ИНФЛАЦИЈА СТРАХА И БЕЗНАЂА

ЕВРОПА И САНКЦИЈЕ РУСИЈИ

Паралелно са алармантним подацима о инфлацији која дивља широм Старог континента, дешава се један подједнако важан социо-психолошки процес. Тихо и подмукло, како падају индекси на берзама а цене енергената расту, у европска друштва усељавају се страх и осећање безнађа. „Државе благостања“ суочавају се с кризом какву нису виделе од краја Другог светског рата, а грађани Европе почињу да доводе у питање темеље „Вавилонске куле“ у којој су до сада живели. Многи кажу, доведен је у питање сам опстанак ЕУ

Данашња Европа умире, то је најкрупнији резултат Шпенглерове упоредне морфологије култура. Ми живимо у веку критицизма и рационализације, стваралачка снага пресахнула је већ одавно. Данас Европа нема више ни своје филозофије ни религије ни уметности. Империјализам и шаблонска индустријализација – то су основне ознаке прелаза западноевропске културе у цивилизацију, а то ће рећи у закоченост и смрт. Читаво данашње нагло европско цивилизаторно униформисање глобуса само је облик без садржине и тело без душе. Шта ће доћи после пропасти Запада? Нове културе и нове расе. Које и одакле? Шпенглер слути да ће се тамо негде са азијског Истока јавити нова стваралачка култура која ће одменити исцрпену Европу. Овако 1936. године у „Политици“ пише Владимир Дворниковић, један од значајнијих филозофа и етнопсихолога у међуратној Европи. Данас, упркос томе што су некада водећи европски политичари, попут Тонија Блера, најављивали да ће „21. век бити век евроцентричности и да ће Европска унија бити заједница којој ће припасти лидерство у овом веку“, након 24. фебруара све су очигледнији показатељи да ће се ипак Шпенглерова визија пре остварити. Европа се налази на својој прекретници, а целокупан поредак и систем вредности успостављен након Другог светског рата бачен је на коцку и то пре свега захваљујући европским политичким елитама.
„Пуцањем у сопствена плућа“, како је Виктор Орбан описао увођење санкција Русији, Европа је сопствене грађане довела у најтежу позицију у последњих седамдесетак година. У јулу, званично је потврђено да је инфлација у земљама ЕУ оборила рекорд са 8,6%, што је за 0,3% више у односу на претходни месец, док је у Белгији, Естонији, Грчкој, Шпанији, Кипру, Летонији, Литванији, Холандији и Словачкој забележена двоцифрена инфлација. Парадоксално, државе „јастребови“ и перјанице антируске хистерије попут Литваније, Естоније и Летоније бележе инфлацију већу од 20%, плаћајући на тај начин цену ирационалне, отворене конфронтације с Русијом.

[restrict]

Тако, док суманута „геополитика штрајка глађу“, оличена у позиву пољског председника Анджеја Дуде да „западне земље треба да промене своју политику према Русији и да ’Северни ток 2’ треба демонтирати“ (али не заговарајући демонтажу гасовода „Јамал“ који прелази преко пољске територије), преовладава територијом ЕУ, грађани Уније почињу да плаћају цех, који се испоставља у виду енормних рачуна за струју, топлу воду, гас, грејање и храну. У Белгији око милион људи се суочава с проблемима с плаћањем рачуна за енергију, у Литванији су рачуни за грејање порасли за 140% у односу на прошлу годину, док су цене тестенина у Италији порасле за скоро 40 одсто, а вртоглави скок трошкова енергије прети да уништи делове европских производних капацитета у секторима од алуминијума до кондиторских производа. Све то, поред повећања трошкова живота, доводи и до повећања неизвесности, неједнакости, страха, али и неповерења у владајуће политичке елите.
Према истраживању консултантске компаније „Мекинси“, водећи разлог за забринутост Немаца је брзи раст цена у готово свим секторима. „Инфлација је највећи разлог за забринутост за 40 одсто Немаца“, наведено је у извештају уз констатацију да сваки трећи Немац страхује да ће тренутна криза имати трајне последице на економски развој, а можда и довести до рецесије. Постало је очигледно да људи виде да крајем месеца у њиховим новчаницима остаје све мање новца, што је вероватно један од главних узрока рекордно ниске популарности актуелног немачког канцелара Олафа Шолца, за којег две трећине Немаца сматра да друштво води у погрешном смеру. Слично је и с другим водећим политичарима, који се такође суочавају с кризом поверења. Према истраживању „Морнинг консалта“, компаније специјализоване за прикупљање и анализу података из сфере политике и привреде, популарност Емануела Макрона се котира на 34%, као и шпанског премијера Педра Санчез, док у пољског лидера Матеуша Моравјецког поверење има свега 26% Пољака.
У овом тренутку, инфлација, скок цена енергије и трошкова живота представљају приоритет за европске лидере, јер ови фактори директно утичу на џепове бирача и као резултат тога представљају веома изражен политички проблем који европски лидери морају да решавају. То закључује и Гунтрам Волф, директор европског тинк-тенка „Бројгел“, када каже: „Ми заправо имамо велики политички проблем, и имаћемо велики проблем са социјалном једнакошћу, ако не будемо имали повећање плата“. У Белгији ови процеси већ доводе до напетости између послодаваца и синдиката, с обзиром на то да се у Белгији плате аутоматски усклађују с растом инфлације, доводећи до неконкурентности белгијских производа на међународном тржишту, док су с друге стране многе земље ЕУ биле принуђене да као одговор на растућу социјалну неједнакост уведу кризне мере, попут смањења ПДВ-а на гас и нафту, субвенција и попуста на рачуне за гас и струју, ограничења цена хране итд.

