ЧАСТ, МОРАЛ И ИНТЕРЕС

Посебна политичка вештина је потребна да би се могле смислено и убедљиво у истој реченици употребити речи „морал“ и „интерес“. Борко Стефановић је управо то покушао образлажући потребу да Скупштина Србије усвоји његову резолуцију о санкцијама Русији

Пропагандни сервис америчког Конгреса Радио Слободна Европа, 25. новембра, славодобитно открива да „најновије истраживање јавног мнења“ показује да је „све више грађана Србије који су за увођење санкција Русији“. „Број оних који су за то да власти у Београду уведу санкције против званичног Кремља порастао је за десет одсто у периоду од маја до октобра ове године, објавила је невладина организација Центар за истраживање, транспарентност и одговорност – ЦРТА“, додаје РСЕ. Цитирајући саветника за јавне политике и једног од аутора истраживања организације ЦРТА Вуја Илића, РСЕ додаје да „резултати указују да се тренд велике подршке Русији с почетка рата смањује“. Изгледа да су кола за Русију у Србији озбиљно кренула низбрдо када је за само пет месеци подршка санкцијама скочила за двоцифрен број. Али професионални пропагандни сервис избегава да саопшти са колико је то подршка санкцијама скочила за десет одсто, односно колико је то она износила у мају. Тог податка нема у вести и може се разоткрити само ако се пажљиво проучи графикон позициониран на стратешки важном месту – испод 12. пасуса. Испоставља се да је за санкције Русији у мају било девет одсто грађана, а у октобру их је 19 одсто. Ако се тај тренд настави, и то је оптимистична прогноза за прозападни сектор домаће привреде, биће потребно само још 20 месеци да људи који деле њихову неиздрживу потребу за увођењем санкција Русији постану већина у Србији.
Срећу Радију Слободна Европа и осталима квари, међутим, то што је, према истом истраживању организације која у свом имену баштини транспарентност и одговорност, у истом периоду проценат оних који су за очување добрих односа с Русијом од маја до октобра повећан са 32 на 61 одсто, што РСЕ оцењује као „благе, али видљиве промене“. Чак ни ова алхемија једне организације на западним јаслама и једног пропагандног сервиса оличена у претварању повећања од 10 одсто у „све више грађана“ и раста од 29 посто у „благу, али видљиву промену“ не може заиста од овде представљеног купуса и меса да направи сарму, осим ако заиста немате пире у глави. Проблематична је и идеја која се протура кроз ово истраживање да је неодлучних у вези са санкцијама против Русије у мају могло бити чак 59 одсто.

[restrict]

С ОНЕ СТРАНЕ ЗИДА С друге стране, истраживање агенције „Спринт инсајт” у оквиру пројекта „Национални интереси Републике Србије: од оспоравања до легитимизације”, који је подржао Фонд за науку Републике Србије, објављено 9. октобра указује да је против увођења санкција Русији 81 одсто грађана Србије. Иако се ових 81 посто на готово чудесан начин уклапа са оних 19 одсто присталица санкција из истраживања Црте, постоји један мали проблем. Тачније, проблем од 12 процентних поена, јер је у овом истраживању на питање „Да ли би Србија требало да уведе санкције Русији?“ 81 одсто испитаника одговорило са „не“, осам одсто са „да“ док је 12 одсто њих рекло „не знам“. Још поразније за власнике Радија Слободна Европа и њихове присталице је податак из овог другог истраживања да је 53 одсто анкетираних за чланство у Евроазијској економској унији, а за чланство у ЕУ 46 одсто. И да узмемо за могућност да су ова два истраживања рађена на две сасвим различите планете српског универзума, једно на пример у кафани „Крим“ у Путинову код Медвеђе, а друго у културном центру Град у Савамали, подаци су катастрофални за присталице безалтернативног пута у ЕУ.
РСЕ проницљиво примећује да „упркос позивима из Брисела, власти у Београду одбијају да се придруже овим санкцијама“ иако је Србија „кандидат за чланство у ЕУ и има обавезу да до уласка у Унију усклади своју спољну политику“. Ако је до уласка у Унију, онда имају и више од горепоменутих 20 месеци за преумљење Срба, јер је, како се чини, први слободни термин за приступање „европској породици“ следећи 30. фебруар.
Премда Србија има до тог 30. фебруара времена да усвоји европску спољну политику, заменик председника Странке слободе и правде, потпредседник Народне скупштине и председник скупштинског Одбора за спољне послове, искусни дипломата Борко Стефановић је толико авангардан да је већ усвојио основне политичке принципе власти европског привредног, али и политичког мотора – Немачке. Попут шефице немачке дипломатије Аналене Бербок да ће бити уз Украјину „шта год њени бирачи мислили“, и Стефановић је, изгледа, спреман да учини за Украјину, односно ЕУ све, без обзира на то шта његови бирачи мисле, јер су његова странка и њихов председнички кандидат пре избора били против санкција, а сада су постали главни заговарачи и домаћа полуга притиска на власт да се те санкције уведу. У том смислу је изнео предлог скупштинске резолуције којом се захтева усклађивање с политиком ЕУ много пре тих 20 месеци потребних за промену већинског става Срба и много пре тог 30. фебруара. Упркос томе што га чак и његови коалициони партнери упозоравају да, по Уставу Републике Србије, спољну политику води и утврђује Влада Републике Србије, тако да „не виде уставну могућност да парламент преузме улогу Владе“ (Драгана Ракић из Демократске странке).

