SRBIJA I JUGOSLAVIJA l JUGOSLOVENSKA IDEJA U SRPSKOJ KULTURI I UMETNOSTI

Zajednička sudbina umetnika Kraljevine SHS: svetlosti senke

Beograd je postao umetnički centar naše sredine i nekadašnje države tek posle Prvog svetskog rata, iako je preobražajni tok započet mnogo ranije, sa nastojanjima učenika Đorđa Krstića, a posebno snažnim umetničkim kreacijama i svestranom društvenom aktivnošću Nadežde Petrović

Šta je od „jugoslovenskog mesijanstva“ i vekovnog entuzijazma i oduševljavanja srpske kulturne elite ovim krugom ideja danas opstalo i ima li budućnost na srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Spektar aktuelnih ideja u tom smislu i na tom pravcu čine krajnosti intelektualnih i emotivnih boja i sadržaja, od kritičkog odbijanja i netrpeljivosti do oduševljenja i zalaganja za obnovu duha zajedništva. Ko su nekadašnji, a ko savremeni akteri koji daju zamajac jugoslovenstvu i njegovom duhu i uticaju među Srbima? Kako se ova raspoloženja i delovanje, te krug ideja manifestuju u književnosti, izdavaštvu, likovnoj i pozorišnoj umetnosti,popularnoj kulturi? O tim vezama, prožimanjima, uticajima, antagonizmima i saradnji, „Pečat“ će u narednim mesecima objaviti seriju autorskih tekstova.

U ovom razmatranju čiji ćemo nastavak (zbog obilja materijala i podsticaja za promišljanje) objaviti u narednom broju „Pečata“ izlaže se jedno od mogućih razumevanja odnosa srpske prema jugoslovenskoj umetnosti, bez namere da se dublje zađe u čisto estetska odredišta. Pristup temi je više sociološki sa pretpostavkom da sociologija i istorija (mogu da) utiču na ontologiju likovnog čina, a ideja o uticajima i prožimanjima izložena je na primeru tri epohe: Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Titove Jugoslavije (FNRJ i SFRJ) i umetnosti država nastalih posle poslednjih balkanskih ratova. Postoje izvesne vodilje, linije prepoznavanja u sva tri istorijska perioda.

