Sledeći generalni sekretar NATO treba da bude žena i rusofob

Piše Vladimir Kornilov

Sadašnja potpredsednica kanadske vlade i ministarka finansija, Kristija Frilend, mogla bi da postane sledeći generalni sekretar NATO-a. U svakom slučaju, o takvoj mogućnosti se već aktivno razgovara u samoj Kanadi. Lokalni novinar Pol Vels prvi je javio tu vest, pozivajući se na izvore iz vladajuće Liberalne partije koji su rekli da se Frilend smatra “ozbiljnim kandidatom”. To je potom potvrdio i državni kanal CBC, pozivajući se na četiri različita izvora u Otavi, Vašingtonu i briselskom sedištu alijanse.
Na kraju krajeva, i sama Frilandova je bila pitana o ovome na njenoj konferenciji za štampu. Iako je odgovorila da je „veoma zauzeta na dve funkcije u vladi“, nije opovrgla glasinu koja je zapravo podstakla priče o njenom mogućem „poslovnom putu“ u NATO.

Ako se ovo imenovanje ipak dogodi, to će biti prirodan rezultat određene evolucije Severnoatlantske alijanse. Prvobitno je stvoren da se suprotstavi Sovjetskom Savezu i tokom svih ovih decenija ne samo da nije izgubio svoju antirusku suštinu, već je već neko vreme počeo da je aktivno naglašava. Pa, u slučaju dolaska Frilanda, antiruska priroda alijanse će dobiti čak i miris nacističkog kolaboracionizma.

Više nije tajna da je zamenica premijera Kanade unuka Mihaila Homjaka, galicijskog Ukrajinca koji je tokom Drugog svetskog rata radio kao glavni urednik nacističkih novina na ukrajinskom jeziku “Krakovske Vesti” u okupiranoj Poljskoj. Na ovu činjenicu je nedavno skrenula pažnju zvanična predstavnica Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova. Ona je povukla direktne paralele između neosnovanih optužbi na račun Rusije koje su dolazile iz usta Frilendove i propagandnih antisovjetskih lažnjaka koje je replicirala publikacija njenog dede.

List „Krakovske vesti” bio je važna karika u propagandnoj mašini nacističke namesničke vlade. On se bavio ne samo raspirivanjem mržnje prema Jevrejima i Rusima, što su radile sve gebelsove novine na teritoriji okupiranog SSSR-a, već je obavljao i specifične funkcije, raspirujući etničku mržnju između Ukrajinaca i Poljaka. Nedavno je rusko Ministarstvo odbrane skinulo oznaku tajnosti sa brojnih dokumenata o zverstvima ukrajinskih kolaboracionista. Među njima je i izveštaj o metodama širenja antipoljske propagande za 1940. godinu na teritoriji okupirane Poljske. U izveštaju je pisalo: „Glavni metod pristupa mladima je čitanje nacionalističkih novina “Krakovske vesti“.
Ne, mi svakako nećemo kriviti aktuelnu potpredsednicu kanadske vlade za stavove njenog pretka. I u najtežim godinama uvek smo se vodili pravilom „sin nije odgovoran za oca“, a još više unuka ne može da odgovara za dedu. Ali činjenica je da Friland nikada nije odbacila stavove svog pretka, ističući činjenicu da je upravo on uticao na formiranje njenih „liberalnih“ političkih stavova. I kategorički je odbila da ga osudi za kolaboracionizam.
I ne samo to, otvoreno je lagala javnost o tome ko je on. U intervjuu za Toronto Star 2015. predstavila je Homjaka kao „advokata i novinara koji je pobegao iz Ukrajine pod okupacijom Sovjetskog Saveza“. Naravno, priroda njegovog „novinarstva” je bila skrivena od javnosti.

A u tvitu 2016. godine, Frilandova je pohvalila svog dedu Mihaila Homjaka što je „naporno radio da vrati slobodu i demokratiju u Ukrajinu“. Inače, veoma je karakteristično da je ovo veličanje nacističkog saradnika objavila na takozvani Dan crne trake, koji su na Zapadu rusofobi svih rasa smislili da proslave godišnjicu potpisivanja Molotov-Ribentrop sporazuma kao Dan sećanja na žrtve staljinizma i nacizma. Odnosno, Frilandova je smatrala da je njen deda saradnik bio nesrećna „žrtva“ pakta iz 1939. godine. Pošto je prethodno tvrdila da je Homjak upravo posle potpisivanja ovog dokumenta napustio Zapadnu Ukrajinu i pobegao prvo u Evropu, a potom u Kanadu. Jasno je da je to učinjeno namerno kako bi se od javnosti sakrila nacistička prošlost njegovog dede, koji je 1940-ih tiho bio u namesništvu, odnosno na teritoriji Poljske i Zapadne Ukrajine koju su okupirali Nemci.
Analizirajući ove podatke, kanadski novinar Džeremi Apel je potpuno ispravno primetio: „Ova priča nije toliko o Frilandu ili čak o Ukrajini, koliko o mnogo značajnijem trendu istorijskog revizionizma među mnogim istočnoevropskim dijasporama, čiji lideri odbijaju da preuzmu odgovornost za mračnu prošlost njihovih narodnih heroja“. Jasna potvrda ovog revizionizma je činjenica da u Edmontonu, gde je Frilendova odrastala, postoje dva spomenika ukrajinskim kolaboracionistima – Romanu Šuheviču i SS diviziji „Galicija“. 
Kada je Kristija Frilend trijumfalno došla na vlast i postala ministarka spoljnih poslova Kanade 2017. godine, u poljskoj i ruskoj štampi objavljeni su podaci o aktivnostima njenog dede u Poljskoj koju su okupirali nacisti. Ona je navela da je sve ovo kleveta i „ruska propaganda” usmerena na „destabilizaciju zapadnih demokratija”. Štaviše, 2018. je sekretar za štampu ruske ambasade Kiril Kalinjin proteran iz Kanade jer se usudio da opiše Homjakove kolaboracionističke aktivnosti, odnosno što je napisao istinu.

