomaka, na zasluge koje će čovečanstvo poštovati, na doprinos razvoju kulture i ostalo, apsurdno je, čak i neumesno budući da ne otklanja suštinsko zlo postojanja – katastrofu ličnog uništenja u smrti. (…) Smrt nije norma već zlo i tuga, i smrtnik ne može biti srećan.“ I zato ne primam kao utehu ništa od onoga što će biti rečeno: ni to da su se, recimo, „naživeli“ (Danojlić), ni da su se „odmorili“ (posle duge i teške bolesti, kao Nogo). Jer su gubici nenadoknadivi. I ovo je svedočenje o toj nenadoknadivosti gubitka. Ali i o nadi, ali i o nadi.

O DANOJLIĆU

Voleo sam Milovana Danojlića.
Voleo sam ga kao dete, kada sam, sa naročitim ličnim osećanjem, čitao pesme o Krsti Pepi, koji, „sam, u kamenoj kući, ne zna za drugarstvo“, i čiji otac, džambas Džon Hohohond, i mršava, prenežna majka Liza, vole to dete, ali otac ne ume da mu to pokaže jer pije i viče, pa Krsta liči na cara bez prestola, kome su varvari ukrali carstvo. Pa sam voleo njegove pesme o voću i povrću, koje su pevale, kao „Dunja“, o tome da pre no što smo na zemlju pali, sve smo već videli i sve znali. I da je prah na crnom grožđu dokaz da „nešto nejasno ima na zemlji i na nebesima“.
Svaki susret s njim bio je praznik. Uživao sam u njegovim pričama, koje su u sebi imale nečeg opojno životnog, čak i kad su svedočile o teškim događajima. Tako je jednom pričao o danu Miljkovićeve smrti u Zagrebu, kada ga je, ni sam ne znajući zašto, tražio po Trgu republike, nadajući se da će ugledati njegov šešir i beli šal. Bili su se nešto sporečkali (Miljković stariji, mušičav, a Mića nije dao na sebe), pa je Danojlić osetio silnu potrebu da ga vidi. I nije ga video, a te noći su mu javili crnu vest iz Ksaverske šume.
Gledao sam ga na njegovom imanju u Ivanovcima, koje je montenjevski čuvao i obdelavao, i stajao je pored crkvice koju je, na svojoj zemlji, podigao. Uvek je bio stidljiv, smeran, kao da prvi put počinje. I uvek učtiv, kao Šumadinac kad stupa u hram ili ulazi u lekarsku ordinaciju. A pesme je govorio prirodno, čisto, polažući intonacioni račun za svaku reč, naglašavajući rasudno i osećajno, kao učitelj, kao mudrac, kao pamtilac iskona. I uvek se javljao pisamcem, telefonom, poslatkom svojih knjiga. Prisan, a nikad prost; svačiji, i svagda svoj.

