Handke na žici iznad Srbije

Zašto je novi književni zapis Emira Kusturice više od samo njegove dobre knjige?

Na početku portret: „Njegov život odvijao se u carstvu jezika, nije pristao da bude ’trkač’, šetao je kroz život i u tempu svojih koraka pisao svoje knjige. Nije se zanosio hipi pokretom, nije bio bitnik, nije se miješao u ’68, nije prišao nijednom socijalnom vatrometu koji je služio društvenim promjenama i pomenutim modernizacijama.“ Tako je Emir Kusturica opisao Petera Handkea.

PSIHOLOGIJA GOMILE Ma, savršen profil za stradalnika u veku gomile, koji je Gistav le Bon dramatično najavio Psihologijom gomile (1895).
Gomila je u prošlom veku toliko puta uspevala da samelje one koji nisu hteli s njom i usuđivali se da sami „šetaju kroz život“, a lelujavi lik Petera Handkea ukazao se na horizontu posle Zimskog putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine i kad je po povratku „u tempu svojih koraka“ stavio na tu knjigu – ili Pravda za Srbiju (1996).
Tih stotinak strana na gomili je delovalo razornije od bacanja bombe na Hirošimu. Zapad mu nikad nije oprostio što se, tako tih i nenametljiv, usudio da prozbori tri reči – Gerechtigkeit für Serbien. I da li je moguće, pitali su se neki i naglas, da se čovek rođen u Austriji ne seti širom sveta i čitavog veka čuvenih Serbien muss sterbien! iz 1914? Kad nije, e, onda je oglašeno da svaki Pontije Pilat u bilo kojoj provinciji Zapadnog carstva ima pravo da Petera osudi i razapne pred razjarenom gomilom.
Ali Peter je najveći pisac na nemačkom jeziku i jedan od najvećih na svetu. I to je uvek nekako izbijalo u pustinji gomile. Kao kozje uši cara Trajana.
U vreme najvećeg besa gomile, njegova zemljakinja Elfride Jelinek, kad je 2004. dobila Nobelovu nagradu, govoraše da zna da bi bilo normalnije da je dobitnik Handke, a 2019. kad ju je on ipak dobio – ponovila je – „veliki pesnik Peter Handke Nobelovu nagradu zaslužio je deset puta“.

ZOLINA OPTUŽBA Pred mračnim bedemom oko Handkeovog „odnosa prema Srbima za vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije“ našao bi se ponekad poneko da, kao i Jelinekova, oprezno podseti kako je Evropa nekad imala i knjige kao onu Emila Zole „Optužujem“ (1898). „Kad svi trče u istom pravcu, moraju umetnici čak i ako su jedini da idu u drugom pravcu. To nije samo u redu, to je njihova dužnost“ (E. Jelinek).
Ali Peter Handke nije trčao „u drugom pravcu“ zbog Zole već zbog sebe. Takav je čovek. Hoće da živi u skladu sa svojim „radostima i ushićenjima“. (Na ovo ćemo se vratiti.)
Zolino J’accuse je samo razumljivo objašnjenje histeričnom Zapadu. Šifra koju mogu razumeti. Samo podsećanje. Tek, malo je i samoproglašenih J’accuse-vernika imalo hrabrosti svih ovih godina da pred gomilom razmotri Handkeov stav. Slobodu jednog hrabrog iz slepe gomile da traži Pravdu.
Tražiti „pravdu za Srbiju“ je tako strašno otpadništvo. U Atini u 5. veku pre n. e. građanin osumnjičen da hoće da podrije državu mogao je biti proteran iz polisa na 10 godina. Atinjani bi na Agori, na ostrakon, tj. pločicu od pečene gline (crepić) upisivali ime osobe koju žele da proteraju. Savremeni ostrakizam nema ni proceduru, ni vreme trajanja. U društvu utemeljenom na liberté, égalité, fraternité to se sluša kao krčanje oštećene gramofonske ploče. Nekad bilo, sad se sve ređe i pominje.