Pojava ne samo potomka nacističkog saradnika, već i njegovog ideološkog naslednika na mestu generalnog sekretara NATO-a biće simbolična prekretnica u učvršćivanju kursa savremenog zapadnog sveta ka konačnom opravdanju ideja nacizma. Bar u delu gde se radilo o potrebi uništenja Sovjetske Rusije.
Naravno, još nije izvesno da će Frilend na kraju biti izabrana za ovu poziciju. Glavna prepreka joj je kanadsko državljanstvo. Od osnivanja NATO-a postoji nezvanična, ali do sada striktno poštovana tradicija: za komandanta snaga u Evropi postavlja se američki general, a za generalnog sekretara NATO-a predstavnik neke evropske zemlje. Međutim, već je odlučeno da se prekine jedna od večnih tradicija – postoji neizgovoreni dogovor da žena prvi put postane sledeći šef alijanse. Ko zna, možda će još jedno pravilo biti zanemareno ovom promenom.
Ali u svakom slučaju, potraga će se voditi među kandidatima koji najviše mrze Rusiju – to je već očigledno. Nije slučajno što je Politiko kao glavne potencijalne kandidate za ovu funkciju označio Daliju Gribauskajte (bivša predsednica Litvanije) i Kersti Kaljulaid (do prošle godine predsednica Estonije). Publikacija navodi i bivšu predsednicu Hrvatske Kolindu Grabar-Kitarović, ali, s obzirom na njene normalne odnose sa ruskim predsednikom, teško da će proći preliminarni skrining – to sada nije potrebno u alijansi. Na ovoj pozadini, kanadski ljubitelj Bandere ima mnogo više šansi. Biće dovoljno da se istakne njeno etničko poreklo i navede da je i Evropljanka. Štaviše, čak i u Evropi priznaju da će Amerikanci ipak odlučiti.

Veliku medijsku prašinu podigla je priča da će za generalnog sekretara NATO-a predložiti britanskog premijera u ostavci Borisa Džonsona. U tekstu Dejli telegrafa, navedeno je da ključne ličnosti vladajuće Konzervativne partije navodno žele da ga kandiduju. Ali to je više kao šala. Ne radi se čak ni o tome da se Džonson još nije izjasnio kao žena (sada se u Evropi sve može očekivati) nego što je ova ideja neprihvatljiva sa stanovišta Evropljana. U Ukrajini je Džonsonjuk pretvoren u živo božanstvo, ali u Evropi ga i dalje doživljavaju kao glupana koji je doveo do izlaska Britanije iz EU. Razumljiva je i želja pojedinih konzervativaca da spoje Džonsona sa Briselom – on ne krije posebno nadu da će se vratiti na mesto britanskog premijera, pa bi uskoro mogao da postane glavni kritičar nove vlade Liz Trus.
Pored toga, odložen je i izbor generalnog sekretara, koji je trebalo da bude održan ove jeseni zbog isteka mandata Jensa Stoltenberga. Pozivajući se na „ukrajinski rat“, boravak u NATO-u mu je produžen za godinu dana, do septembra sledeće godine. Po svemu sudeći, ambicije bivšeg premijera Norveške nadmašile su njegovu želju da dobije mlaku poziciju šefa Narodne banke ove zemlje na šest godina, što mu je već obezbeđeno u februaru ove godine.

Može se, naravno, dugo raspravljati o tome koliko je mesto generalnog sekretara NATO značajno. Jasno je da je reč o čisto administrativnoj poziciji u vojnoj organizaciji u kojoj se sve ozbiljne odluke donose isključivo u Beloj kući i Pentagonu. Međutim, treba napomenuti da su poslednjih godina generalni sekretari alijanse postali svojevrsne političke ličnosti koje utiču na dnevni red Zapada i igraju provokativnu ulogu ratnih huškača. Započeo ga je prethodni šef organizacije Anders Fog Rasmusen, koji je gotovo samostalno proglasio Rusiju „neprijateljem NATO-a“, suprotno svim dokumentima alijanse. Stoltenberg je, pak, zablistao u punom sjaju, najavljujući mogućnost razmeštanja nuklearnog naoružanja istočno od Nemačke, što je u potpunosti bilo u suprotnosti sa sporazumima sa Rusijom koji su tada postojali.
Može se samo zamisliti šta će nasledni i ideološki prekaljeni rusofobi najvišeg reda početi da rade kada dođu na ovo mesto. Tada će se u NATO pojaviti upravo onaj blok koji su osmislili njegovi osnivači: antiruski, rusofobski, ali bez vela „demokratizma“, sa mnogo iskrenijim mirisom evropskog nacizma koji se vraća iz naftalina. Maske više nisu potrebne.

Izvor: https://ria.ru/20220912/nato-1816017971.html