SIN SVOGA JEZIKA Celoga života Kačerac Danojlić je bio sin svoga jezika – spreman da govori, nastavi tamo gde su preci počeli. On je i u toponimiji i hidronimiji zavičaja učio da svakodnevicu uzdiže u nerolaznu lepotu pesme.
Pišući predgovor za Kačerske legende Miodraga Jaćimovića, Milovan Danojlić je zapisao: „Narodnoj toponimiji, kao ni narodnoj etimologiji, ne sme se na reč verovati. Teško je razdvojiti istinite povode od kasnijih povezivanja i domišljanja. Ako se mnoge od tih pričica ne mogu uzeti zdravo za gotovo, može se uživati u detinjoj jezičkoj razigranosti i dovitljivosti Kačeraca. Brdo koje se BEČI na okolne bregove, nazvano je BEČ. BOSUTA je dobila ime po BOSIM ženama koje su nosile kamenje za zidanje Ostrvice (Jerininog grada, dakako!). Brdo ČIKER nosi takvo ime jer se na njemu govorilo: „ČIK da vidiš kao sa ovog brda!“ Napivši se vode, zahvalni Turčin baci dragi kamen u izvor, i selo dobi ime DRAGOLJ. Mesto gde je voda PRSNULA iz zemlje, nazvano je PRSKOVAČA. Izvor na kome su se ljudi VIDALI, prozvan je VIDAN. Selo iz kojeg su TRUDNE žene nosile kamenje za zidanje Jerinine zadužbine (opet!), nazvano je TRUDELJ… I tako dalje, u tom duhu. Maštovit, snalažljiv i sklon igri, narod je stigao da krsti svaku padinu, prevoj, vir, raskrsnicu i izvor.“
Pošto je znao tajne istorije skrivene u zavičajnim predelima, Danojlić nije mogao da pristaje na laži Novog poretka o sebi i svojima.
Pesnik, pripovedač, esejista, prevodilac (svoj maternji jezik je darovao prepevima, između ostalih, Šarla Bodlera, Pola Klodela, Luja Aragona, Ezre Paunda, Viljema Batlera Jejtsa, Josifa Brodskog), dobitnik naših najuglednijih književnih nagrada, prevođen na niz stranih jezika, ostajao je, čak i u svojim pesničkim ekstazama i na stazama svetskog putnika, jednog od najvećih putnika i putopisaca srpske literature, „šumadijski“ trezven – apolonski odmeren, čak i kad luta Dionisovim lugovima i vinogorjem.
Sad nam je otišao. I mnogo će nam nedostajati.

SVEDOČENJE OCA LIKE Njegov paroh, otac Svetolik Lika, o počivšem pesniku je zapisao: „Milovan Danojlić je za sobom ostavio brojna književna dela i jedan je od najvećih srpskih pisaca druge polovine HH i početka HHI veka, ali će u istoriji naše crkve ostati upamćen i kao ktitor jednog hrama u kojem će se slaviti i proslavljati ime Božije. I u najgorim vremenima za vreme komunističke vlasti u našoj zemlji on se nije odricao svoje pravoslavne hrišćanske vere. Prizivam u sećanje početak osamdesetih godina prošlog veka kada odlazim nedeljom u moravački hram, i na službi među malobrojnim vernicima u našoj crkvi je i pesnik Milovan Danojlić. Obučen skromno i uvek sa kožnom torbom preko ramena, u kojoj je bila poneka knjiga, sveska i listovi kucanog teksta. Dolazio je uvek pešice i po kiši i lošem vremenu sa štapom u ruci, pešačeći četiri-pet kilometra od svoje kuće. I u periodima kada boravi u inostranstvu, šalje novčane priloge moravačkoj crkvi. U Poatjeu sa suprugom ide nedeljom u pravoslavnu crkvu u kojoj služi sveštenik Francuz. Supruga Sanja, kada ima vremena, spremi i prosfore za Liturgiju.
„Krasile su je skromnost i nenametljivost, i pored toga što je prošao svet i poznavao mnoge značajne pesnike i književnike širom Evrope. Voleo je iskreno svoj narod, svoju zemlju, svoj zavičaj, voleo je razgovor sa običnim ljudima na ulici, u prodavnici, na pijaci, sa komšijama i zemljacima u selu.“
Pribrojan svojim precima, Danojlić čeka vaskrsenje mrtvih.