NOBELOV SEKRETAR PRETI Na Petera Handkea svako se može baciti kamenom. I biće hvaljen. Nedavno je, četvrt veka posle pojave knjige, u minhenskom Hofšpilhaus teatru, organizovano uporedno čitanje izvoda iz Zimskog putovanja i Na Drini ćuprija, da bi dežurni progonitelji mogli da još jednom „razgolite“ Handkeov „cinizam i celokupni kičasti patos“. Koji li se to pokvareni um setio? Ne znam kako su i sa koliko zle namere birani citati iz Andrića da bi se dobila suprotnost, ali bečka glumica koja je u predstavi čitala Handkea, i usuđivala se izgovarati da su histerične osude neprimerene, okarakterisana je u „slobodnoj štampi“ kao „intelektualno puštena s lanca“. I predstave moraju biti, pre svega, politički korektne.
Da tako nekako sav taj „slobodni svet“ i dalje, bez popuštanja, gleda na Handkea, pokazuje Emir Kusturica u knjizi Vidiš li da ne vidim (SKZ, „štampano o 130. godišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 2022“). To je roman o Handkeu – između onih čudesnih slika koje u piscu budi veliki pobunjenik i dokumentarnih zapisa.
Srpski režiser i njegova supruga su na dodeli Nobelove nagrade bili kao „Handkeova familija“. Zvanično ih je Komitet tako vodio.
„Ujutro, silazim da popijem kafu. U prolazu, ispred lifta, u zastakljenom dijelu hotelskog lobija, sjedi Petar (Handke je u romanu Petar Apostol Speleolog) i visoki sekretar Mats. Oni se uljudno smeju ali po Petrovim reakcijama izgleda kao da njihov razgovor nije prijatan. Petar teško dolazi do riječi, kratkim rečenicama odgovara čovjeku kome osmijeh ne silazi sa lica. Odlazim za šank, pijem pivo i bacam poglede, pratim kako se razvija situacija u ćošku lobija pregrađenog staklom. Očigledno je arhitekta planirao da u hotelu bude zakulisnih mjesta, kao na filmu, u istom kadru dva čovjeka čije krupne planove uokviruju dva prozorska okna. Vidi se Petar kako odmahuje glavom, i dalje jedva stiže da progovori neku riječ, kako započne rečenicu, sekretar Mats, bez velike gestikulacije, nešto žučno objašnjava. Šta li se dešava?“
Na sledećoj strani knjige, prestaje film.
„… u prolazu ga pitam:
’Šta hoće sekretar?’
’Hoće svašta, na kraju, hoće! Sat vremena mi čovjek isto ponavlja, govori kako je njegova želja da me svi zavole.’
’Zašto bi tebe svi voljeli, nije ovo Evrovizija?’
’Tačno! Kao prvo, ja nemam namjeru da me svi vole, kao drugo, ja mogu da otputujem kući.’
’Zašto bi putovao kući?’
’On je tražio isto što i novinar Njujork tajmsa. Srebrenica.’
’Šta oni mogu? Da ti ne daju Nobela? Pa nisi ti poslanik skupštine koji odgovara državi i političkoj partiji. Ti si odgovoran Geteu, Servantesu, Ničeu, nije Nobel zaslužen u politici, Anders i njegove junoše o tome odlučuju!’
’Mogu oni što ’oće, ali znaju da ja mogu da otputujem kući. Sada je dosta, sutra ćemo biti pametniji!’“

TRGOVAČKA LOGIKA I zaista, Emiru iz „Handkeove familije“, predsednik Nobelovog komiteta Anders se poverio: „Sve je, vidite, prošlo kao što je i planirano. Nije se trebalo uzbuđivati, sekretar Mats je čudan čovjek, član neke sekte i, na sreću, njegova riječ nije bila i posljednja! Ali takva su vremena, ljudi ne biraju sredstva da upravljaju događajima, niti propuštaju priliku da se prečicama upisuju u istoriju. Jer da je Mats imao poslednju riječ, Peter bi se vratio kući a književni svijet i čitaoci bi bili uskraćeni da, po mom uvjerenju, najznačajniji pisac današnjice ne bude nagrađen. Ne mora pisac biti voljen od svih… Nije ovo Sovjetski Savez, rekao mi je, na kraju, Anders, ispred ulaza u gradsku vijećnicu.“
Da, to nije Sovjetski Savez, ali ima u toj trgovačkoj praktičnosti u predstavama za gomilu nečeg sumornijeg od sovjetske grubosti. „Bolje je raditi s ljudima koji nešto žele, nego s onima koji su postigli što su hteli“, govorio je u XVI veku, kad zapadnim društvom još nije vladala gomila, Frensis Bekon.
Ideja da se knjiga, vrhunsko delo nekog izuzetnog čoveka, može odvajati od njegovog uverenja, duboko je dekadentna. Nepopravljivo! Pominjani SSSR nije imao tih iluzija. „Večeras je bilo i onih koji mu nisu aplaudirali, ali to je više stvar ideologije, ne i odnos prema književnosti“, razlaže nevolju Nobelovog komiteta sa „najznačajnijim piscem današnjice“ predsednik Anders. Kriza smisla, rekao bi Alber Kami kome su dodelili Nobelovu nagradu 1957. Stanje besmisla! Može li umetnost imati smisla ako se svede samo na račun grupa u čijim je rukama koncentrisana moć?
Da je prevagnuo onaj tas sa sekretarom, ode Handke kući. U stvari, svi se oni slažu sa sekretarom, ali trgovačka logika je prevladala. Sve je samo roba. Uprkos jednom od najviših ranih načela tog društva: „Istina i poimanje nisu roba… Mi nikako ne smemo svekoliko znanje načiniti običnom robom, ne smemo ga označavati i nadgledati kao što činimo sa suknom i balama vune“ (Džon Milton, u engleskom parlamentu 1644).
Tražeći smisao Peter Handke je od „zimskog putovanja“ išao dalje i dalje do – geta u Velikoj Hoči, a čuvanog od „slobodnog Zapada“ u kome je i „sloboda kretanja“ veliko pravo. Valjda se kaže i neotuđivo.

