INFLACIJA STRAHA I BEZNAĐA

EVROPA I SANKCIJE RUSIJI

Paralelno sa alarmantnim podacima o inflaciji koja divlja širom Starog kontinenta, dešava se jedan podjednako važan socio-psihološki proces. Tiho i podmuklo, kako padaju indeksi na berzama a cene energenata rastu, u evropska društva useljavaju se strah i osećanje beznađa. „Države blagostanja“ suočavaju se s krizom kakvu nisu videle od kraja Drugog svetskog rata, a građani Evrope počinju da dovode u pitanje temelje „Vavilonske kule“ u kojoj su do sada živeli. Mnogi kažu, doveden je u pitanje sam opstanak EU

Današnja Evropa umire, to je najkrupniji rezultat Špenglerove uporedne morfologije kultura. Mi živimo u veku kriticizma i racionalizacije, stvaralačka snaga presahnula je već odavno. Danas Evropa nema više ni svoje filozofije ni religije ni umetnosti. Imperijalizam i šablonska industrijalizacija – to su osnovne oznake prelaza zapadnoevropske kulture u civilizaciju, a to će reći u zakočenost i smrt. Čitavo današnje naglo evropsko civilizatorno uniformisanje globusa samo je oblik bez sadržine i telo bez duše. Šta će doći posle propasti Zapada? Nove kulture i nove rase. Koje i odakle? Špengler sluti da će se tamo negde sa azijskog Istoka javiti nova stvaralačka kultura koja će odmeniti iscrpenu Evropu. Ovako 1936. godine u „Politici“ piše Vladimir Dvorniković, jedan od značajnijih filozofa i etnopsihologa u međuratnoj Evropi. Danas, uprkos tome što su nekada vodeći evropski političari, poput Tonija Blera, najavljivali da će „21. vek biti vek evrocentričnosti i da će Evropska unija biti zajednica kojoj će pripasti liderstvo u ovom veku“, nakon 24. februara sve su očigledniji pokazatelji da će se ipak Špenglerova vizija pre ostvariti. Evropa se nalazi na svojoj prekretnici, a celokupan poredak i sistem vrednosti uspostavljen nakon Drugog svetskog rata bačen je na kocku i to pre svega zahvaljujući evropskim političkim elitama.
„Pucanjem u sopstvena pluća“, kako je Viktor Orban opisao uvođenje sankcija Rusiji, Evropa je sopstvene građane dovela u najtežu poziciju u poslednjih sedamdesetak godina. U julu, zvanično je potvrđeno da je inflacija u zemljama EU oborila rekord sa 8,6%, što je za 0,3% više u odnosu na prethodni mesec, dok je u Belgiji, Estoniji, Grčkoj, Španiji, Kipru, Letoniji, Litvaniji, Holandiji i Slovačkoj zabeležena dvocifrena inflacija. Paradoksalno, države „jastrebovi“ i perjanice antiruske histerije poput Litvanije, Estonije i Letonije beleže inflaciju veću od 20%, plaćajući na taj način cenu iracionalne, otvorene konfrontacije s Rusijom. [restrict]

Tako, dok sumanuta „geopolitika štrajka glađu“, oličena u pozivu poljskog predsednika Andžeja Dude da „zapadne zemlje treba da promene svoju politiku prema Rusiji i da ’Severni tok 2’ treba demontirati“ (ali ne zagovarajući demontažu gasovoda „Jamal“ koji prelazi preko poljske teritorije), preovladava teritorijom EU, građani Unije počinju da plaćaju ceh, koji se ispostavlja u vidu enormnih računa za struju, toplu vodu, gas, grejanje i hranu. U Belgiji oko milion ljudi se suočava s problemima s plaćanjem računa za energiju, u Litvaniji su računi za grejanje porasli za 140% u odnosu na prošlu godinu, dok su cene testenina u Italiji porasle za skoro 40 odsto, a vrtoglavi skok troškova energije preti da uništi delove evropskih proizvodnih kapaciteta u sektorima od aluminijuma do konditorskih proizvoda. Sve to, pored povećanja troškova života, dovodi i do povećanja neizvesnosti, nejednakosti, straha, ali i nepoverenja u vladajuće političke elite.
Prema istraživanju konsultantske kompanije „Mekinsi“, vodeći razlog za zabrinutost Nemaca je brzi rast cena u gotovo svim sektorima. „Inflacija je najveći razlog za zabrinutost za 40 odsto Nemaca“, navedeno je u izveštaju uz konstataciju da svaki treći Nemac strahuje da će trenutna kriza imati trajne posledice na ekonomski razvoj, a možda i dovesti do recesije. Postalo je očigledno da ljudi vide da krajem meseca u njihovim novčanicima ostaje sve manje novca, što je verovatno jedan od glavnih uzroka rekordno niske popularnosti aktuelnog nemačkog kancelara Olafa Šolca, za kojeg dve trećine Nemaca smatra da društvo vodi u pogrešnom smeru. Slično je i s drugim vodećim političarima, koji se takođe suočavaju s krizom poverenja. Prema istraživanju „Morning konsalta“, kompanije specijalizovane za prikupljanje i analizu podataka iz sfere politike i privrede, popularnost Emanuela Makrona se kotira na 34%, kao i španskog premijera Pedra Sančez, dok u poljskog lidera Mateuša Moravjeckog poverenje ima svega 26% Poljaka.
U ovom trenutku, inflacija, skok cena energije i troškova života predstavljaju prioritet za evropske lidere, jer ovi faktori direktno utiču na džepove birača i kao rezultat toga predstavljaju veoma izražen politički problem koji evropski lideri moraju da rešavaju. To zaključuje i Guntram Volf, direktor evropskog tink-tenka „Brojgel“, kada kaže: „Mi zapravo imamo veliki politički problem, i imaćemo veliki problem sa socijalnom jednakošću, ako ne budemo imali povećanje plata“. U Belgiji ovi procesi već dovode do napetosti između poslodavaca i sindikata, s obzirom na to da se u Belgiji plate automatski usklađuju s rastom inflacije, dovodeći do nekonkurentnosti belgijskih proizvoda na međunarodnom tržištu, dok su s druge strane mnoge zemlje EU bile prinuđene da kao odgovor na rastuću socijalnu nejednakost uvedu krizne mere, poput smanjenja PDV-a na gas i naftu, subvencija i popusta na račune za gas i struju, ograničenja cena hrane itd.