KAKO SU OTVARANE UMETNIČKE ŠKOLE Možda je priču o trajanju srpsko-jugoslovenskih likovnih odnosa najbolje započeti sa čuvenim slikarima Ivanom Tabakovićem i Nedeljkom Gvozdenovićem, a ne sa najistaknutijom kulturnom radnicom Nadeždom Petrović, borcem za jugoslovensku ideju. Primer te dvojice slikara je tipičan i dobro dokumentovan u knjizi njihovih „Zapisa i prepiske“ koju je sakupila, priredila i objavila istoričarka umetnosti Vera Jovanović. Nenaviknutog na materijalna odricanja a slabog zdravlja, Ivana Tabakovića su društveni uslovi između dva svetska rata u Kraljevini SHS dovodili do depresije. Njegov rani period bio je i u znaku prevladanja neurotičnih stanja.
Još teži život i nemaština odredili su sudbinu Nedeljka Gvozdenovića. Tabaković je četiri godine bio crtač u Anatomskom institutu u Zagrebu (1926–1930); jedan od najboljih jugoslovenskih umetnika se izdržavao od rada s leševima. Iskustva stečena u Anatomskom institutu duboko su potresla ovog osetljivog a veoma nadarenog stvaraoca, o čemu svedoče dnevničke zabeleške i pisma njegove majke, puna saosećanja s njegovim duševnim patnjama i nastojanja da ga odvrati od turobnih misli. Obojica su prihvatala razne porudžbine, što im je teško padalo. Gvozdenović ga u jednom pismu pita: „Kada ćete biti gotovi sa portretima?“ a i sam Tabakoviću piše iz Mostara: „Ja sam ovde prisiljen da produciram Fabrikware (fabričku robu – prim. D. Đ.), stvari naručene, glupe i oglupljujuće.“ Tabakoviću je bilo nepodnošljivo saznanje da se bezvredna umetnička dela više cene i bolje prodaju u Aradu, Novom Sadu i Zagrebu. Od slikarstva mlađi nisu mogli živeti a umetnici u Novom Sadu (Petar Dobrović, Aleksandar Kumrić, Milenko Šerban, Vasa Eškićević, Stevan Bodnarov i dr.) bili su prepušteni snalaženju i nemaštini. „Hakmana (Kostu Hakmana, poznatog slikara – prim. D. Đ.) ne viđam nikako (već dva meseca). Kako čujem, zauzet je stvarima koje su van slikarstva (treba živeti)“, pisao je Gvozdenović.
Posebno su u Parizu Jefta Perić, Milo Milunović, Petar Lubarda i toliki drugi naši umetnici teško živeli. Najveće šanse za likovni razvoj bile su u Beogradu. Tu su isprva mogućnosti za izlaganje dela bile male, slike su predstavljane u salama gimnazija i drugih institucija. Jovan Bijelić se finansijski mučio i živeo na nekonfornom tavanu, a sećao se da su slikari svoja nova dela često prikazivali u izlozima viđenijih radnji u Knez Mihailovoj ulici. Dok je Berlin u to vreme imao šezdesetak privatnih galerija, Beograd nije imao nijednu, ali se stanje postepeno popravljalo. Otvorene su umetničke škole, izložbene dvorane, osnivana umetnička udruženja i grupe, a Sava Šumanović je prvi uspeo da proda sve slike sa jedne od svojih samostalnih izložbi u Beogradu. Nezvanični ministar kulture Branislav Nušić najzaslužniji je za podizanje Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ 1928. na Kalemegdanu, a Udruženje likovnih umetnika Srbije osnovano je još 1919. godine. Ljuba Popović se sećao da je popularna „Cvijeta“ upropašćena u docnijoj rekonstrukciji, kada je zatvoren prvobitni veliki stakleni krov a osvetljenje sa prirodnog prebačeno na veštačko.
Kako kaže Vera Jovanović, Beograd je postao umetnički centar naše sredine tek posle Prvog svetskog rata, iako je preobražajni tok započet mnogo ranije, sa nastojanjima učenika Đorđa Krstića, a posebno snažnim umetničkim kreacijama i svestranom društvenom aktivnošću Nadežde Petrović. No ono što su ratovi prekinuli trebalo je nastaviti u složenim posleratnim prilikama. Prekidi kontinuiteta bili su isuviše dugi, a sa tog nemirnog područja ni groblja se čestito nisu sačuvala, a kamoli građevine i palate iz prošlosti. U kulturnom pogledu, Beograd se poduže nije mogao upoređivati sa savremenim evropskim gradovima, te je stoga sasvim prirodno što se moralo krenuti ponovo od samog početka. Posle 1918. u njega su pristigli doseljenici raznih profila, Beograd se naglo podizao, kralj je planirao i izgradnju Novog Beograda na mestu na kome je danas, ali je urbani pejzaž bio čudan – sa straćarama i novim palatama, sa turskom kaldrmom i evropskim putevima.

