Хандке на жици изнад Србије

Зашто је нови књижевни запис Емира Кустурице више од само његове добре књиге?

На почетку портрет: „Његов живот одвијао се у царству језика, није пристао да буде ’тркач’, шетао је кроз живот и у темпу својих корака писао своје књиге. Није се заносио хипи покретом, није био битник, није се мијешао у ’68, није пришао ниједном социјалном ватромету који је служио друштвеним промјенама и поменутим модернизацијама.“ Тако је Емир Кустурица описао Петера Хандкеа.

ПСИХОЛОГИЈА ГОМИЛЕ Ма, савршен профил за страдалника у веку гомиле, који је Гистав ле Бон драматично најавио Психологијом гомиле (1895).
Гомила је у прошлом веку толико пута успевала да самеље оне који нису хтели с њом и усуђивали се да сами „шетају кроз живот“, а лелујави лик Петера Хандкеа указао се на хоризонту после Зимског путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине и кад је по повратку „у темпу својих корака“ ставио на ту књигу – или Правда за Србију (1996).
Тих стотинак страна на гомили је деловало разорније од бацања бомбе на Хирошиму. Запад му никад није опростио што се, тако тих и ненаметљив, усудио да прозбори три речи – Gerechtigkeit für Serbien. И да ли је могуће, питали су се неки и наглас, да се човек рођен у Аустрији не сети широм света и читавог века чувених Serbien muss sterbien! из 1914? Кад није, е, онда је оглашено да сваки Понтије Пилат у било којој провинцији Западног царства има право да Петера осуди и разапне пред разјареном гомилом.
Али Петер је највећи писац на немачком језику и један од највећих на свету. И то је увек некако избијало у пустињи гомиле. Као козје уши цара Трајана.
У време највећег беса гомиле, његова земљакиња Елфриде Јелинек, кад је 2004. добила Нобелову награду, говораше да зна да би било нормалније да је добитник Хандке, а 2019. кад ју је он ипак добио – поновила је – „велики песник Петер Хандке Нобелову награду заслужио је десет пута“.

ЗОЛИНА ОПТУЖБА Пред мрачним бедемом око Хандкеовог „односа према Србима за време ратова на простору бивше Југославије“ нашао би се понекад понеко да, као и Јелинекова, опрезно подсети како је Европа некад имала и књиге као ону Емила Золе „Оптужујем“ (1898). „Кад сви трче у истом правцу, морају уметници чак и ако су једини да иду у другом правцу. То није само у реду, то је њихова дужност“ (Е. Јелинек).
Али Петер Хандке није трчао „у другом правцу“ због Золе већ због себе. Такав је човек. Хоће да живи у складу са својим „радостима и усхићењима“. (На ово ћемо се вратити.)
Золино J’accuse је само разумљиво објашњење хистеричном Западу. Шифра коју могу разумети. Само подсећање. Тек, мало је и самопроглашених J’accuse-верника имало храбрости свих ових година да пред гомилом размотри Хандкеов став. Слободу једног храброг из слепе гомиле да тражи Правду.
Тражити „правду за Србију“ је тако страшно отпадништво. У Атини у 5. веку пре н. е. грађанин осумњичен да хоће да подрије државу могао је бити протеран из полиса на 10 година. Атињани би на Агори, на остракон, тј. плочицу од печене глине (црепић) уписивали име особе коју желе да протерају. Савремени остракизам нема ни процедуру, ни време трајања. У друштву утемељеном на liberté, égalité, fraternité то се слуша као крчање оштећене грамофонске плоче. Некад било, сад се све ређе и помиње.

