ČAST, MORAL I INTERES

Posebna politička veština je potrebna da bi se mogle smisleno i ubedljivo u istoj rečenici upotrebiti reči „moral“ i „interes“. Borko Stefanović je upravo to pokušao obrazlažući potrebu da Skupština Srbije usvoji njegovu rezoluciju o sankcijama Rusiji

Propagandni servis američkog Kongresa Radio Slobodna Evropa, 25. novembra, slavodobitno otkriva da „najnovije istraživanje javnog mnenja“ pokazuje da je „sve više građana Srbije koji su za uvođenje sankcija Rusiji“. „Broj onih koji su za to da vlasti u Beogradu uvedu sankcije protiv zvaničnog Kremlja porastao je za deset odsto u periodu od maja do oktobra ove godine, objavila je nevladina organizacija Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost – CRTA“, dodaje RSE. Citirajući savetnika za javne politike i jednog od autora istraživanja organizacije CRTA Vuja Ilića, RSE dodaje da „rezultati ukazuju da se trend velike podrške Rusiji s početka rata smanjuje“. Izgleda da su kola za Rusiju u Srbiji ozbiljno krenula nizbrdo kada je za samo pet meseci podrška sankcijama skočila za dvocifren broj. Ali profesionalni propagandni servis izbegava da saopšti sa koliko je to podrška sankcijama skočila za deset odsto, odnosno koliko je to ona iznosila u maju. Tog podatka nema u vesti i može se razotkriti samo ako se pažljivo prouči grafikon pozicioniran na strateški važnom mestu – ispod 12. pasusa. Ispostavlja se da je za sankcije Rusiji u maju bilo devet odsto građana, a u oktobru ih je 19 odsto. Ako se taj trend nastavi, i to je optimistična prognoza za prozapadni sektor domaće privrede, biće potrebno samo još 20 meseci da ljudi koji dele njihovu neizdrživu potrebu za uvođenjem sankcija Rusiji postanu većina u Srbiji.
Sreću Radiju Slobodna Evropa i ostalima kvari, međutim, to što je, prema istom istraživanju organizacije koja u svom imenu baštini transparentnost i odgovornost, u istom periodu procenat onih koji su za očuvanje dobrih odnosa s Rusijom od maja do oktobra povećan sa 32 na 61 odsto, što RSE ocenjuje kao „blage, ali vidljive promene“. Čak ni ova alhemija jedne organizacije na zapadnim jaslama i jednog propagandnog servisa oličena u pretvaranju povećanja od 10 odsto u „sve više građana“ i rasta od 29 posto u „blagu, ali vidljivu promenu“ ne može zaista od ovde predstavljenog kupusa i mesa da napravi sarmu, osim ako zaista nemate pire u glavi. Problematična je i ideja koja se protura kroz ovo istraživanje da je neodlučnih u vezi sa sankcijama protiv Rusije u maju moglo biti čak 59 odsto. [restrict]

S ONE STRANE ZIDA S druge strane, istraživanje agencije „Sprint insajt” u okviru projekta „Nacionalni interesi Republike Srbije: od osporavanja do legitimizacije”, koji je podržao Fond za nauku Republike Srbije, objavljeno 9. oktobra ukazuje da je protiv uvođenja sankcija Rusiji 81 odsto građana Srbije. Iako se ovih 81 posto na gotovo čudesan način uklapa sa onih 19 odsto pristalica sankcija iz istraživanja Crte, postoji jedan mali problem. Tačnije, problem od 12 procentnih poena, jer je u ovom istraživanju na pitanje „Da li bi Srbija trebalo da uvede sankcije Rusiji?“ 81 odsto ispitanika odgovorilo sa „ne“, osam odsto sa „da“ dok je 12 odsto njih reklo „ne znam“. Još poraznije za vlasnike Radija Slobodna Evropa i njihove pristalice je podatak iz ovog drugog istraživanja da je 53 odsto anketiranih za članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, a za članstvo u EU 46 odsto. I da uzmemo za mogućnost da su ova dva istraživanja rađena na dve sasvim različite planete srpskog univerzuma, jedno na primer u kafani „Krim“ u Putinovu kod Medveđe, a drugo u kulturnom centru Grad u Savamali, podaci su katastrofalni za pristalice bezalternativnog puta u EU.
RSE pronicljivo primećuje da „uprkos pozivima iz Brisela, vlasti u Beogradu odbijaju da se pridruže ovim sankcijama“ iako je Srbija „kandidat za članstvo u EU i ima obavezu da do ulaska u Uniju uskladi svoju spoljnu politiku“. Ako je do ulaska u Uniju, onda imaju i više od gorepomenutih 20 meseci za preumljenje Srba, jer je, kako se čini, prvi slobodni termin za pristupanje „evropskoj porodici“ sledeći 30. februar.
Premda Srbija ima do tog 30. februara vremena da usvoji evropsku spoljnu politiku, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde, potpredsednik Narodne skupštine i predsednik skupštinskog Odbora za spoljne poslove, iskusni diplomata Borko Stefanović je toliko avangardan da je već usvojio osnovne političke principe vlasti evropskog privrednog, ali i političkog motora – Nemačke. Poput šefice nemačke diplomatije Analene Berbok da će biti uz Ukrajinu „šta god njeni birači mislili“, i Stefanović je, izgleda, spreman da učini za Ukrajinu, odnosno EU sve, bez obzira na to šta njegovi birači misle, jer su njegova stranka i njihov predsednički kandidat pre izbora bili protiv sankcija, a sada su postali glavni zagovarači i domaća poluga pritiska na vlast da se te sankcije uvedu. U tom smislu je izneo predlog skupštinske rezolucije kojom se zahteva usklađivanje s politikom EU mnogo pre tih 20 meseci potrebnih za promenu većinskog stava Srba i mnogo pre tog 30. februara. Uprkos tome što ga čak i njegovi koalicioni partneri upozoravaju da, po Ustavu Republike Srbije, spoljnu politiku vodi i utvrđuje Vlada Republike Srbije, tako da „ne vide ustavnu mogućnost da parlament preuzme ulogu Vlade“ (Dragana Rakić iz Demokratske stranke).