ОДБРАНА КОСОВА (И МЕТОХИЈЕ) Стефановић није само искусан у дипломатији него као бивши шеф преговарачког тима Београда у дијалогу с Приштином и у одбрани, како он то каже, „Косова“, односно јужне српске покрајине. Са том ставком у својој богатој биографији, он зна да „уколико не усагласимо спољну политику са Европском унијом у питању санкција Русији, морамо бити свесни да слабимо своју позицију у одбрани Косова“. За тај закључак није било потребно бити шеф некаквог преговарачког тима, а још мање политички директор МСП. Логика је следећа – Вашингтон који очито намеће своју вољу Европској унији признаје и подржава сецесију Косова и Метохије; Берлин и Париз који тренутно имају свој најновији план за решавање питања Косова признају и подржавају сецесију Косова и Метохије; Европски парламент који од нас захтева да признамо сецесију Косова и Метохије – ако се повинујемо њиховом захтеву и уведемо санкције Русији која не признаје сецесију Косова и Метохије и чији вето представља непробојни бедем за чланство те лажне државе у УН – одмах ће променити (већ 30. фебруара) свој став, извинити се што су нас ономад бомбардовали и ускратити безрезервну подршку косовским Албанцима, те учинити све у својој моћи да се оствари мирна реинтеграција у уставни оквир Србије. Врло једноставно и Вучић би се тога сетио, само да није већ уговорио продају КиМ.
Малициозни људи би рекли да Борко Стефановић у сагледавању ове ситуације узима у обзир само вулгарну, материјалну димензију оличену у интересима (поред јачања наше позиције у одбрани Косова и Метохије ту је и васколики економски фактор, тј. „опстанак“). Али не! Борко, иако левичарски настројени просветитељ, све сагледава и с духовне, односно моралне стране, па каже да је то питање и „части и морала“. Овде не знамо где пре да се окренемо и из ког угла да објаснимо колико би увођење санкција Русији заиста било „часно и морално“, иако и сам Стефановић с тежином на души признаје да су „санкције као такве доста несавршен инструмент међународних односа“. Али Борко, не треба бити малодушан. Усавршавају се сваки час, ево Брисел разматра девети још савршенији пакет санкција.
Уме Борко Стефановић да одбруси и оном изасланику из мрске Москве с којом је некоћ тврдио да је у „врло добрим односима“ (писало је „Време“ 2011). Тако је Александру Боцан-Харченку одбрусио да би „уколико жели да заиста помогне Србији, уместо коментарисања (његове) резолуције требало да објасни руководству Русије колико је штетно по интересе Србије када се, да би објаснили покушај отцепљења делова Украјине, позивају на Косовски преседан“. Пошто је он већ објаснио Вашингтону, Бриселу, Берлину, Паризу и осталима колико је по интересе Србије штетно признавање (и подстицање) косовске сецесије, па би све било у реду само да Путин није указао на лицемерје западног приступа том проблему. Уз то, Стефановић истиче да „Србија мора да води самосталну политику“ све док позива да с неким ускладимо своју политику.

[/restrict]

2 коментара

  1. Славко Z

    Они којима је потребна ЕУ су остаци Брозове Црвене буржоазије који су били главни актери
    Пуча 5. Октобра осмишљеног и финансираног од ЦИА, када је продато око 3000 фабрика у
    бесцење а 400.000 радника избачено на улицу. Уласком у ЕУ опекла се Хрватска јер су им
    Немци “ухитили два велика домољуба, Мустача и Јерковића, због убиства немачког агента у
    афери ИНА. Иначе до 1991. били су челници УДБЕ који су “збрисали за Хрватску са све архивом
    Удбе”. Тако нешто је могуће јер је јурисдикција ЕУ изнад правног система појединих држава.
    На ово не пристаје ни Пољска по цену да изађе из ЕУ. Може ли неко, здравог разума, у Србији,
    да уђе у такву клопку !?

  2. Tоплица

    Борко Стефановић, откад за њега знамо делује као једна, из своје подлоге ишчупана тиква, која се брисаним простором котрља онолико брзо колико је снажно неолиберални ветар дува. Он је један од зачетника предаје наших права на Косово. Његови аргументи неважни су колико и употребљена артија у неком просечном пољском ВеЦе-у, јер ми добро знамо да нам је наша света земља отета силом, и да докле год је она сила тамо, све нам је узалуд. Али потписивати, – то никако !
    Оних процената нас, који смо тобоже за санкције Русији: Аутори ујдурме ваљда знају да тај број никако не зависи од времена. Разочарамо ли се у Руске послове, у нас ће се увући туга и страх, никако жеља за санкцијама ! Ми смо са Русима комплиментарни народ (појам Л. Гумиљова), са претежном свешћу о рођаштву, о крви. Други народи широм Света, данас Русији нагињу из великих разлога а ми још и из ових. Друга је ствар што развој догађаја тамо нас овакве оставља у неверици и чуђењу, а то је већ једна друга прича у којој Борку, “јунаку нашег доба” нема места у близини.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *