Стимуланс за јалову краву

ОСМИ ПАКЕТ САНКЦИЈА И ОСМИ ПУЦАЊ У СОПСТВЕНЕ НОГЕ

Врх Европске уније истакао је да разматра разне модалитете потенцијалне помоћи чланицама у циљу санације штете која је настала после увођења санкција Руској Федерацији. Шта ће тачно ЕУ предузети, знаће се тек у наредним недељама. Једно је сигурно: мере, ако их буде било, односиће се само на чланице. Земље из „европске чекаонице“ добиће подршку да истрају у својој саги чекања Годоа

Могло је боље, гласи стих песме „Бијелог дугмета“ коју као аутор потписује Душко Трифуновић. Могло је боље да је било више такта и осећања за будућност, више емпатије за осетљивост украјинског питања и више слуха за толико пута цртане руске црвене линије. Да је било више европске Европе, а мање америчког протектората Европске уније. ЕУ се дефинитивно угушила у улози америчког потрчка, желећи да буде лева нога америчког империјалистичког марша. На путу од бесмислене леве ноге до непотребног осмог пакета санкција кренуло је да зјапи оно што је за ЕУ истински увек била девета рупа на свирали: просечан и обичан Европљанин.
ЕУ је лако усвојила осми пакет санкција Русији, али када су у питању мере помоћи чланицама због свеопште кризе, широм Уније чују се дисонантни тонови и прилично нејасни и неубедљиви предлози. Истина, Брисел је најавио могуће мере подршке које се пре свега односе на помоћ због енергетске кризе, али најављено, па и да се у потпуности спроведе, није ни изблиза довољно да се ЕУ и све њене чланице спасу рецесије, пада стандарда и све извеснијег финансијског бунила. Конкретно, из Брисела као могуће решење виде заједнички излазак на гасно и уопште енергетско тржиште свих земаља чланица, односно заједничку куповину енергената, како би се утицало на њихову мању набавну цену. Такође, наведено је да ће Европска централна банка посебним мерама у виду донација, субвенција и повољних кредита, дати подршку све мршавијим буџетима ЕУ земаља. Чак је остављена и могућност да се разни фондови за развој преусмере на текуће, најпре комуналне трошкове, што до сада никада није био случај. Рачуница и епилог су јасни: све чланице ЕУ суочиће се на крају године с рецесијом, падом производње и неминовним падом платежне моћи својих грађана. Европска унија први пут у последњих 30 година има већи раст цена него раст нето плата. Хаос у Украјини утицао је на вртоглави скок цена намирница, услуга, на цену станарина. Рат у Украјини, којем је, вођена америчком спољнополитичком доктрином, и ЕУ кумовала, као највећег губитника имаће свакако Украјину, али велики губитници су већ сада и сви становници Европе.
Но енергетска криза се унутар ЕУ тако надовезала на кризу индустријског вишка производа, на првом месту у домену аутомобилске индустрије, тешке индустрије, али и ИТ сектора. Највише у Немачкој, створени су својеврсни „лагери“ аутомобила и техничких производа због немогућности њиховог пласмана на руско тржиште, односно због немања алтернативе за губитак тржишта од 150 милиона потрошача – традиционално, врло наклоњених европским, а поготово немачким производима. Стручњаци упозоравају да европски и производни и увозни сектор није као тржиште изгубио само Русију него и Украјину. Такође, напомиње се да би највећи удар за економију најјачих ЕУ земаља тек могао да уследи у наредне две године. Иначе, најгласнији међу европским лидерима у потрази за решењем је немачки канцелар Олаф Шолц. Управо Шолц кандидује идеје о алтернативним изворима енергије, алтернативном енергетском снабдевању и о новој доктрини европског индустријског развоја. Чини се – касно. Касно за ову и овакву Европу. Континенту је потребан рестарт. Да би нека нова идеја европског удруживања добила шансу, можда је право време да ову коју познајемо оличену у ЕУ прекрију рузмарин, снегови и шаш. А могло је (и морало) боље.
Највећи шамар за Европску унију је недавни извештај „Еуростата“. Унија је у августу забележила највећи дефицит од свог оснивања, целих 65 милијарди евра.

[restrict]

ЕВРОПА ЈЕ НАША Европа јесте наш континент, али ЕУ није наша организација држава. Од оснивања водила су је два циља: да буде прекоокеанска, претежно економска испостава америчке хегемонијалне тенденције, и да се велики европски народи, или боље речено западни европски народи, у склопу америчке грабежи за светским колачем, огребу за мрвице. Јасно је да су Западни Европљани, након великих промена у 20. веку, опстанак своје империјалистичке мисли видели искључиво уз скуте Америке. У Европи се увек много производило и градило, али често користећи неевропске ресурсе и уз присилну помоћ неевропске радне снаге. Наравно, реч је о Европљанима који владају, о политичким и економским елитама, често мрским и сопственом народу. Зато и не чуди што је Трамп, после Кенедија, био најпопуларнији амерички председник међу Европљанима, и најнепопуларнији, готово најомраженији међу европским елитама. Народ је у њему видео предах и мир; једног чудног, а народног човека. Европске елите, као и америчке, у њему су виделе превише америчког Американца, превише јенкија, а премало Хабзбурга и Бонапарту.
Борба против ЕУ је данас више него икад борба за праву и слободну Европу. Можда је боље рећи: борба за ослобођену Европу. Ослобођену од раља и стега америчког империјализма, и још више ослобођену од злих духова западноевропских елита које на остатак свог континента – на словенске и на балканске, а делом и на романске народе, гледају априори с висине уз често присутан презир. Европа је континент свих њених народа и свих њених држава и било каква „удружена Европа“ мора да почива на поштовању самобитности свих својих субјеката. ЕУ номинално баштини та начела, али је у пракси показала и доказала нешто сасвим супротно. Раслојавање и обесмишљавање националних идентитета европских, чак и западноевропских народа, занемаривање културне баштине, спонзорска улога у процесу стварања нових нација на основу завичајног порекла и нових језика на основу нагласка и наречја, затим скандалозан однос према суштинским радничким правима, а прва човека сведена на сексуалност и на родно равноправан језик – доказ су срљања у провалију у коју предвођен Унијом иде читав континент.