O PESNIKU RAJKU

Svojevremeno sam, o Rajku Petrovu Nogu, zapisao i ovo. Sećam se jednog od prvih, na javi, a kao snevnih, utisaka koje sam imao prilikom susreta sa fotografijom Rajka Petrova Noga: glava i brkovi kao u Ničea, učini mi se; i od tada sam dugo razmišljao o Ničeu kao nekom našem dinarcu, buntovnom Hercegovcu depresivnih brkova (utisak je pojačavala činjenica da je Niče prezirao germanstvo, da je za sebe govorio da je poljski plemić, i da je jedini psiholog od koga je učio Dostojevski), a Nogo mi se priviđao ničeovski razbarušen, naročito onaj iz prve, „mladobosanske“, „zimomora“ faze. A posle „Nedremanog oka“, „Ječma i kalopera“ i „Ne tikaj u me“, shvatio sam zašto Nogo nije završio kao nesrećni Fridrih (deset godina, kroz okno ludnice, zagledan u vozove koji prolaze): ipak je Srbin iz tih krajeva rođen pod sunčanim žezlom Svetog Vasilija Ostroškog, slava mu i milost, u zemlji koja je vekovima krvarila za krst časni i slobodu zlatnu, dok je Niče sin Zapada na kome je Bog umro, a zamenilo ga zlatno tele. Pa je onda Nogo prošao kroz rat srbofoba i slugu srbofobije, bivše braće koja su 1991–1995. razarala naše zapadne zavičaje, pa je bio na tlu kada su se ozverenici, karikature Ničeovih nadljudi, 1999. bacali bombama na grad u koji je Nogo 1982. dobegao iz maglenog Sarajeva. I Nogo bi, onako buntovan, u svetu laži i privida, postao Niče, da nije ponovo osvojio svoju tradiciju, da nije imao čemu da se vrati (iz doma za siročad domu u Vilovome dolu, i Domu Očevom, u Nebeskoj Srbiji, našoj zajedničkoj otadžbini i očevini). Vratio se, i to ne praznih ruku. Vratio se sa svojom veličanstvenom poezijom.

O DISU I NOGU Milovan Danojlić, u svojoj besedi o Disu, održanoj u Čačku, na Disovom proleću, 9. maja 1995. godine, reče: „I danas se, po našim selima, ponegde, subotom po podne, može čuti kuknjava usamljene seljanke. Taj lelek je sav u krugovima, u zavapljenjima, u vozdvizanjima ka nebu, i u ponavljanju prvog vapaja. Nije li najbolji, pesimistički Dis preuzeo taj melodijski obrazac, raspevao ga u svojim jednoličnim strofama, koje se završavaju ponavljanjem prvog stiha, dakle, priznanjem da na postavljeno pitanje nema odgovora, da je nebo nad nama zatvoreno, pa nam ne čuje zova ni vapaja? On svoju zapevku sriče na groblju svih epoha i svih naroda, gde su pokopane naše najlepše iluzije, naše nade u nešto što nikad nije bilo i nikad neće biti. To je naš najprodorniji jauk za izgubljenim Rajem, za lepotom i dobrotom od kojih se, sa prvim zakoračajem na Zemlji, sve nepovratnije, sve bolnije udaljujemo. Uverenje, odnosno osećanje da smo sa rođenjem izgubili nepovratno blago, jedno je od opštih mesta slovenske osećajnosti, koja kod nas ima posebnu, disovsku boju.“
I Rajko Petrov Nogo je naslednik pesnika čije su oči videle svu patnju ovoga sveta, i naricale nad nama, svim ljudima, i nad nama, Srbima, koji smo ljudi naročitog kova, viševekovni patnici željni odmora, makar i u grobu. Disovim plačem, plačem pesnika koga je Nogo nazvao „vranim gavranom Disom“, plakao je u svojim stihovima i Nogo, moleći se da ga zrelo žito i plavi bosiljak štite od laserskih zraka iz mafijaške ruke, i plačući nad svojim Bratom Srbinom, koji je, kolektivni Nagrailo, pošao u „nedoba na poklade“, kroz svu svoju istoriju, pisanu i nepisanu. Plakao je od doma za siročad, preko ropstva u Titotopiji, do ratova za srpsku slobodu u Bosni i Hercegovini krajem našeg veka. Do danas. Ali to nije bio plač poraženog nego suza koja budi i ustaje s nama, i ne miri se sa zlom. I to je plač koji umiva oči, da gledaju „izvan svakog zla“.