НОБЕЛОВ СЕКРЕТАР ПРЕТИ На Петера Хандкеа свако се може бацити каменом. И биће хваљен. Недавно је, четврт века после појаве књиге, у минхенском Хофшпилхаус театру, организовано упоредно читање извода из Зимског путовања и На Дрини ћуприја, да би дежурни прогонитељи могли да још једном „разголите“ Хандкеов „цинизам и целокупни кичасти патос“. Који ли се то покварени ум сетио? Не знам како су и са колико зле намере бирани цитати из Андрића да би се добила супротност, али бечка глумица која је у представи читала Хандкеа, и усуђивала се изговарати да су хистеричне осуде непримерене, окарактерисана је у „слободној штампи“ као „интелектуално пуштена с ланца“. И представе морају бити, пре свега, политички коректне.
Да тако некако сав тај „слободни свет“ и даље, без попуштања, гледа на Хандкеа, показује Емир Кустурица у књизи Видиш ли да не видим (СКЗ, „штампано о 130. годишњици Српске књижевне задруге у Београду 2022“). То је роман о Хандкеу – између оних чудесних слика које у писцу буди велики побуњеник и документарних записа.
Српски режисер и његова супруга су на додели Нобелове награде били као „Хандкеова фамилија“. Званично их је Комитет тако водио.
„Ујутро, силазим да попијем кафу. У пролазу, испред лифта, у застакљеном дијелу хотелског лобија, сједи Петар (Хандке је у роману Петар Апостол Спелеолог) и високи секретар Матс. Они се уљудно смеју али по Петровим реакцијама изгледа као да њихов разговор није пријатан. Петар тешко долази до ријечи, кратким реченицама одговара човјеку коме осмијех не силази са лица. Одлазим за шанк, пијем пиво и бацам погледе, пратим како се развија ситуација у ћошку лобија преграђеног стаклом. Очигледно је архитекта планирао да у хотелу буде закулисних мјеста, као на филму, у истом кадру два човјека чије крупне планове уоквирују два прозорска окна. Види се Петар како одмахује главом, и даље једва стиже да проговори неку ријеч, како започне реченицу, секретар Матс, без велике гестикулације, нешто жучно објашњава. Шта ли се дешава?“
На следећој страни књиге, престаје филм.
„… у пролазу га питам:
’Шта хоће секретар?’
’Хоће свашта, на крају, хоће! Сат времена ми човјек исто понавља, говори како је његова жеља да ме сви заволе.’
’Зашто би тебе сви вољели, није ово Евровизија?’
’Тачно! Као прво, ја немам намјеру да ме сви воле, као друго, ја могу да отпутујем кући.’
’Зашто би путовао кући?’
’Он је тражио исто што и новинар Њујорк тајмса. Сребреница.’
’Шта они могу? Да ти не дају Нобела? Па ниси ти посланик скупштине који одговара држави и политичкој партији. Ти си одговоран Гетеу, Сервантесу, Ничеу, није Нобел заслужен у политици, Андерс и његове јуноше о томе одлучују!’
’Могу они што ’оће, али знају да ја могу да отпутујем кући. Сада је доста, сутра ћемо бити паметнији!’“

ТРГОВАЧКА ЛОГИКА И заиста, Емиру из „Хандкеове фамилије“, председник Нобеловог комитета Андерс се поверио: „Све је, видите, прошло као што је и планирано. Није се требало узбуђивати, секретар Матс је чудан човјек, члан неке секте и, на срећу, његова ријеч није била и посљедња! Али таква су времена, људи не бирају средства да управљају догађајима, нити пропуштају прилику да се пречицама уписују у историју. Јер да је Матс имао последњу ријеч, Петер би се вратио кући а књижевни свијет и читаоци би били ускраћени да, по мом увјерењу, најзначајнији писац данашњице не буде награђен. Не мора писац бити вољен од свих… Није ово Совјетски Савез, рекао ми је, на крају, Андерс, испред улаза у градску вијећницу.“
Да, то није Совјетски Савез, али има у тој трговачкој практичности у представама за гомилу нечег суморнијег од совјетске грубости. „Боље је радити с људима који нешто желе, него с онима који су постигли што су хтели“, говорио је у XVI веку, кад западним друштвом још није владала гомила, Френсис Бекон.
Идеја да се књига, врхунско дело неког изузетног човека, може одвајати од његовог уверења, дубоко је декадентна. Непоправљиво! Помињани СССР није имао тих илузија. „Вечерас је било и оних који му нису аплаудирали, али то је више ствар идеологије, не и однос према књижевности“, разлаже невољу Нобеловог комитета са „најзначајнијим писцем данашњице“ председник Андерс. Криза смисла, рекао би Албер Ками коме су доделили Нобелову награду 1957. Стање бесмисла! Може ли уметност имати смисла ако се сведе само на рачун група у чијим је рукама концентрисана моћ?
Да је превагнуо онај тас са секретаром, оде Хандке кући. У ствари, сви се они слажу са секретаром, али трговачка логика је превладала. Све је само роба. Упркос једном од највиших раних начела тог друштва: „Истина и поимање нису роба… Ми никако не смемо свеколико знање начинити обичном робом, не смемо га означавати и надгледати као што чинимо са сукном и балама вуне“ (Џон Милтон, у енглеском парламенту 1644).
Тражећи смисао Петер Хандке је од „зимског путовања“ ишао даље и даље до – гета у Великој Хочи, а чуваног од „слободног Запада“ у коме је и „слобода кретања“ велико право. Ваљда се каже и неотуђиво.