ПРИМЕДБЕ ОДОЗДО Примедбе које се данас упућују на рачун ЕУ нису вођене ни русофилијом ни англофобијом; као мотив немају ни социјалистичка ни дубока религиозна схватања с фанатичним призвуком; оне нису чак ни растрзане између левице и деснице. Примедбе долазе одоздо, из гласа малог и обичног Европљанина, лишене апстракције и филозофије, сведене искључиво на реализам, на вапај обичног човека коме је стало до свог физичког, егзистенцијалног, али и идентитетско-културолошког преживљавања. Европа, поготово без Русије, у физичком, односно географском смислу је мали континент. Економски и даље див, али у политичком и војном смислу патуљак, Европа у контексту нове светске политичке реалности са три суперсиле: САД, Русијом и Кином, с надолазећим силама у виду Индије и Бразила, са континентима пуним потенцијала који се буде, попут Азије и Јужне Америке, може да преживи само уједињена, смирених унутрашњих конфликата и укрупњеног тржишта и капитала, али не под номиналним патронатом Брисела, не под суштинским вођством Вашингтона, и не под манифестом Новог светског поретка. Европи је потребна нова и другачија енергија, нова и другачија мисао, баш због опстанка оне старе Европе – онолико германске, норманске и романске, колико и словенске; онолико западноримске колико и византијске. Наравно, и онолико хришћанске, колико и отворене за нехришћански свет.
То ново можда је заправо нешто старо, затрпано међу визијама Шарла де Гола; можда је то идеја Европе од Лисабона до Владивостока, можда је то оно што се последњих година са десног спектра европске политичке сцене све гласније чује као идеја о „Европи нација“ и Европи суверених држава – а не протектората који се гуше у налету нечега што се може назвати неофеудализам и неоимперијализам који предводе и европске и америчке политичке елите. Либерализам који се често користи као мантра само је димна завеса и злоупотребљени полигон за даље раслојавање човека као духовног, емотивног, радног и самосвесног бића. Податак да 99% светских (а и европских) богатстава поседује 1% популације тера на страх и зебњу. Где је ту народ, где је ту правда? Подаци да трећина Француза не зна ко је био Де Гол, или да се половина грађана континента спори око године почетка Другог светског рата терају на још већу зебњу и још већи страх. Где је ту култура, где је ту образовање?
Европа је мала, све више потрошена и празна, са само шест посто укупне светске популације. Такође, Европа је континент с просечно најстаријим становништвом на свету. Континент беле куге, с мање од десетине укупних светских природних ресурса на свом тлу. То тле упола је мање од територије Бразила, више него упола од територија САД и Кине, и што Брисел посебно једи – чак четвороструко мање од територије Руске Федерације. Оних 18 одсто које ЕУ даје светском БДП-у све мање делује импресивно и све више повлачи питање: докле? Тачније, докле ће ЕУ бити у стању да задржи своју економску жилавост и потентност? Чини се, са оваквом политиком, не још дуго.
Русија је одавно, чак и делом на своју штету, Европи понудила план развоја, познат као: руски енергенти и немачка технологија. Европа је то одбила. Русија је можда превелика и превише своја да би могла да буде чланица уније или организације конфедералног типа, али Европа без синергије и сарадње с Русијом нема своју будућност. Политика коју је према Русији заузела ЕУ, вођена злим духовима своје империјалне прошлости и још више вођена интересима Америке, погубна је по Европу, по просечног и обичног Европљанина. Европа само у Русији може да има огромно себи наклоњено тржиште, и Европа само из Русије може да добије сигурне, квалитетне и јефтине енергенте.
Условна заљубљеност људи у ЕУ и уопште у западни свет није проистекла из гладних душа, већ из гладних очију. Гладне очи најбоље прогледају када чују зов гладног стомака. Бар у пренесеном значењу, због погибељне политике ЕУ, стомаци Европљана могу да остану гладни. Брисел неће успети да убеди своје грађанство да радијатори и топлане уместо повољног руског гаса могу да користе америчку маглу на лизинг. С првим снегом мит о Холивуду и америчком сну на европски начин слути да се насуче на танак лед. Прогноза: долази зима… Право време да сваки Европљанин стави прст на чело и да за почетак себи одговори на два питања: Чији смо ми? И зашто нисмо наши?

[/restrict]