PARADOKSI UMETNIČKOG ŽIVOTA IZMEĐU DVA RATA U zaoštravanju socijalnih odnosa, stranačkih borbi, ekonomske krize i sve složenijih političkih prilika, malo je bilo povoljnosti za umetnost i umetnike, to bavljenje tražilo je mnogo odricanja i napora. Milan Kašanin, vodeći autoritet, direktor jedinog muzeja, zabeležio je: „Ceo naš umetnički život kreće se u tom paradoksu da ima slikara i vajara koji rade mnogo i dobro, a da nema ko da kupi njihove slike i skulpture. Oni najvećim delom žive tako što služe kao nastavnici crtanja po srednjim školama, što idu od ministarstva do ministarstva da prodaju neku stvar i što rade po fotografijama portrete ’visokih lica’ za klubove, čitaonice i dobrotvorna društva.“
Novija shvatanja koja se danas cene kao glavni doprinos umetnosti tog doba su teže prodirala. Glavni državni umetnik dinastije Karađorđević bio je Ivan Meštrović a širom kraljevine podignuto je oko 1.000 spomenika, koji su skoro svi kasnije srušeni. Mlađi slikari kao Moša Pijade napadali su žestoko Meštrovića. Postojale su neke mogućnosti za međunarodni nastup, Tabaković je kao član hrvatske grupe „Zemlja“ sudelovao na internacionalnoj izložbi u Barseloni 1929, a zatim na izložbama u Londonu 1930, Parizu 1931, Sarbrikenu 1932, Parizu, Rimu, Filadelfiji i Cirihu 1937. godine. U to vreme glavni problem je bio malo izlagačkih prostora, to su uglavnom Ratnički dom i Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, u kome umetnici nisu mogli tek tako da se pojave, za deset dana samostalne izložbe unapred su morali da plate veću sumu. Na siguran prihod od prodaje slika nije se moglo računati. Prodaja je pre značila popularizaciju nego zaradu. Jedna od mogućnosti otkupa bila je prodajna izložba u Zadruzi likovnih umetnika u Knez Mihailovoj ulici; ponekad su otkupljivala neka ministarstva (prosvete, saobraćaja i dr.), katkad se dešavalo da muzej nešto otkupi, a veoma retko poneki imućniji pojedinac. Diplomata Pavle Beljanski bio je jedan od retkih kolekcionara i, dodajmo, mnogo i nesebično je pomagao umetnike i njihove porodice i za vreme Drugog svetskog rata. Beograd nije imao veću klijentelu, ni potrebu, ni naviku za umetničkim delima. Za pojedine zvanične otkupe trebalo je danima obijati pragove, što je umetnike koštalo i nerava i vremena, kaže Vera Jovanović. Tako su Tabaković i Gvozdenović pre Drugog svetskog rata imali samo jednu samostalnu izložbu (1934), a i nju zajedno. Nisu imali novca za uljane boje, platna i ramove, pa je to bila izložba akvarela i gvaševa. Mada je do 1931. već učestovao na izložbama, Gvozdenović je zapisao: „Ništa još nisam uradio kao slikar. To me prosto jede.“ To su bili problemi cele generacije. Gvozdenović se izdržavao tako što je davao privatne časove francuskog, nemačkog i latinskog, ali je morao da po svakom vremenu ide po kućama svojih đaka, jer nije imao gde da ih primi. Beograd je tada imao 350.000 stanovnika, brojne prizemne porodične male kuće. Siromašan svet i studenti su se hranili po aščinicama, kojih je bilo i u centru. Sve je treštalo od narodne muzike sa ćemanem i mirisalo na ćevape.

U toj i takvoj Srbiji kralj je prepoznao potencijal likovne umetnosti za predstavljanje države u inostranstvu, pa su slike i skulpture bile glavno propagandno sredstvo, više od filma i književnosti. Tako je bilo počev od 1911. godine kada je Meštrović na svetskoj izložbi u Rimu, učestvujući u selekciji Kraljevine Srbije (Paja Jovanović je bio sa Austrijancima) dobio nagradu za delo „Vidovdanski hram“ pa do 1938. kada je Kraljevina Jugoslavija dobila svoj paviljon na Venecijanskom bijenalu.
Celokupna umetnost je u određenoj meri propaganda, napisao je Džordž Orvel 1942. godine, pa je te iste 1938, u znak približavanja Italije i Jugoslavije, u Beogradu održana izložba „Italijanski portret kroz vekove“. Italijani su doneli ostvarenja najvećih renesansnih i savremenih umetnika, pa se u muzeologiji ta smotra smatra najvažnijom izložbom inostrane umetnosti ikada održanom na prostoru Jugoslavije. Evropa je tada takođe bila otvorena prema srpskoj umetnosti, Ivan Tabaković je 1937. dobio u Parizu Gran-pri za slikarstvo i keramiku, na Međunarodnoj izložbi dekorativne umetnosti. Grof Ćano je za Nacionalnu galeriju moderne umetnosti u Rimu otkupio sliku Koste Hakmana, gde se i sada nalazi, a te 1937. Hakman je u Parizu na Svetskoj izložbi nagrađen Zlatnom medaljom.
Cela scena je i pored sporadičnih uspeha bila podosta sumorna. Milena Pavlović Barili je kod Franca fon Štuka završila Minhensku likovnu akademiju, studirala je zajedno sa Đorđom de Kirikom. Htela je posle studija da se vrati u svoju zemlju. Tu, ne samo za naše uslove veliku i svetsku umetnicu, administracija Kraljevine SHS nipošto nije htela da zaposli, čak ni po makedonskim selima, gde je bila spremna da radi. Tako smo je na svu sreću oterali u svet i to je bio model koji se proteže do XXI veka za mnoge velike domaće umetnike.
Neke vrste umetnosti su tada bile osuđene na tavorenje. Prof. Mihajlo Petrov je zasnovao Grafičke odseke, nastavne programe, radioničku organizaciju i nastavnu praksu na Akademiji za likovne umetnosti a zatim na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu. Njegova pedagoška delatnost trajala je šest decenija a da nije imao nikakvo formalno završeno stručno umetničko obrazovanje. U Kraljevini SHS nije mogao ni da ga stekne, bio je potpuno samouk, ali sa obimnim poznavanjem stručne likovne nemačke i francuske literature. „Kod nas je grafika bila sve do četvrte decenije pastorče među likovno-umetničkim disciplinama. Iako po ceni pristupačnija od slike ili skulpture, imala je slabu prođu i najčešće odlazila prijateljima kao poklon. Društveno-umetnička klima bila je tada, i još zadugo, vrlo nepovoljna za ljude koji su ’mrčili platna’: otkupi dela vrlo retki, biti umetnik predstavljalo je ’porodičnu tragediju’, egzistencija se obezbeđivala jedino pedagoškim radom u gimnazijama, u zvaničnom zvanju ’učitelj veština’, a u nastavničkom kolegijumu obično kao ’crtač’“, kaže prof. Petrov u intervjuu sa svojim naslednicima.

