Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Заједничка судбина уметника Краљевине СХС: светлости сенке
Београд је постао уметнички центар наше средине и некадашње државе тек после Првог светског рата, иако је преображајни ток започет много раније, са настојањима ученика Ђорђа Крстића, а посебно снажним уметничким креацијама и свестраном друштвеном активношћу Надежде Петровић
| Шта је од „југословенског месијанства“ и вековног ентузијазма и одушевљавања српске културне елите овим кругом идеја данас опстало и има ли будућност на српској културној и уметничкој сцени? Спектар актуелних идеја у том смислу и на том правцу чине крајности интелектуалних и емотивних боја и садржаја, од критичког одбијања и нетрпељивости до одушевљења и залагања за обнову духа заједништва. Ко су некадашњи, а ко савремени актери који дају замајац југословенству и његовом духу и утицају међу Србима? Како се ова расположења и деловање, те круг идеја манифестују у књижевности, издаваштву, ликовној и позоришној уметности,популарној култури? О тим везама, прожимањима, утицајима, антагонизмима и сарадњи, „Печат“ ће у наредним месецима објавити серију ауторских текстова. |
КАКО СУ ОТВАРАНЕ УМЕТНИЧКЕ ШКОЛЕ Можда је причу о трајању српско-југословенских ликовних односа најбоље започети са чувеним сликарима Иваном Табаковићем и Недељком Гвозденовићем, а не са најистакнутијом културном радницом Надеждом Петровић, борцем за југословенску идеју. Пример те двојице сликара је типичан и добро документован у књизи њихових „Записа и преписке“ коју је сакупила, приредила и објавила историчарка уметности Вера Јовановић. Ненавикнутог на материјална одрицања а слабог здравља, Ивана Табаковића су друштвени услови између два светска рата у Краљевини СХС доводили до депресије. Његов рани период био је и у знаку превладања неуротичних стања.
Још тежи живот и немаштина одредили су судбину Недељка Гвозденовића. Табаковић је четири године био цртач у Анатомском институту у Загребу (1926–1930); један од најбољих југословенских уметника се издржавао од рада с лешевима. Искуства стечена у Анатомском институту дубоко су потресла овог осетљивог а веома надареног ствараоца, о чему сведоче дневничке забелешке и писма његове мајке, пуна саосећања с његовим душевним патњама и настојања да га одврати од туробних мисли. Обојица су прихватала разне поруџбине, што им је тешко падало. Гвозденовић га у једном писму пита: „Када ћете бити готови са портретима?“ а и сам Табаковићу пише из Мостара: „Ја сам овде присиљен да продуцирам Fabrikware (фабричку робу – прим. Д. Ђ.), ствари наручене, глупе и оглупљујуће.“ Табаковићу је било неподношљиво сазнање да се безвредна уметничка дела више цене и боље продају у Араду, Новом Саду и Загребу. Од сликарства млађи нису могли живети а уметници у Новом Саду (Петар Добровић, Александар Кумрић, Миленко Шербан, Васа Ешкићевић, Стеван Боднаров и др.) били су препуштени сналажењу и немаштини. „Хакмана (Косту Хакмана, познатог сликара – прим. Д. Ђ.) не виђам никако (већ два месеца). Како чујем, заузет је стварима које су ван сликарства (треба живети)“, писао је Гвозденовић.
Посебно су у Паризу Јефта Перић, Мило Милуновић, Петар Лубарда и толики други наши уметници тешко живели. Највеће шансе за ликовни развој биле су у Београду. Ту су испрва могућности за излагање дела биле мале, слике су представљане у салама гимназија и других институција. Јован Бијелић се финансијски мучио и живео на неконфорном тавану, а сећао се да су сликари своја нова дела често приказивали у излозима виђенијих радњи у Кнез Михаиловој улици. Док је Берлин у то време имао шездесетак приватних галерија, Београд није имао ниједну, али се стање постепено поправљало. Отворене су уметничке школе, изложбене дворане, оснивана уметничка удружења и групе, а Сава Шумановић је први успео да прода све слике са једне од својих самосталних изложби у Београду. Незванични министар културе Бранислав Нушић најзаслужнији је за подизање Павиљона „Цвијета Зузорић“ 1928. на Калемегдану, а Удружење ликовних уметника Србије основано је још 1919. године. Љуба Поповић се сећао да је популарна „Цвијета“ упропашћена у доцнијој реконструкцији, када је затворен првобитни велики стаклени кров а осветљење са природног пребачено на вештачко.
