ЦРТЕЖ – оса устројства целокупне ликовне уметности

Модерна галерија Ваљево и Галерија „Лазар Возаревић“ у Сремској Митровици: Групне изложбе цртежа

Изложбе цртежа значајне су у данашње време превласти нових медија, неоконцептуализма и поставангарде, јер се цртеж одржао на разне начине, показао се виталним, што и јесте његов смисао као кичме, осе, прве идеје и кључне реализације устројства целокупне ликовне уметности

У овој јесењој ликовној сезони приређене су две велике групне изложбе цртежа, обе у унутрашњости, јер је у поставангардном Београду све теже видети цртеж у галерији. Једна је у току у Модерној галерији Ваљево, 123 цртача заступљено је на „Магији цртежа 1932–2022“ (или 90 година српског претежно фантастичког цртежа) а друга је „Цртежи из фонда Поклон-збирке Рајка Мамузића“ одржана у Сремској Митровици у

Галерији „Лазар Возаревић“. Прати је квалитетан каталог са уводном студијом Ирме Микеш, кустоса те новосадске галерије, која помно одређује цртачки рад 28 овдашњих уметника.
Овакве изложбе значајне су у данашње време превласти нових медија, неоконцептуализма и поставангарде, јер се цртеж одржао на разне начине, показао се виталним, што и јесте његов смисао као кичме, осе, прве идеје и кључне реализације устројства целокупне ликовне уметности. Млади уметници цртају и данас као и старији и то не само у припремној настави на школама и факултетима већ и у својству самосталних, студиозно решених радова, где је цртеж сам себи циљ.

Представљени цртежи сликара и вајара од којих су 11 били професори, имају педагошко дејство, подстицајно, али и терапеутско, у смислу шире обнове цртежа. После 2000. године код нас се појавило више цртача и цртачица који негују студиозни, детаљни, прецизни цртеж, који се мање може видети на овој изложби. Нови цртачи су окренути световима ирационализма, ка измаштаном, а у Сремској Митровици осим Милана Поповића таквих нема.
Чувени познавалац српске модерне уметности, историчар уметности Станислав Сташа Живковић, сматрао је да српска уметност почива на прастарим темељима, да постоји једна непрекинута линија трајања и наслеђивања од неолита, грчке, римске, византијске, уметности првих модерниста до оних међуратних, поратних и садашњих. Традицију засновану на превласти боје, фреске и сведене форме, често монументалне у изразу, збацила је с власти тек појава београдске групе Медиала. Она се први пут у нашој уметности окренула ка Северу, према Бошу, Бројгелу, Вицу, Шонгауеру и Диреру, откривши северну ренесансу и њен детаљистички, минуциозан, филигрански цртеж малог формата. Зато ту појаву Павле Васић није сматрао делом српске уметности а то је био став и Драгослава Срејовића и професора са

катедре за Историју уметности београдског Филозофског факултета. Такав „германски“ тип цртежа негују и најмлађи цртачи, не само фантасти већ и реалисти. Зато је важно да се јавност упозна с могућношћу и другачијег, модернистичког, рационалног цртежа, који на разне начине решавају уметници на делима из фонда Поклон-збирке Рајка Мамузића.
Цртеж је толико широк и дубок да не познаје границе, а цртати се може на различите начине, у виду скице, крокија, припреме за неко веће дело у другом медију, портретски, у својству пејзажа, чисто апстрактних форми, китњасто, сведено, комбиновањем фигуре и симбола или виртуозно – како видимо на овим представљеним цртежима. Медиала је српским међуратним и поратним модернистима одрицала изворни смисао за духовност, али и ако га немају, ти уметници развијају суштинску димензију цртежа – а то је поетичност. Не залазећи у заумне светове маште, у подсвест, они истражују реалност, не губећи контакт са стварношћу и своја ликовна открића пројектују у правцу онога што је Пикасо сматрао највреднијим – ка поетичком.
Ако већ говоримо о супротности ирационални–рационални цртеж, треба рећи да је тај други тип старији, не само на нашем тлу већ и у свету, започиње негде на античким вазама и траје до данас (на праисторијском цртежу таква подела није строго изведена). Реалистички, рационални цртеж, који потиче из стварности а не из маште као предлошка, у српској уметности негован је посебно код академичара из 19.

века, одакле су га преузели Васа Поморишац, Иван Табаковић и други сјајни професори и сами изванредни цртачи. Радови њихових студената и следбеника приказани су на изложби у Сремској Митровици на основу чувеног фонда дела високог модернизма која је сакупио и завештао Новом Саду колекционар Рајко Мамузић. С њим је заједно, у сарадњи, слике, скулптуре и цртеже сабирао Никола Богдановић, колекционар из Сремске Митровице, чија збирка од 80 цртежа није никада представљена у Сремској Митровици. То је једна од највећих и најбољих приватних збирки (око 400 дела) која заслужује да се у целости изложи у Галерији Матице српске или у неком другом великом музеју. У оба фонда реч је о суштински у ликовном смислу најдубљем периоду српске уметности, што је одлика и светске сцене, па је сликар, професор и теоретичар Владислав Шћепановић оправдано рекао да је занимљивије истраживати уметност 20. од оне 21. века. Колико је у уметничком смислу цртеж тог периода лишен илустративности, празног хода, понављања узора и испразности, најбоље показује колекција Рајка Мамузића. У уводној студији, предговору у каталогу, кустос Ирма Микеш аналитички је засновала поделу ове збирке, не у хронолошком, па можда ни у тематском већ у поетичком смислу, што највише одговара самој природи цртежа. Поглавља „Рајко Мамузић и зачета мисао у цртежу“, „Емоција у ликовном изразу“, „Портрет“, „Цртеж у служби скулптуре“, „Предели и фигура“ и „Текстура“ скоро идеално саопштавају истину о периоду цртежа и цртања у доба високог модернизма, условно речено између 1950. и 1980. године, јер после 1980. наступа постмодернизам с многим редукционистичким захватима на телу уметности. На изложби ових прослављених сликара и вајара, који су већином класици, има и старијих цртежа, из 1944, као и оних из 1994. године. Од реалистичких приказа демонстрација 1903. године у Београду, ликовних записа о савременицима, партизанима или колегама и пријатељима уметницима, грациозних цртежа „Даме са сунцобраном“, портрета и аутопортрета до вечних тема „Мајке и детета“, које спајају праисторију и модерно доба, анималистике, приказа природе, светаца, циркуса, ведута или оних који нагињу апстракцији, синхронијски и дијахронијски траје српски цртеж и као вид ликовне епопеје, садржећи понечег херојског, а не само грађанског. Било је то време храбрих потеза, великих промена и одлука, али и интимних, крајње личних, људских момената у уметности који се у ово доба губе, што се све може сагледати на основу збирке Рајка Мамузића.