„PERIKLOVO DOBA“ ILI – ŠTA JE DONELA „TITOVA EPOHA“ Takvo stanje u umetnosti se potpuno izmenilo dolaskom Josipa Broza na vlast. Socijalistički realizam bio je samo prolazna avantura, građanski umetnici ga nikada nisu sproveli u sovjetskom smislu, a Tito je nasledivši mnoge institucije i ideje iz Kraljevine shvatio da likovna umetnost jeste odlično sredstvo za prikazivanje Jugoslavije kao napredne zemlje, sa umetničkim slobodama. To je išlo dotle da su postojale i galerije i institucije samo za avangardu, kakva je beogradski Studentski kulturni centar. Došlo je do potpunog prožimanja scene na celoj teritoriji SFRJ, a Beograd je bio veliki centar, važnije je bilo dobiti prikaz knjige u Beogradu, nego je objaviti u Zagrebu. Tada su formirani svi državni muzeji i od tog vremena nije osnovan nijedan državni muzej, počeli su redovni otkupi umetničkih dela sa samostalnih izložbi, deljeni su umetnicima ateljei i stanovi, koji se više nikada nisu namenski tako izgradili, grafičari su dobili svoju Galeriju Grafički kolektiv, kao što su zaživeli i drugi izlagački prostori, umetnicima su obezbeđivane tromesečne stipendije u pariskom Siteu, dizajneri su dobili Dizajn centar, svi članovi staleških udruženja ULUS i ULUPUDS imali su mogućnost da regulišu penziono i zdravstveno osiguranje i sada broje više hiljada članova, mnogi umetnici su dobili svoje prve monografije, decenijama je u Beogradu izlazio najbolji časopis „Umetnost“, naslednik međuratnog „Umetničkog pregleda“ a postojao je i sada postoji sličan u Zagrebu. Akteri sa početka ove povesti, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Kosta Hakman, Milo Milunović, Petar Lubarda, Jovan Bijelić, Mihajlo Petrov postali su profesori i/ili akademici, dobili su ateljee a likovni kritičari su se organizovali u sklopu Međunarodnog udruženja. Obrazovane su u Beogradu najmanje tri velike kolekcije jugoslovenske umetnosti – u Muzeju savremene umetnosti, Narodnom muzeju i zbirci Doma Vojske Srbije. Vodeći stručnjaci za modernu Oto Bihalji Merin, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Staša Živković, Katarina Ambrozić, Đorđe Kadijević, Dragoš Kalajić, Ješa Denegri i drugi nisu bili nipošto okrenuti samo srpskoj sredini već jugoslovenskoj i internacionalnoj.