Како каже Вера Јовановић, Београд је постао уметнички центар наше средине тек после Првог светског рата, иако је преображајни ток започет много раније, са настојањима ученика Ђорђа Крстића, а посебно снажним уметничким креацијама и свестраном друштвеном активношћу Надежде Петровић. Но оно што су ратови прекинули требало је наставити у сложеним послератним приликама. Прекиди континуитета били су исувише дуги, а са тог немирног подручја ни гробља се честито нису сачувала, а камоли грађевине и палате из прошлости. У културном погледу, Београд се подуже није могао упоређивати са савременим европским градовима, те је стога сасвим природно што се морало кренути поново од самог почетка. После 1918. у њега су пристигли досељеници разних профила, Београд се нагло подизао, краљ је планирао и изградњу Новог Београда на месту на коме је данас, али је урбани пејзаж био чудан – са страћарама и новим палатама, са турском калдрмом и европским путевима.
ПАРАДОКСИ УМЕТНИЧКОГ ЖИВОТА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА У заоштравању социјалних односа, страначких борби, економске кризе и све сложенијих политичких прилика, мало је било повољности за уметност и уметнике, то бављење тражило је много одрицања и напора. Милан Кашанин, водећи ауторитет, директор јединог музеја, забележио је: „Цео наш уметнички живот креће се у том парадоксу да има сликара и вајара који раде много и добро, а да нема ко да купи њихове слике и скулптуре. Они највећим делом живе тако што служе као наставници цртања по средњим школама, што иду од министарства до министарства да продају неку ствар и што раде по фотографијама портрете ’високих лица’ за клубове, читаонице и добротворна друштва.“
Новија схватања која се данас цене као главни допринос уметности тог доба су теже продирала. Главни државни уметник династије Карађорђевић био је Иван Мештровић а широм краљевине подигнуто је око 1.000 споменика, који су скоро сви касније срушени. Млађи сликари као Моша Пијаде нападали су жестоко Мештровића. Постојале су неке могућности за међународни наступ, Табаковић је као члан хрватске групе „Земља“ суделовао на интернационалној изложби у Барселони 1929, а затим на изложбама у Лондону 1930, Паризу 1931, Сарбрикену 1932, Паризу, Риму, Филаделфији и Цириху 1937. године. У то време главни проблем је био мало излагачких простора, то су углавном Ратнички дом и Павиљон „Цвијета Зузорић“, у коме уметници нису могли тек тако да се појаве, за десет дана самосталне изложбе унапред су морали да плате већу суму. На сигуран приход од продаје слика није се могло рачунати. Продаја је пре значила популаризацију него зараду. Једна од могућности откупа била је продајна изложба у Задрузи ликовних уметника у Кнез Михаиловој улици; понекад су откупљивала нека министарства (просвете, саобраћаја и др.), каткад се дешавало да музеј нешто откупи, а веома ретко понеки имућнији појединац. Дипломата Павле Бељански био је један од ретких колекционара и, додајмо, много и несебично је помагао уметнике и њихове породице и за време Другог светског рата. Београд није имао већу клијентелу, ни потребу, ни навику за уметничким делима. За поједине званичне откупе требало је данима обијати прагове, што је уметнике коштало и нерава и времена, каже Вера Јовановић. Тако су Табаковић и Гвозденовић пре Другог светског рата имали само једну самосталну изложбу (1934), а и њу заједно. Нису имали новца за уљане боје, платна и рамове, па је то била изложба акварела и гвашева. Мада је до 1931. већ учестовао на изложбама, Гвозденовић је записао: „Ништа још нисам урадио као сликар. То ме просто једе.“ То су били проблеми целе генерације. Гвозденовић се издржавао тако што је давао приватне часове француског, немачког и латинског, али је морао да по сваком времену иде по кућама својих ђака, јер није имао где да их прими. Београд је тада имао 350.000 становника, бројне приземне породичне мале куће. Сиромашан свет и студенти су се хранили по ашчиницама, којих је било и у центру. Све је трештало од народне музике са ћеманем и мирисало на ћевапе.
У тој и таквој Србији краљ је препознао потенцијал ликовне уметности за представљање државе у иностранству, па су слике и скулптуре биле главно пропагандно средство, више од филма и књижевности. Тако је било почев од 1911. године када је Мештровић на светској изложби у Риму, учествујући у селекцији Краљевине Србије (Паја Јовановић је био са Аустријанцима) добио награду за дело „Видовдански храм“ па до 1938. када је Краљевина Југославија добила свој павиљон на Венецијанском бијеналу.
Целокупна уметност је у одређеној мери пропаганда, написао је Џорџ Орвел 1942. године, па је те исте 1938, у знак приближавања Италије и Југославије, у Београду одржана изложба „Италијански портрет кроз векове“. Италијани су донели остварења највећих ренесансних и савремених уметника, па се у музеологији та смотра сматра најважнијом изложбом иностране уметности икада одржаном на простору Југославије. Европа је тада такође била отворена према српској уметности, Иван Табаковић је 1937. добио у Паризу Гран-при за сликарство и керамику, на Међународној изложби декоративне уметности. Гроф Ћано је за Националну галерију модерне уметности у Риму откупио слику Косте Хакмана, где се и сада налази, а те 1937. Хакман је у Паризу на Светској изложби награђен Златном медаљом.
Цела сцена је и поред спорадичних успеха била подоста суморна. Милена Павловић Барили је код Франца фон Штука завршила Минхенску ликовну академију, студирала је заједно са Ђорђом де Кириком. Хтела је после студија да се врати у своју земљу. Ту, не само за наше услове велику и светску уметницу, администрација Краљевине СХС нипошто није хтела да запосли, чак ни по македонским селима, где је била спремна да ради. Тако смо је на сву срећу отерали у свет и то је био модел који се протеже до XXI века за многе велике домаће уметнике.
Неке врсте уметности су тада биле осуђене на таворење. Проф. Михајло Петров је засновао Графичке одсеке, наставне програме, радионичку организацију и наставну праксу на Академији за ликовне уметности а затим на Академији за примењене уметности у Београду. Његова педагошка делатност трајала је шест деценија а да није имао никакво формално завршено стручно уметничко образовање. У Краљевини СХС није могао ни да га стекне, био је потпуно самоук, али са обимним познавањем стручне ликовне немачке и француске литературе. „Код нас је графика била све до четврте деценије пасторче међу ликовно-уметничким дисциплинама. Иако по цени приступачнија од слике или скулптуре, имала је слабу прођу и најчешће одлазила пријатељима као поклон. Друштвено-уметничка клима била је тада, и још задуго, врло неповољна за људе који су ’мрчили платна’: откупи дела врло ретки, бити уметник представљало је ’породичну трагедију’, егзистенција се обезбеђивала једино педагошким радом у гимназијама, у званичном звању ’учитељ вештина’, а у наставничком колегијуму обично као ’цртач’“, каже проф. Петров у интервјуу са својим наследницима.
„ПЕРИКЛОВО ДОБА“ ИЛИ – ШТА ЈЕ ДОНЕЛА „ТИТОВА ЕПОХА“ Такво стање у уметности се потпуно изменило доласком Јосипа Броза на власт. Социјалистички реализам био је само пролазна авантура, грађански уметници га никада нису спровели у совјетском смислу, а Тито је наследивши многе институције и идеје из Краљевине схватио да ликовна уметност јесте одлично средство за приказивање Југославије као напредне земље, са уметничким слободама. То је ишло дотле да су постојале и галерије и институције само за авангарду, каква је београдски Студентски културни центар. Дошло је до потпуног прожимања сцене на целој територији СФРЈ, а Београд је био велики центар, важније је било добити приказ књиге у Београду, него је објавити у Загребу. Тада су формирани сви државни музеји и од тог времена није основан ниједан државни музеј, почели су редовни откупи уметничких дела са самосталних изложби, дељени су уметницима атељеи и станови, који се више никада нису наменски тако изградили, графичари су добили своју Галерију Графички колектив, као што су заживели и други излагачки простори, уметницима су обезбеђиване тромесечне стипендије у париском Ситеу, дизајнери су добили Дизајн центар, сви чланови сталешких удружења УЛУС и УЛУПУДС имали су могућност да регулишу пензионо и здравствено осигурање и сада броје више хиљада чланова, многи уметници су добили своје прве монографије, деценијама је у Београду излазио најбољи часопис „Уметност“, наследник међуратног „Уметничког прегледа“ а постојао је и сада постоји сличан у Загребу. Актери са почетка ове повести, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Коста Хакман, Мило Милуновић, Петар Лубарда, Јован Бијелић, Михајло Петров постали су професори и/или академици, добили су атељее а ликовни критичари су се организовали у склопу Међународног удружења. Образоване су у Београду најмање три велике колекције југословенске уметности – у Музеју савремене уметности, Народном музеју и збирци Дома Војске Србије. Водећи стручњаци за модерну Ото Бихаљи Мерин, Миодраг Б. Протић, Лазар Трифуновић, Станислав Сташа Живковић, Катарина Амброзић, Ђорђе Кадијевић, Драгош Калајић, Јеша Денегри и други нису били нипошто окренути само српској средини већ југословенској и интернационалној.
Познаваоци, као галериста Живојин Иванишевић, с правом тврде да је то било „Периклово доба“ не само српске уметности. Ко год се није мешао у политику имао је изгледа на успех а и дисиденти као Мића Поповић добијали су чланство у САНУ, атељее и могућности за велике изложбе у земљи и свету. Можда је само незгодан моменат био што је власт доста форсирала наивну уметност, по некима и више од оне професионалне, па је парадоксално да се Ото Бихаљи Мерин прво жестоко залагао за соцреализам, потом за модернизам а онда за наиву.
Било је у том „цветању хиљаду цветова“ и оних који су били скрајнути; Јоже Тисникар, велики словеначки сликар издржавао се од рада у просектури а слична судбина је била и Милана Поповића, претече групе Медиала, једног од најважнијих сликара. Радио је у Управи за гробље и сахране (1941–1948), као помоћник у Астрономској опсерваторији (током 1949. године) и на Медицинском факултету, као препаратор и сликар (до 1956).
Други су, међутим, одлично живели. Ми мислимо да су ауторска права нека тековина овог времена и утицаја европског правног система. Чувени сликар Милан Милетић је 1977. године насликао портрет Тита, који је Ђорђе Кадијевић означио као највернији, портретисао га је Паја Јовановић и многи други. Милетића је занимао лик а не идеологија, као што је један од најбољих цртежа професора и цртача Драгана Лубарде у знаку Титовог профила, мада је Лубарда био антикомуниста. Ту Милетићеву слику су издавачи у Загребу бесправно рабили и он је добио одштету на име ауторских права којом је купио кућу у којој сада живи у Горњем Милановцу. Та слика је сада у Галерији портрета у Тузли, где су организоване квалитетне групне изложбе портрета. Млади ствараоци до 35 година имали су прилику да излажу у Ријеци на Бијеналу младих, а сваке следеће године је била и велика изложба цртежа у Ријеци. Српски уметници су учествовали и на локалним смотрама, на Плавом салону у Задру, Дубровачком салону, Личком ликовном аналу у Госпићу (слике Срба са тог анала су сада завршиле у подруму), са озбиљним селекцијама и каталозима. Ђорђе Кадијевић, уз Игора Зидића најзначајнији југословенски ликовни критичар, активно је припремао капиталне изложбе какве су „Тријенала“, обилазио стотине атељеа у Југославији и приређивао у Београду и Загребу ауторске изложбе попут „Актуелности у српској ликовној уметности“. Чак су и локални музеји као онај у Пријепољу правили добре изложбе а у Радничком универзитету у Прибоју директор муслиман се заложио да се једном годишње уради вредна изложба „Пут ка слици“. У склопу тог циклуса представљени су Оља Ивањицки, Мерсад Бербер, Божидар Јакац, Исмет Мујезиновић, Вангел Наумовски, Милан Милетић, Божидар Дамјановски и Александар Цветковић. Коначно, можда не мање важно, у невероватној културној политици Титове Југославије било је отворено око 1.000 домова културе у унутрашњости. Ми још увек уживамо неке благодати социјалне државе из социјалистичког времена.
Требало би за потребе макар оваквог прилога отргнути од заборава делатност Василија Васе Тапушковића. Он је био нека врста мајке за уметнике, министри за културу су се смењивали као политичке фигуре, а Васа је деценијама био заменик министра и водио тај ресор. Знао је да нађе средства за лечење оболелог уметника, да неког мимо конкурса пошаље на стипендију у Париз, да додели атеље, посао, откуп, када треба помоћи. Мада га писац овог текста пре тога није познавао, Тапушковић га је назвао и упитао жели ли да прода део тиража своје приватно, самиздат објављене књиге о уметности. Новац је уредно био уплаћен а 100 примерка књиге се нашло у библиотекама широм Србије. Тапушковић у свему томе никада није тражио свој интерес.
У наредном броју: Југословенство затрто у ратовима деведесетих
Југословенска идеја и југословенство у српској култури и уметности
Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