HODAČ PO ŽICI Emir Kusturica vidi Handkea kao hodača po žici. I nalazi razne svedoke po srpskom svetu koji su ga takvog videli… Ako se prisetite Kusturičinih „pokretnih slika“, kroz glavu će vam prolaziti te boje, senke, udari svetlosti.
A počelo je u Kanu: „Sa režiserom Vimom Vendersom, u bašti hotela Mažestik, zavrnutih nogavica, bosonog je hodao po plićaku bazena. Držeći čašu šampanjca u ruci, povremeno se smijao, parodirajući kanski glamur. Zakoračio je na usku stazu između dva bazena, onaj plitki i drugi sa više vode; pridigao ruke u visini ramena, i nastavio da hoda stopu za stopom. Linijama krivudavih ivica bazena, na površini vode, svjetlucalo je popodnevno sunce, iščezla realna slika Petrovog kretanja! Od tada je bio viđen kako hoda, negdje na drugom kraju grada, pod šatrom, na žici razvučenoj s kraja na drugi kraj cirkusa, preko koje, maestro ekvilibrijum, uz dobošarski tuš, i napetost koju stvori udaraljka, krenu na drugu stranu…“
Posle, eno ga kako „ide milimetarskom preciznošću preko sajle, sada razapete između dvije stijene na kapiji Starog broda u kanjonu Drine“.
Ova knjiga je i to. Jedna od priča kako je Peter Handke utemeljen u naše kolektivno sećanja. Čak i među onima od nas koji njegove činove gledaju očima naših neprijatelja.
Prosto, on je tu. Dobijao je i ordenje i čestitke s najvišeg mesta, slikali su se s njim, ali sve je izgledalo kao „podnošenje političkog glamura“. On ne veruje u crvene tepihe. Handke je, kao i pre, išao među Srbe. Upoznavao je običan svet. Napaćen svet. Pre nego što je napisao nešto o izbeglicama iz Krajine petnaest dana je proveo u izbegličkom smeštaju na Fruškoj gori. Dobrica Ćosić je rekao: Sve nas je postideo.
Iza knjige Kukavice iz Velike Hoče je jedna aprilska poseta selu: „Tih dana sam čuo kukavice, mnogo njih, nigde i nikad ih nisam čuo toliko. Činilo mi se da su kukavice iz cele Evrope došle tu, u ovo malo selo.“
„Išli smo tamo o Vaskrsu 2006. sa majkama i sestrama kidnapovanih Srba iz tog sela (Retimlje blizu Orahovca). Klečao sam sa njima dok su palile sveće na oskrnavljenim grobovima, i u trenutku se pojavila zmija, prošla je tu pored nas. Ta slika mi se urezala u pamćenje i uneo sam je u svoju knjigu.“

U SRPSKOJ KOLEKTIVNOJ SVESTI Još iz studentskih dana mi je ostala misao, rekao bih Mike Antića, da se „ljudi poštuju rečima, a vole ćutanjem“. Odnos Petera Handkea i Srba mogao bi stati u tu rečenicu. I njegovo naseljavanje u našu kolektivnu svest nije za juče.
I oni koji nikad nisu pročitali ni red iz njegovih knjiga izgovaraju njegovo ime kao da govore o mlađem bratu. Unuče koje sluša dedu dok govori o Handkeu zapuhnuto je iskrenom toplinom osećanja. Nema mnogo ljudi koji tako traju u ovom narodu.
Ovoj pripovesti na samom kraju dodaćemo još jednu Handkeovu malu misao o velikoj nepoznanici. O budućnosti. Svetla li je?
Kad članovi „Handkeove porodice“ sa dodele Nobelove nagrade odlaze:
„’Putujete u Srbiju?’
’Tačno tako.’
’Blago vama, lijepa je Srbija!’
… Petar me zagrlio i ispratio do izlaza:
’Nemoj da se lišavaš demona!’
’Ja ne moram da se lišavam demona, borba sa njima traje, ali svijet dobija demonsku sliku.’
’To je drugo.’
’To je prvo, šta je vještačka inteligencija nego čovjekova predaja demonima?’“
Pred veštačkom inteligencijom, za koju se „oni“ nadaju da će biti „pametnija od nas“, Handke je miran. Savršeno miran.
„Ne, mi ćemo raditi svoj posao, a oni svoj, i na tom putu njima će nedostajati neposredni doživljaj, neće osjećati blagost mediteranskog vjetra, možda će znati šta je bjelogorično drveće, ali neće znati da se raduju dok list hrasta koji, dok pada, nosi samo jednu jutarnju rosu, a taj pogled stvara radost i ushićenje.“
To se, ipak, ne može kupiti. Nikad i nigde. To je naš Peter Handke. I zato smo valjda mi njegovi.