Poznavaoci, kao galerista Živojin Ivanišević, s pravom tvrde da je to bilo „Periklovo doba“ ne samo srpske umetnosti. Ko god se nije mešao u politiku imao je izgleda na uspeh a i disidenti kao Mića Popović dobijali su članstvo u SANU, ateljee i mogućnosti za velike izložbe u zemlji i svetu. Možda je samo nezgodan momenat bio što je vlast dosta forsirala naivnu umetnost, po nekima i više od one profesionalne, pa je paradoksalno da se Oto Bihalji Merin prvo žestoko zalagao za socrealizam, potom za modernizam a onda za naivu.
Bilo je u tom „cvetanju hiljadu cvetova“ i onih koji su bili skrajnuti; Jože Tisnikar, veliki slovenački slikar izdržavao se od rada u prosekturi a slična sudbina je bila i Milana Popovića, preteče grupe Mediala, jednog od najvažnijih slikara. Radio je u Upravi za groblje i sahrane (1941–1948), kao pomoćnik u Astronomskoj opservatoriji (tokom 1949. godine) i na Medicinskom fakultetu, kao preparator i slikar (do 1956).
Drugi su, međutim, odlično živeli. Mi mislimo da su autorska prava neka tekovina ovog vremena i uticaja evropskog pravnog sistema. Čuveni slikar Milan Miletić je 1977. godine naslikao portret Tita, koji je Đorđe Kadijević označio kao najverniji, portretisao ga je Paja Jovanović i mnogi drugi. Miletića je zanimao lik a ne ideologija, kao što je jedan od najboljih crteža profesora i crtača Dragana Lubarde u znaku Titovog profila, mada je Lubarda bio antikomunista. Tu Miletićevu sliku su izdavači u Zagrebu bespravno rabili i on je dobio odštetu na ime autorskih prava kojom je kupio kuću u kojoj sada živi u Gornjem Milanovcu. Ta slika je sada u Galeriji portreta u Tuzli, gde su organizovane kvalitetne grupne izložbe portreta. Mladi stvaraoci do 35 godina imali su priliku da izlažu u Rijeci na Bijenalu mladih, a svake sledeće godine je bila i velika izložba crteža u Rijeci. Srpski umetnici su učestvovali i na lokalnim smotrama, na Plavom salonu u Zadru, Dubrovačkom salonu, Ličkom likovnom analu u Gospiću (slike Srba sa tog anala su sada završile u podrumu), sa ozbiljnim selekcijama i katalozima. Đorđe Kadijević, uz Igora Zidića najznačajniji jugoslovenski likovni kritičar, aktivno je pripremao kapitalne izložbe kakve su „Trijenala“, obilazio stotine ateljea u Jugoslaviji i priređivao u Beogradu i Zagrebu autorske izložbe poput „Aktuelnosti u srpskoj likovnoj umetnosti“. Čak su i lokalni muzeji kao onaj u Prijepolju pravili dobre izložbe a u Radničkom univerzitetu u Priboju direktor musliman se založio da se jednom godišnje uradi vredna izložba „Put ka slici“. U sklopu tog ciklusa predstavljeni su Olja Ivanjicki, Mersad Berber, Božidar Jakac, Ismet Mujezinović, Vangel Naumovski, Milan Miletić, Božidar Damjanovski i Aleksandar Cvetković. Konačno, možda ne manje važno, u neverovatnoj kulturnoj politici Titove Jugoslavije bilo je otvoreno oko 1.000 domova kulture u unutrašnjosti. Mi još uvek uživamo neke blagodati socijalne države iz socijalističkog vremena.
Trebalo bi za potrebe makar ovakvog priloga otrgnuti od zaborava delatnost Vasilija Vase Tapuškovića. On je bio neka vrsta majke za umetnike, ministri za kulturu su se smenjivali kao političke figure, a Vasa je decenijama bio zamenik ministra i vodio taj resor. Znao je da nađe sredstva za lečenje obolelog umetnika, da nekog mimo konkursa pošalje na stipendiju u Pariz, da dodeli atelje, posao, otkup, kada treba pomoći. Mada ga pisac ovog teksta pre toga nije poznavao, Tapušković ga je nazvao i upitao želi li da proda deo tiraža svoje privatno, samizdat objavljene knjige o umetnosti. Novac je uredno bio uplaćen a 100 primerka knjige se našlo u bibliotekama širom Srbije. Tapušković u svemu tome nikada nije tražio svoj interes.

U narednom broju: Jugoslovenstvo zatrto u ratovima devedesetih

Jugoslovenska ideja i jugoslovenstvo u srpskoj kulturi i umetnosti
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.