Stimulans za jalovu kravu

OSMI PAKET SANKCIJA I OSMI PUCANJ U SOPSTVENE NOGE

Vrh Evropske unije istakao je da razmatra razne modalitete potencijalne pomoći članicama u cilju sanacije štete koja je nastala posle uvođenja sankcija Ruskoj Federaciji. Šta će tačno EU preduzeti, znaće se tek u narednim nedeljama. Jedno je sigurno: mere, ako ih bude bilo, odnosiće se samo na članice. Zemlje iz „evropske čekaonice“ dobiće podršku da istraju u svojoj sagi čekanja Godoa

Moglo je bolje, glasi stih pesme „Bijelog dugmeta“ koju kao autor potpisuje Duško Trifunović. Moglo je bolje da je bilo više takta i osećanja za budućnost, više empatije za osetljivost ukrajinskog pitanja i više sluha za toliko puta crtane ruske crvene linije. Da je bilo više evropske Evrope, a manje američkog protektorata Evropske unije. EU se definitivno ugušila u ulozi američkog potrčka, želeći da bude leva noga američkog imperijalističkog marša. Na putu od besmislene leve noge do nepotrebnog osmog paketa sankcija krenulo je da zjapi ono što je za EU istinski uvek bila deveta rupa na svirali: prosečan i običan Evropljanin.
EU je lako usvojila osmi paket sankcija Rusiji, ali kada su u pitanju mere pomoći članicama zbog sveopšte krize, širom Unije čuju se disonantni tonovi i prilično nejasni i neubedljivi predlozi. Istina, Brisel je najavio moguće mere podrške koje se pre svega odnose na pomoć zbog energetske krize, ali najavljeno, pa i da se u potpunosti sprovede, nije ni izbliza dovoljno da se EU i sve njene članice spasu recesije, pada standarda i sve izvesnijeg finansijskog bunila. Konkretno, iz Brisela kao moguće rešenje vide zajednički izlazak na gasno i uopšte energetsko tržište svih zemalja članica, odnosno zajedničku kupovinu energenata, kako bi se uticalo na njihovu manju nabavnu cenu. Takođe, navedeno je da će Evropska centralna banka posebnim merama u vidu donacija, subvencija i povoljnih kredita, dati podršku sve mršavijim budžetima EU zemalja. Čak je ostavljena i mogućnost da se razni fondovi za razvoj preusmere na tekuće, najpre komunalne troškove, što do sada nikada nije bio slučaj. Računica i epilog su jasni: sve članice EU suočiće se na kraju godine s recesijom, padom proizvodnje i neminovnim padom platežne moći svojih građana. Evropska unija prvi put u poslednjih 30 godina ima veći rast cena nego rast neto plata. Haos u Ukrajini uticao je na vrtoglavi skok cena namirnica, usluga, na cenu stanarina. Rat u Ukrajini, kojem je, vođena američkom spoljnopolitičkom doktrinom, i EU kumovala, kao najvećeg gubitnika imaće svakako Ukrajinu, ali veliki gubitnici su već sada i svi stanovnici Evrope.
No energetska kriza se unutar EU tako nadovezala na krizu industrijskog viška proizvoda, na prvom mestu u domenu automobilske industrije, teške industrije, ali i IT sektora. Najviše u Nemačkoj, stvoreni su svojevrsni „lageri“ automobila i tehničkih proizvoda zbog nemogućnosti njihovog plasmana na rusko tržište, odnosno zbog nemanja alternative za gubitak tržišta od 150 miliona potrošača – tradicionalno, vrlo naklonjenih evropskim, a pogotovo nemačkim proizvodima. Stručnjaci upozoravaju da evropski i proizvodni i uvozni sektor nije kao tržište izgubio samo Rusiju nego i Ukrajinu. Takođe, napominje se da bi najveći udar za ekonomiju najjačih EU zemalja tek mogao da usledi u naredne dve godine. Inače, najglasniji među evropskim liderima u potrazi za rešenjem je nemački kancelar Olaf Šolc. Upravo Šolc kandiduje ideje o alternativnim izvorima energije, alternativnom energetskom snabdevanju i o novoj doktrini evropskog industrijskog razvoja. Čini se – kasno. Kasno za ovu i ovakvu Evropu. Kontinentu je potreban restart. Da bi neka nova ideja evropskog udruživanja dobila šansu, možda je pravo vreme da ovu koju poznajemo oličenu u EU prekriju ruzmarin, snegovi i šaš. A moglo je (i moralo) bolje.
Najveći šamar za Evropsku uniju je nedavni izveštaj „Eurostata“. Unija je u avgustu zabeležila najveći deficit od svog osnivanja, celih 65 milijardi evra. [restrict]

EVROPA JE NAŠA Evropa jeste naš kontinent, ali EU nije naša organizacija država. Od osnivanja vodila su je dva cilja: da bude prekookeanska, pretežno ekonomska ispostava američke hegemonijalne tendencije, i da se veliki evropski narodi, ili bolje rečeno zapadni evropski narodi, u sklopu američke grabeži za svetskim kolačem, ogrebu za mrvice. Jasno je da su Zapadni Evropljani, nakon velikih promena u 20. veku, opstanak svoje imperijalističke misli videli isključivo uz skute Amerike. U Evropi se uvek mnogo proizvodilo i gradilo, ali često koristeći neevropske resurse i uz prisilnu pomoć neevropske radne snage. Naravno, reč je o Evropljanima koji vladaju, o političkim i ekonomskim elitama, često mrskim i sopstvenom narodu. Zato i ne čudi što je Tramp, posle Kenedija, bio najpopularniji američki predsednik među Evropljanima, i najnepopularniji, gotovo najomraženiji među evropskim elitama. Narod je u njemu video predah i mir; jednog čudnog, a narodnog čoveka. Evropske elite, kao i američke, u njemu su videle previše američkog Amerikanca, previše jenkija, a premalo Habzburga i Bonapartu.
Borba protiv EU je danas više nego ikad borba za pravu i slobodnu Evropu. Možda je bolje reći: borba za oslobođenu Evropu. Oslobođenu od ralja i stega američkog imperijalizma, i još više oslobođenu od zlih duhova zapadnoevropskih elita koje na ostatak svog kontinenta – na slovenske i na balkanske, a delom i na romanske narode, gledaju apriori s visine uz često prisutan prezir. Evropa je kontinent svih njenih naroda i svih njenih država i bilo kakva „udružena Evropa“ mora da počiva na poštovanju samobitnosti svih svojih subjekata. EU nominalno baštini ta načela, ali je u praksi pokazala i dokazala nešto sasvim suprotno. Raslojavanje i obesmišljavanje nacionalnih identiteta evropskih, čak i zapadnoevropskih naroda, zanemarivanje kulturne baštine, sponzorska uloga u procesu stvaranja novih nacija na osnovu zavičajnog porekla i novih jezika na osnovu naglaska i narečja, zatim skandalozan odnos prema suštinskim radničkim pravima, a prva čoveka svedena na seksualnost i na rodno ravnopravan jezik – dokaz su srljanja u provaliju u koju predvođen Unijom ide čitav kontinent.

PRIMEDBE ODOZDO Primedbe koje se danas upućuju na račun EU nisu vođene ni rusofilijom ni anglofobijom; kao motiv nemaju ni socijalistička ni duboka religiozna shvatanja s fanatičnim prizvukom; one nisu čak ni rastrzane između levice i desnice. Primedbe dolaze odozdo, iz glasa malog i običnog Evropljanina, lišene apstrakcije i filozofije, svedene isključivo na realizam, na vapaj običnog čoveka kome je stalo do svog fizičkog, egzistencijalnog, ali i identitetsko-kulturološkog preživljavanja. Evropa, pogotovo bez Rusije, u fizičkom, odnosno geografskom smislu je mali kontinent. Ekonomski i dalje div, ali u političkom i vojnom smislu patuljak, Evropa u kontekstu nove svetske političke realnosti sa tri supersile: SAD, Rusijom i Kinom, s nadolazećim silama u vidu Indije i Brazila, sa kontinentima punim potencijala koji se bude, poput Azije i Južne Amerike, može da preživi samo ujedinjena, smirenih unutrašnjih konflikata i ukrupnjenog tržišta i kapitala, ali ne pod nominalnim patronatom Brisela, ne pod suštinskim vođstvom Vašingtona, i ne pod manifestom Novog svetskog poretka. Evropi je potrebna nova i drugačija energija, nova i drugačija misao, baš zbog opstanka one stare Evrope – onoliko germanske, normanske i romanske, koliko i slovenske; onoliko zapadnorimske koliko i vizantijske. Naravno, i onoliko hrišćanske, koliko i otvorene za nehrišćanski svet.
To novo možda je zapravo nešto staro, zatrpano među vizijama Šarla de Gola; možda je to ideja Evrope od Lisabona do Vladivostoka, možda je to ono što se poslednjih godina sa desnog spektra evropske političke scene sve glasnije čuje kao ideja o „Evropi nacija“ i Evropi suverenih država – a ne protektorata koji se guše u naletu nečega što se može nazvati neofeudalizam i neoimperijalizam koji predvode i evropske i američke političke elite. Liberalizam koji se često koristi kao mantra samo je dimna zavesa i zloupotrebljeni poligon za dalje raslojavanje čoveka kao duhovnog, emotivnog, radnog i samosvesnog bića. Podatak da 99% svetskih (a i evropskih) bogatstava poseduje 1% populacije tera na strah i zebnju. Gde je tu narod, gde je tu pravda? Podaci da trećina Francuza ne zna ko je bio De Gol, ili da se polovina građana kontinenta spori oko godine početka Drugog svetskog rata teraju na još veću zebnju i još veći strah. Gde je tu kultura, gde je tu obrazovanje?
Evropa je mala, sve više potrošena i prazna, sa samo šest posto ukupne svetske populacije. Takođe, Evropa je kontinent s prosečno najstarijim stanovništvom na svetu. Kontinent bele kuge, s manje od desetine ukupnih svetskih prirodnih resursa na svom tlu. To tle upola je manje od teritorije Brazila, više nego upola od teritorija SAD i Kine, i što Brisel posebno jedi – čak četvorostruko manje od teritorije Ruske Federacije. Onih 18 odsto koje EU daje svetskom BDP-u sve manje deluje impresivno i sve više povlači pitanje: dokle? Tačnije, dokle će EU biti u stanju da zadrži svoju ekonomsku žilavost i potentnost? Čini se, sa ovakvom politikom, ne još dugo.
Rusija je odavno, čak i delom na svoju štetu, Evropi ponudila plan razvoja, poznat kao: ruski energenti i nemačka tehnologija. Evropa je to odbila. Rusija je možda prevelika i previše svoja da bi mogla da bude članica unije ili organizacije konfederalnog tipa, ali Evropa bez sinergije i saradnje s Rusijom nema svoju budućnost. Politika koju je prema Rusiji zauzela EU, vođena zlim duhovima svoje imperijalne prošlosti i još više vođena interesima Amerike, pogubna je po Evropu, po prosečnog i običnog Evropljanina. Evropa samo u Rusiji može da ima ogromno sebi naklonjeno tržište, i Evropa samo iz Rusije može da dobije sigurne, kvalitetne i jeftine energente.
Uslovna zaljubljenost ljudi u EU i uopšte u zapadni svet nije proistekla iz gladnih duša, već iz gladnih očiju. Gladne oči najbolje progledaju kada čuju zov gladnog stomaka. Bar u prenesenom značenju, zbog pogibeljne politike EU, stomaci Evropljana mogu da ostanu gladni. Brisel neće uspeti da ubedi svoje građanstvo da radijatori i toplane umesto povoljnog ruskog gasa mogu da koriste američku maglu na lizing. S prvim snegom mit o Holivudu i američkom snu na evropski način sluti da se nasuče na tanak led. Prognoza: dolazi zima… Pravo vreme da svaki Evropljanin stavi prst na čelo i da za početak sebi odgovori na dva pitanja: Čiji smo mi? I zašto nismo naši?

[/restrict]