ODBRANA KOSOVA (I METOHIJE) Stefanović nije samo iskusan u diplomatiji nego kao bivši šef pregovaračkog tima Beograda u dijalogu s Prištinom i u odbrani, kako on to kaže, „Kosova“, odnosno južne srpske pokrajine. Sa tom stavkom u svojoj bogatoj biografiji, on zna da „ukoliko ne usaglasimo spoljnu politiku sa Evropskom unijom u pitanju sankcija Rusiji, moramo biti svesni da slabimo svoju poziciju u odbrani Kosova“. Za taj zaključak nije bilo potrebno biti šef nekakvog pregovaračkog tima, a još manje politički direktor MSP. Logika je sledeća – Vašington koji očito nameće svoju volju Evropskoj uniji priznaje i podržava secesiju Kosova i Metohije; Berlin i Pariz koji trenutno imaju svoj najnoviji plan za rešavanje pitanja Kosova priznaju i podržavaju secesiju Kosova i Metohije; Evropski parlament koji od nas zahteva da priznamo secesiju Kosova i Metohije – ako se povinujemo njihovom zahtevu i uvedemo sankcije Rusiji koja ne priznaje secesiju Kosova i Metohije i čiji veto predstavlja neprobojni bedem za članstvo te lažne države u UN – odmah će promeniti (već 30. februara) svoj stav, izviniti se što su nas onomad bombardovali i uskratiti bezrezervnu podršku kosovskim Albancima, te učiniti sve u svojoj moći da se ostvari mirna reintegracija u ustavni okvir Srbije. Vrlo jednostavno i Vučić bi se toga setio, samo da nije već ugovorio prodaju KiM.
Maliciozni ljudi bi rekli da Borko Stefanović u sagledavanju ove situacije uzima u obzir samo vulgarnu, materijalnu dimenziju oličenu u interesima (pored jačanja naše pozicije u odbrani Kosova i Metohije tu je i vaskoliki ekonomski faktor, tj. „opstanak“). Ali ne! Borko, iako levičarski nastrojeni prosvetitelj, sve sagledava i s duhovne, odnosno moralne strane, pa kaže da je to pitanje i „časti i morala“. Ovde ne znamo gde pre da se okrenemo i iz kog ugla da objasnimo koliko bi uvođenje sankcija Rusiji zaista bilo „časno i moralno“, iako i sam Stefanović s težinom na duši priznaje da su „sankcije kao takve dosta nesavršen instrument međunarodnih odnosa“. Ali Borko, ne treba biti malodušan. Usavršavaju se svaki čas, evo Brisel razmatra deveti još savršeniji paket sankcija.
Ume Borko Stefanović da odbrusi i onom izaslaniku iz mrske Moskve s kojom je nekoć tvrdio da je u „vrlo dobrim odnosima“ (pisalo je „Vreme“ 2011). Tako je Aleksandru Bocan-Harčenku odbrusio da bi „ukoliko želi da zaista pomogne Srbiji, umesto komentarisanja (njegove) rezolucije trebalo da objasni rukovodstvu Rusije koliko je štetno po interese Srbije kada se, da bi objasnili pokušaj otcepljenja delova Ukrajine, pozivaju na Kosovski presedan“. Pošto je on već objasnio Vašingtonu, Briselu, Berlinu, Parizu i ostalima koliko je po interese Srbije štetno priznavanje (i podsticanje) kosovske secesije, pa bi sve bilo u redu samo da Putin nije ukazao na licemerje zapadnog pristupa tom problemu. Uz to, Stefanović ističe da „Srbija mora da vodi samostalnu politiku“ sve dok poziva da s nekim uskladimo svoju politiku.

[/restrict]