ПУТУЈУЋИ ЦИРКУС КОЛЕКТИВНОГ ЗАПАДА

КО ВЛАДА СВЕТОМ

Када би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха – једна је од кратких и свевремених поука Иве Андрића. Заиста, посматрајући ударне вести на свим светским меридијанима, здраворазумски човек се не може отргнути утиску да су судбине милијарди људи препуштене дилетантима и циркусантима, јер оно што је Холивуд пре коју деценију изнедрио као комичан филм, данас већ постаје стварност, стварност названа – идиократија

Снимци човека који пада с бицикла, бауља по степеницама, рукује се с невидљивим људима, прича бесмислице и качи људима ордење на леђа, били би вероватно у врху листе опскурног ТВ серијала „Најсмешнији кућни видео“, међутим ако знамо да се ради о човеку овлашћеном да одлучује о употреби моћног нуклеарног арсенала, почетни смех се брзо претвара у грч. Већ током председничке кампање у којој се такмичио са, мора се признати још једним „неаутентичним“ политичарем, Џозеф Бајден је изазивао подсмех и неверицу својим гафовима, погрешно интерпретираним говорима и другим комедијашким наступима, изазивајући озбиљне полемике у погледу свог менталног здравља. Још тада су бројни посматрачи уочили да је Бајденово појављивање у кампањи сведено на минимум и да не присуствује промотивним догађајима и конвенцијама онолико колико би се од једног председничког кандидата очекивало.

Бајденово ментално стање је било толико контроверзно да га је, у живој дебати, бивши државни секретар Хулијан Кастро упитао: „Да ли си заборавио шта си рекао пре два минута?“ Наравно, како то бива у свим тоталитарним политички коректним друштвима, овако суров и реалан коментар је тада наишао на бујицу осуда, Хулијан Кастро је проглашен за увредљивог, нефер играча и према речима Бајденовог тима, Хулијан није научио да су се сви слични напади на Бајденово ментално стање „враћали као бумеранг“. И управо је тим медијских мађионичара успео да убеди (бар званично) већину америчког становништва да на место председника доведе једног сенилног старца, са очигледно поремећеним когнитивним способностима.
Зато се могло очекивати да ће Џозеф Бајден ступањем у Овални кабинет само наставити тамо где је стао. Америчка јавност је убрзо постајала свесна да Бајден не влада својим речима и својим поступцима. Након скандалозних избора и скандалозног доласка у Белу кућу, Бајден је наставио да скандализује политички простор својим бесмисленим изјавама и измишљеним причама, попут оне да му је мајка пред смрт описивала страхоте католичких средњих школа у којима је била, иако је она одгајана у методистичкој породици и никада није крочила у образовне институције под патронатом Ватикана, или попут приче да је у младости радио као возач камиона.
И све би то било симпатично и помало комично, али проблеми су почели онога тренутка када је „Поспани Џо“ почео да износи ставове о важним светским питањима. Кулминација је достигнута када је Бајден током посете Јапану јавно изјавио да ће САД војно подржати Тајван у случају конфронтације с Кином. На то је брзо реаговао тим Беле куће, објашњавајући да се америчка политика према Кини и Тајвану није променила, фактички демантујући сопственог председника. Било је то, како је коментарисао Томи Хикс, заменик председника Републиканског националног комитета, „још једно чишћење за Бајденом које је спровела његова спин соба“. „Он не може да иде ван земље и говори ствари које ће његов тим демантовати за само неколико секунди. То је бесмислено и срамотно“, рекао је Томи Хикс. Могло би се додати не само што је бесмислено и срамотно већ је и изузетно опасно, јер у свету суоченим с тектонским геополитичким поремећајима довољна је једна погрешна изјава да дође до ерупције.

[restrict]

КОМЕДИЈАШ „ВОЛОДИМИР“ А чини се да Бајден није изузетак већ да је криза идентитета политичких елита постала заиста акутна дијагноза глобалног Запада. Најактуелнији пример недостатка озбиљне биографије је украјински председник Владимир Зеленски. Човек дискутабилних глумачких квалитета, којег је медијско-пропагандна машинерија Игора Коломојског успела да наметне као „слугу народа“, доспео је у позицију да се сукобљава с једном од највећих светских сила. Застрашујуће делује помисао да ће његово име и презиме ући у историју (ако историје буде било) и да ће неке будуће генерације морати уопште да памте име и презиме лика који се, пре сликања за насловницу „Вога“ и пре улоге НАТО марионете, прославио јефтиним копирањем још јефтинијег америчког скеча у којем се клавир свира полним органом. Куриозитет је да Зеленски током тог свог перформанса својим гениталијама свира песму „Хава нагила“, традиционалну песму његових етничких сународника која каже: „Радујмо се“, и мада је мелодија стара и народног порекла, текст који се обично пева уз мелодију је вероватно написан 1918. године, у знак прославе британске победе у Палестини током Првог светског рата, као и Балфурове декларације. И то није било све од некадашњег Владимира, сада Володимира Зеленског. Пре него што је постао „Екшн мен“ из Кијева, Зеленски је био „Бијонсе“ – у кожним панталонама, на штиклама и с кармином на уснама играо је уз тактове песме „All the single laidies“.
Страшно изгледа чињеница да десетине хиљада људи, неких професора, инжењера, лекара, заиста гине под командом једног безличног и очајног глумца, једног човека-пројекта, који је до само пре неколико година на чистом руском језику говорио како Крим треба оставити Русима и како руски језик мора имати статус службеног, и који је на место председника Украјине дошао као заговорник прекида ватре у Донбасу и решавања сукоба мирним путем. Данас тај човек представља симбол некакве западне демократије, западног система вредности, слободе и осталих „ружичастих“ фразетина у које су упаковани западњачки тоталитаризам и неоколонијализам.