SRDITI BRK U BORBI PROTIV SMRTI Pesnik Nogo je bio i onaj „srditi srpski brk“ kao u Marka Miljanova, iz čijeg plemena je Rajko, Rašović i Kuč od starine, potekao. Zato je umeo da se suprotstavi svima koji su se digli na nas, i da se druži sa Ratkom i Radovanom, i da pljune u lice izdaji srpskih zaveta kada je, pred narogušenim DOSmanlijama, besedio o Sretenju 2004.
Voleo sam da vidim Rajka Petrova Noga, postojanog među ruševinama, kako nam suvereno kaže da „nije sve propalo kad propalo sve je“. Divio sam se Rajku Petrovu Nogu dok je, sonetom i slobodnim stihom, vraćao udarce smrti koja je pokušavala da mu se prikrade kroz tešku bolest. Bio je kao Hajduk Veljko koji „glavu daje, a pesmu ne daje“, pa je, kako reče Sima Sarajlija, „smrt na megdan izazvao samu“.
Ona je, na prvi pogled, sada pobedila.
Ali samo na prvi pogled, ako se zaboravi na činjenicu sveopšteg vaskrsenja. Nogo je u vaskrsenje verovao, jer mu je slava bila Lazareva subota – njegovo krsno ime Hristos je digao iz mrtvih.

ZAVEŠTANJE NAŠIH PESNIKA Ključni problem svih nas je problem smrti. Žarko Vidović kaže: „Život je dostojan življenja i svaka smrt, pogotovo smrt voljenog čoveka ili deteta – je zato ZAPREPAŠĆUJUĆA! Ona je NEPRIRODNA, ona je SKANDAL. Ona je neprirodna s obzirom na pravu prirodu (suštinu) ČOVEKA! Ona je ZLO! Ona je jedino zlo! Ona je uzrok i koren svih onih pojava, pogleda i vera i filosofija i tiranija i poniženja koje nazivamo ZLOM u istoriji! Ona nije prirodna pojava, nego plod čovekovog OTUĐENJA od svoje prvobitne PRIRODE! Zato je nemoguće biti ISTINIT PREMA BITIJU, a pri tome pevati pesme u slavu smrti, i tumačiti bitije kao ‘bitije za smrt’ (Hajdeger)! Nemoguće je uopšte voleti – ikoga i išta – ako bitije ne slavimo uprkos svemu, uprkos i smrti, kao Jov starozavetni! Tu istinu – u zaprepašćenosti pred smrću ( naravno, smrću ne ‘mojom’, nego nekog ili nečeg VOLJENOG – tu istinu može da shvati samo LJUBAV koja nije ništa drugo do ono noein, zadivljeno posmatranje bitija! (To ne može da shvati čovek koji se boji isključivo za svoj život, svoje sopstvene smrti. Jer on nije spreman da slavi bitije nego ‘posle mene potop!’) Čoveku, da bi bio hristolik, ne pristoji da peva pesmu smrti, da bitije izjednačuje s nebitijem, da bitije prezire, jer, eto, ‘čemu život kad sam ja smrtan!’“ Milovan Danojlić i Rajko Petrov Nogo nisu pevali smrti, nego životu, čiji je izvor Tvorac, „tvoriteljnom zanjat poezijom“, kao u Njegoša. I zato su, skupa sa velikim Polom Klodelom (u Danojlićevom prepevu), mogli da kažu:
„Verujem da je Bog, iako ga vidim, usred svakodnevnice, / Kao što je sa anđelima na nebu, / i kao što je y srcu bezgrešne Device, / Tu, na železničkoj stanici, y fabrici, y jaslama i y vinskom podrumu,/ i na gumnu punom pšenice. / Nebesa i zemljo, dela jutra i dela večeri, / y svakom povodu / Slavite Gospoda i izričite hvalu Gospodu. / Kyrie eleison! Kyrie eleison! Kyrie eleison!“