ХОДАЧ ПО ЖИЦИ Емир Кустурица види Хандкеа као ходача по жици. И налази разне сведоке по српском свету који су га таквог видели… Ако се присетите Кустуричиних „покретних слика“, кроз главу ће вам пролазити те боје, сенке, удари светлости.
А почело је у Кану: „Са режисером Вимом Вендерсом, у башти хотела Мажестик, заврнутих ногавица, босоног је ходао по плићаку базена. Држећи чашу шампањца у руци, повремено се смијао, пародирајући кански гламур. Закорачио је на уску стазу између два базена, онај плитки и други са више воде; придигао руке у висини рамена, и наставио да хода стопу за стопом. Линијама кривудавих ивица базена, на површини воде, свјетлуцало је поподневно сунце, ишчезла реална слика Петровог кретања! Од тада је био виђен како хода, негдје на другом крају града, под шатром, на жици развученој с краја на други крај циркуса, преко које, маестро еквилибријум, уз добошарски туш, и напетост коју створи удараљка, крену на другу страну…“
После, ено га како „иде милиметарском прецизношћу преко сајле, сада разапете између двије стијене на капији Старог брода у кањону Дрине“.
Ова књига је и то. Једна од прича како је Петер Хандке утемељен у наше колективно сећања. Чак и међу онима од нас који његове чинове гледају очима наших непријатеља.
Просто, он је ту. Добијао је и ордење и честитке с највишег места, сликали су се с њим, али све је изгледало као „подношење политичког гламура“. Он не верује у црвене тепихе. Хандке је, као и пре, ишао међу Србе. Упознавао је обичан свет. Напаћен свет. Пре него што је написао нешто о избеглицама из Крајине петнаест дана је провео у избегличком смештају на Фрушкој гори. Добрица Ћосић је рекао: Све нас је постидео.
Иза књиге Кукавице из Велике Хоче је једна априлска посета селу: „Тих дана сам чуо кукавице, много њих, нигде и никад их нисам чуо толико. Чинило ми се да су кукавице из целе Европе дошле ту, у ово мало село.“
„Ишли смо тамо о Васкрсу 2006. са мајкама и сестрама киднапованих Срба из тог села (Ретимље близу Ораховца). Клечао сам са њима док су палиле свеће на оскрнављеним гробовима, и у тренутку се појавила змија, прошла је ту поред нас. Та слика ми се урезала у памћење и унео сам је у своју књигу.“

У СРПСКОЈ КОЛЕКТИВНОЈ СВЕСТИ Још из студентских дана ми је остала мисао, рекао бих Мике Антића, да се „људи поштују речима, а воле ћутањем“. Однос Петера Хандкеа и Срба могао би стати у ту реченицу. И његово насељавање у нашу колективну свест није за јуче.
И они који никад нису прочитали ни ред из његових књига изговарају његово име као да говоре о млађем брату. Унуче које слуша деду док говори о Хандкеу запухнуто је искреном топлином осећања. Нема много људи који тако трају у овом народу.
Овој приповести на самом крају додаћемо још једну Хандкеову малу мисао о великој непознаници. О будућности. Светла ли је?
Кад чланови „Хандкеове породице“ са доделе Нобелове награде одлазе:
„’Путујете у Србију?’
’Тачно тако.’
’Благо вама, лијепа је Србија!’
… Петар ме загрлио и испратио до излаза:
’Немој да се лишаваш демона!’
’Ја не морам да се лишавам демона, борба са њима траје, али свијет добија демонску слику.’
’То је друго.’
’То је прво, шта је вјештачка интелигенција него човјекова предаја демонима?’“
Пред вештачком интелигенцијом, за коју се „они“ надају да ће бити „паметнија од нас“, Хандке је миран. Савршено миран.
„Не, ми ћемо радити свој посао, а они свој, и на том путу њима ће недостајати непосредни доживљај, неће осјећати благост медитеранског вјетра, можда ће знати шта је бјелогорично дрвеће, али неће знати да се радују док лист храста који, док пада, носи само једну јутарњу росу, а тај поглед ствара радост и усхићење.“
То се, ипак, не може купити. Никад и нигде. То је наш Петер Хандке. И зато смо ваљда ми његови.