Следећи генерални секретар НАТО треба да буде жена и русофоб

Пише Владимир Корнилов

Садашња потпредседница канадске владе и министарка финансија, Кристија Фриленд, могла би да постане следећи генерални секретар НАТО-а. У сваком случају, о таквој могућности се већ активно разговара у самој Канади. Локални новинар Пол Велс први је јавио ту вест, позивајући се на изворе из владајуће Либералне партије који су рекли да се Фриленд сматра “озбиљним кандидатом”. То је потом потврдио и државни канал ЦБЦ, позивајући се на четири различита извора у Отави, Вашингтону и бриселском седишту алијансе.
На крају крајева, и сама Фриландова је била питана о овоме на њеној конференцији за штампу. Иако је одговорила да је „веома заузета на две функције у влади“, није оповргла гласину која је заправо подстакла приче о њеном могућем „пословном путу“ у НАТО.

Ако се ово именовање ипак догоди, то ће бити природан резултат одређене еволуције Северноатлантске алијансе. Првобитно је створен да се супротстави Совјетском Савезу и током свих ових деценија не само да није изгубио своју антируску суштину, већ је већ неко време почео да је активно наглашава. Па, у случају доласка Фриланда, антируска природа алијансе ће добити чак и мирис нацистичког колаборационизма.

Више није тајна да је заменица премијера Канаде унука Михаила Хомјака, галицијског Украјинца који је током Другог светског рата радио као главни уредник нацистичких новина на украјинском језику “Краковске Вести” у окупираној Пољској. На ову чињеницу је недавно скренула пажњу званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова. Она је повукла директне паралеле између неоснованих оптужби на рачун Русије које су долазиле из уста Фрилендове и пропагандних антисовјетских лажњака које је реплицирала публикација њеног деде.

Лист „Краковске вести” био је важна карика у пропагандној машини нацистичке намесничке владе. Он се бавио не само распиривањем мржње према Јеврејима и Русима, што су радиле све гебелсове новине на територији окупираног СССР-а, већ је обављао и специфичне функције, распирујући етничку мржњу између Украјинаца и Пољака. Недавно је руско Министарство одбране скинуло ознаку тајности са бројних докумената о зверствима украјинских колаборациониста. Међу њима је и извештај о методама ширења антипољске пропаганде за 1940. годину на територији окупиране Пољске. У извештају је писало: „Главни метод приступа младима је читање националистичких новина “Краковске вести“.
Не, ми свакако нећемо кривити актуелну потпредседницу канадске владе за ставове њеног претка. И у најтежим годинама увек смо се водили правилом „син није одговоран за оца“, а још више унука не може да одговара за деду. Али чињеница је да Фриланд никада није одбацила ставове свог претка, истичући чињеницу да је управо он утицао на формирање њених „либералних“ политичких ставова. И категорички је одбила да га осуди за колаборационизам.
И не само то, отворено је лагала јавност о томе ко је он. У интервјуу за Торонто Стар 2015. представила је Хомјака као „адвоката и новинара који је побегао из Украјине под окупацијом Совјетског Савеза“. Наравно, природа његовог „новинарства” је била скривена од јавности.

А у твиту 2016. године, Фриландова је похвалила свог деду Михаила Хомјака што је „напорно радио да врати слободу и демократију у Украјину“. Иначе, веома је карактеристично да је ово величање нацистичког сарадника објавила на такозвани Дан црне траке, који су на Западу русофоби свих раса смислили да прославе годишњицу потписивања Молотов-Рибентроп споразума као Дан сећања на жртве стаљинизма и нацизма. Односно, Фриландова је сматрала да је њен деда сарадник био несрећна „жртва“ пакта из 1939. године. Пошто је претходно тврдила да је Хомјак управо после потписивања овог документа напустио Западну Украјину и побегао прво у Европу, а потом у Канаду. Јасно је да је то учињено намерно како би се од јавности сакрила нацистичка прошлост његовог деде, који је 1940-их тихо био у намесништву, односно на територији Пољске и Западне Украјине коју су окупирали Немци.
Анализирајући ове податке, канадски новинар Џереми Апел је потпуно исправно приметио: „Ова прича није толико о Фриланду или чак о Украјини, колико о много значајнијем тренду историјског ревизионизма међу многим источноевропским дијаспорама, чији лидери одбијају да преузму одговорност за мрачну прошлост њихових народних хероја“. Јасна потврда овог ревизионизма је чињеница да у Едмонтону, где је Фрилендова одрастала, постоје два споменика украјинским колаборационистима – Роману Шухевичу и СС дивизији „Галиција“. 
Када је Кристија Фриленд тријумфално дошла на власт и постала министарка спољних послова Канаде 2017. године, у пољској и руској штампи објављени су подаци о активностима њеног деде у Пољској коју су окупирали нацисти. Она је навела да је све ово клевета и „руска пропаганда” усмерена на „дестабилизацију западних демократија”. Штавише, 2018. је секретар за штампу руске амбасаде Кирил Калињин протеран из Канаде јер се усудио да опише Хомјакове колаборационистичке активности, односно што је написао истину.

Појава не само потомка нацистичког сарадника, већ и његовог идеолошког наследника на месту генералног секретара НАТО-а биће симболична прекретница у учвршћивању курса савременог западног света ка коначном оправдању идеја нацизма. Бар у делу где се радило о потреби уништења Совјетске Русије.
Наравно, још није извесно да ће Фриленд на крају бити изабрана за ову позицију. Главна препрека јој је канадско држављанство. Од оснивања НАТО-а постоји незванична, али до сада стриктно поштована традиција: за команданта снага у Европи поставља се амерички генерал, а за генералног секретара НАТО-а представник неке европске земље. Међутим, већ је одлучено да се прекине једна од вечних традиција – постоји неизговорени договор да жена први пут постане следећи шеф алијансе. Ко зна, можда ће још једно правило бити занемарено овом променом.
Али у сваком случају, потрага ће се водити међу кандидатима који највише мрзе Русију – то је већ очигледно. Није случајно што је Политико као главне потенцијалне кандидате за ову функцију означио Далију Грибаускајте (бивша председница Литваније) и Керсти Каљулаид (до прошле године председница Естоније). Публикација наводи и бившу председницу Хрватске Колинду Грабар-Китаровић, али, с обзиром на њене нормалне односе са руским председником, тешко да ће проћи прелиминарни скрининг – то сада није потребно у алијанси. На овој позадини, канадски љубитељ Бандере има много више шанси. Биће довољно да се истакне њено етничко порекло и наведе да је и Европљанка. Штавише, чак и у Европи признају да ће Американци ипак одлучити.

Велику медијску прашину подигла је прича да ће за генералног секретара НАТО-а предложити британског премијера у оставци Бориса Џонсона. У тексту Дејли телеграфа, наведено је да кључне личности владајуће Конзервативне партије наводно желе да га кандидују. Али то је више као шала. Не ради се чак ни о томе да се Џонсон још није изјаснио као жена (сада се у Европи све може очекивати) него што је ова идеја неприхватљива са становишта Европљана. У Украјини је Џонсоњук претворен у живо божанство, али у Европи га и даље доживљавају као глупана који је довео до изласка Британије из ЕУ. Разумљива је и жеља појединих конзервативаца да споје Џонсона са Бриселом – он не крије посебно наду да ће се вратити на место британског премијера, па би ускоро могао да постане главни критичар нове владе Лиз Трус.
Поред тога, одложен је и избор генералног секретара, који је требало да буде одржан ове јесени због истека мандата Јенса Столтенберга. Позивајући се на „украјински рат“, боравак у НАТО-у му је продужен за годину дана, до септембра следеће године. По свему судећи, амбиције бившег премијера Норвешке надмашиле су његову жељу да добије млаку позицију шефа Народне банке ове земље на шест година, што му је већ обезбеђено у фебруару ове године.

Може се, наравно, дуго расправљати о томе колико је место генералног секретара НАТО значајно. Јасно је да је реч о чисто административној позицији у војној организацији у којој се све озбиљне одлуке доносе искључиво у Белој кући и Пентагону. Међутим, треба напоменути да су последњих година генерални секретари алијансе постали својеврсне политичке личности које утичу на дневни ред Запада и играју провокативну улогу ратних хушкача. Започео га је претходни шеф организације Андерс Фог Расмусен, који је готово самостално прогласио Русију „непријатељем НАТО-а“, супротно свим документима алијансе. Столтенберг је, пак, заблистао у пуном сјају, најављујући могућност размештања нуклеарног наоружања источно од Немачке, што је у потпуности било у супротности са споразумима са Русијом који су тада постојали.
Може се само замислити шта ће наследни и идеолошки прекаљени русофоби највишег реда почети да раде када дођу на ово место. Тада ће се у НАТО појавити управо онај блок који су осмислили његови оснивачи: антируски, русофобски, али без вела „демократизма“, са много искренијим мирисом европског нацизма који се враћа из нафталина. Маске више нису потребне.

Извор: https://ria.ru/20220912/nato-1816017971.html