SOLIDARNOST NA ISPITU Ovakvo porazno i panično stanje prouzrokovano je pre svega energetskom krizom i izbacivanjem ruskih energenata sa evropskog tržišta. Prema procenama „Goldman Saksa“, u slučaju da dođe do potpune obustave isporuke ruskog gasa, to bi povećalo troškove evropskih domaćinstava za energiju za oko 65%, tj. na oko 500 evra mesečno u proseku, dok bi privredne grane poput hemijske industrije i proizvodnje cementa u Nemačkoj i Italiji morale da smanje upotrebu gasa za čak 80%. Prema njihovim procenama, u tom slučaju Evropa bi morala da uštedi 12 milijardi kubnih metara gasa, što je ekvivalent 120 tankera prirodnog tečnog gasa, kako bi napunila svoje skladišne nivoe do zime.
I dok Francuska poziva na solidarnost u Evropskoj uniji i poziva ostale članice da naprave planove obustave uvoza gasa, kako bi smanjile potrošnju za minimum 15%, energetski deficit počinje da uzrokuje pukotine u „monolitnom“, „doslednom“ i „pravdoljubivom“ stavu mnogih evropskih zemalja (očigledno nesvesnih faktičkih posledica svojih sankcionih politika). Peter Sijarto otvoreno priznaje da ruska energija ne može biti zamenjena u doglednoj budućnosti, odbijajući učešće Mađarske u bilo kakvim pregovorima o daljim ograničenjima u vezi s ruskim energentima.
Gotovo tragikomično zvuči vest da će ovih dana holandski grad Hag zatražiti privremeno izuzeće od sankcija EU protiv Rusije. Kako je navedeno u saopštenju gradskih vlasti, „u skladu sa restriktivnim merama koje je EU uvela protiv Rusije“ nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, vlada i drugi državni organi trebalo je da raskinu aktuelne ugovore s ruskim kompanijama do 10. oktobra i grad Hag je bio dužan da pronađe novog dobavljača gasa koji bi zamenio postojeći sporazum s ruskom kompanijom „Gazprom“. Grad je raspisivao tendere u prethodna dva meseca, ali potencijalni alternativni dobavljači ipak nisu pronađeni jer – ne postoje.
Na istočnom krilu EU – slično suočavanje s realnošću. Tamo je češki ministar pravde Pavel Blažek upozorio da Uniji preti revolucija zbog energetske krize. „Munjeviti rast cena energenata u Evropi ugrožava postojanje EU, kao i politički sistem Češke“, dodajući da, po njegovom mišljenju, situacija u društvenoj i političkoj sferi nije bila dramatičnija od 1989. godine. „Ako vlada ne reši energetsku krizu, neće dugo ostati na vlasti. Ako ne bude pronađeno rešenje za krizu na evropskom nivou, onda će EU kao takva biti u opasnosti.“

„KOŽA“ Evropa koja je do juče svoju istoriju i civilizaciju smatrala uzorom sveta, sada oseća koliko je mala. Njeni građani suočeni su sa egzistencijalnom krizom. Potrošačka i konformistička civilizacija i nekoliko generacija Evropljana odgajanih na vrednostima „blagostanja“ prvi put u svom životu suočiće se sa surovom realnošću – u njihovim kućama i stanovima biće za koji stepen toplije nego što je na ulici, njihovi automobili trošiće njihove zarade brže nego što su oni mogli na letovanjima i skijanjima, topla kupka postaće draga uspomena iz doba monopolarnog sveta, a restrikcije električne energije zameniće „svetlosni šou“ poznatih letnjih festivala.
U najskorije vreme Evropa će biti suočena sa sudom boginje Nemezis, božanstva u kojem je oličena pravičnost koja nagrađuje dobro i kažnjava zlo, posebno nepravde i nasilja učinjena iz obesti. Na naplatu će doći decenije nihilističkog, rasističkog, pljačkaškog, licemernog, obesnog i parazitskog načina života.
Parafrazirajući Kurcija Malapartea, evropska ideja o slobodi postaće sinonim za očajanje. „Kuga“, koju će, posle Napulja 1943. godine, Evropi ponovo doneti Amerikanci i koja će se proširiti po Evropi, neće kvariti telo, već dušu, svodeći celokupan smisao života evropskog čoveka na borbu za puko preživljavanje. U nekada velikoj istoriji narodi Evrope borili su se da ne umru, borili su se da bi spasli sopstvenu dušu. Sada će Evropljani biti primorani da se bore da bi preživeli, da bi spasli sopstvenu kožu. I kako jadikuje Malaparte: „Kada se ljudi bore da bi živeli, čak i prazna posuda, pikavac, pomorandžina kora, korica suvoga hleba pokupljena na smetlištu, osušena kost, sve ima ogromnu vrednost, odlučujuću. Više sam voleo rat od kuge.“ Na žalost mnogih Evropljana, „kuga“, pardon, zima dolazi.

[/restrict]