СОЛИДАРНОСТ НА ИСПИТУ Овакво поразно и панично стање проузроковано је пре свега енергетском кризом и избацивањем руских енергената са европског тржишта. Према проценама „Голдман Сакса“, у случају да дође до потпуне обуставе испоруке руског гаса, то би повећало трошкове европских домаћинстава за енергију за око 65%, тј. на око 500 евра месечно у просеку, док би привредне гране попут хемијске индустрије и производње цемента у Немачкој и Италији морале да смање употребу гаса за чак 80%. Према њиховим проценама, у том случају Европа би морала да уштеди 12 милијарди кубних метара гаса, што је еквивалент 120 танкера природног течног гаса, како би напунила своје складишне нивое до зиме.
И док Француска позива на солидарност у Европској унији и позива остале чланице да направе планове обуставе увоза гаса, како би смањиле потрошњу за минимум 15%, енергетски дефицит почиње да узрокује пукотине у „монолитном“, „доследном“ и „правдољубивом“ ставу многих европских земаља (очигледно несвесних фактичких последица својих санкционих политика). Петер Сијарто отворено признаје да руска енергија не може бити замењена у догледној будућности, одбијајући учешће Мађарске у било каквим преговорима о даљим ограничењима у вези с руским енергентима.
Готово трагикомично звучи вест да ће ових дана холандски град Хаг затражити привремено изузеће од санкција ЕУ против Русије. Како је наведено у саопштењу градских власти, „у складу са рестриктивним мерама које је ЕУ увела против Русије“ након почетка специјалне војне операције у Украјини, влада и други државни органи требало је да раскину актуелне уговоре с руским компанијама до 10. октобра и град Хаг је био дужан да пронађе новог добављача гаса који би заменио постојећи споразум с руском компанијом „Газпром“. Град је расписивао тендере у претходна два месеца, али потенцијални алтернативни добављачи ипак нису пронађени јер – не постоје.
На источном крилу ЕУ – слично суочавање с реалношћу. Тамо је чешки министар правде Павел Блажек упозорио да Унији прети револуција због енергетске кризе. „Муњевити раст цена енергената у Европи угрожава постојање ЕУ, као и политички систем Чешке“, додајући да, по његовом мишљењу, ситуација у друштвеној и политичкој сфери није била драматичнија од 1989. године. „Ако влада не реши енергетску кризу, неће дуго остати на власти. Ако не буде пронађено решење за кризу на европском нивоу, онда ће ЕУ као таква бити у опасности.“

„КОЖА“ Европа која је до јуче своју историју и цивилизацију сматрала узором света, сада осећа колико је мала. Њени грађани суочени су са егзистенцијалном кризом. Потрошачка и конформистичка цивилизација и неколико генерација Европљана одгајаних на вредностима „благостања“ први пут у свом животу суочиће се са суровом реалношћу – у њиховим кућама и становима биће за који степен топлије него што је на улици, њихови аутомобили трошиће њихове зараде брже него што су они могли на летовањима и скијањима, топла купка постаће драга успомена из доба монополарног света, а рестрикције електричне енергије замениће „светлосни шоу“ познатих летњих фестивала.
У најскорије време Европа ће бити суочена са судом богиње Немезис, божанства у којем је оличена правичност која награђује добро и кажњава зло, посебно неправде и насиља учињена из обести. На наплату ће доћи деценије нихилистичког, расистичког, пљачкашког, лицемерног, обесног и паразитског начина живота.
Парафразирајући Курција Малапартеа, европска идеја о слободи постаће синоним за очајање. „Куга“, коју ће, после Напуља 1943. године, Европи поново донети Американци и која ће се проширити по Европи, неће кварити тело, већ душу, сводећи целокупан смисао живота европског човека на борбу за пуко преживљавање. У некада великој историји народи Европе борили су се да не умру, борили су се да би спасли сопствену душу. Сада ће Европљани бити приморани да се боре да би преживели, да би спасли сопствену кожу. И како јадикује Малапарте: „Када се људи боре да би живели, чак и празна посуда, пикавац, поморанџина кора, корица сувога хлеба покупљена на сметлишту, осушена кост, све има огромну вредност, одлучујућу. Више сам волео рат од куге.“ На жалост многих Европљана, „куга“, пардон, зима долази.

[/restrict]