ЕВРОПСКА ТРУПА У том колажу безличних, испразних и некомпетентних „лидера“, глобални Запад има још штошта да понуди. У мору гротеске коју нуде актуелне вође земаља ЕУ свакако се издваја Емануел Макрон или, можда је боље рећи, Брижит Макрон. Овај „необичан“ брачни пар ту титулу је заслужио јер је Емануелова супруга Брижит старија од њега четврт века. Као његова бивша наставница глуме у школи, на неки холивудски начин успела је да заведе свог ученика (који је имао 15 година када ју је упознао). Тако, када је Емануел Макрон недавно прослављао своју изборну победу, француска јавност је у живом преносу неколико пута могла да чује како Макрон парадира са својом породицом, само што им нико није објаснио да је то фактички породица Брижит Макрон и да су та деца њена деца, из њеног првог брака. Но док су се Европљани навикавали на Макрона и његов „необичан“ љубавни живот, на сцену европске трупе ступиле су и неке млађе снаге.
Сада већ бивши аустријски канцелар Себастијан Курц представљан је као велико освежење и велика звезда нове, полетне генерације европских политичара. Са само 27 година Курц је постао аустријски министар спољних послова, а већ са 30 био је канцелар. Као његови највећи успеси навођени су подаци о „инклузивној мигрантској политици“, као критеријуму који га је препоручио за тако важну функцију; међутим, као фуснота је провлачено да Курц није завршио факултет, тј. да нема формално образовање које би се очекивало када је реч о позицијама министра спољних послова или канцелара.
Како год, Курц је своју каријеру завршио због афере намештања истраживања јавног мњења, али његов пут наставља актуелна премијерка Финске, по свему судећи најновије чланице НАТО-а. Када је реч о Сани Марин, најважнијој политичкој личности земље која се тренутно, подједнако као и Украјина, налази у фокусу светске пажње, треба знати да ни она нема високо формално образовање. Наиме, након што су јој се родитељи развели, одрастала је уз мајку и мајчину партнерку, радећи као конобарица. Данас је она политички фактор који има моћ одлучивања у најнапетијем периоду односа с Русијом у последњих седамдесет година.

„ВЕЛИКО БУЂЕЊЕ“ Џон Ленон, такође један од људи-пројеката „дубоке државе“, у једном од интервјуа, очигледно у тренуцима искрености, изрекао је шокантну тврдњу: „Наше друштво воде луди људи зарад сулудих циљева. Мислим да нас манијаци воде у манијакалне сврхе и мислим да бих могао бити одбачен као луд због тога што то изражавам. То је оно што је сулудо у томе.“
Уколико сагледамо концепт „Великог ресета“ и персонална решења извођача радова Клауса Шваба и дружине са „Чаробног брега“, можемо Џона Ленона сматрати за изврсног дијагностичара. Ипак, насупрот путујућем циркусу глобалног Запада и архитектама велике промене, рађа се идеја „Великог буђења“. Како Александар Дугин објашњава тај појам, код тог буђења није реч о квазиелитама и квазиинтелектуалцима већ о народу, о масама, о људима као таквима, о спонтаним реакцијама масе, једва компетентне да се бави филозофијом, али која је одједном, као стока пред кланицом, схватила да су њихову судбину већ решили њихови владари и да за такве људе више нема места у њиховој будућности.
Велико буђење је спонтано, углавном несвесно, интуитивно и слепо, али с друге стране, то је почетак фундаменталног историјског процеса. Реч је о настајању ослонца супротстављању току историје у њеном либералном смислу. Велико буђење је органска, спонтана и тектонска побуна човечанства против путујућег циркуса глобалног Запада. И зато је Велико буђење тако озбиљно. Насупрот циркуса рађа се агора.

[/restrict]