PUTUJUĆI CIRKUS KOLEKTIVNOG ZAPADA

KO VLADA SVETOM

Kada bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha – jedna je od kratkih i svevremenih pouka Ive Andrića. Zaista, posmatrajući udarne vesti na svim svetskim meridijanima, zdravorazumski čovek se ne može otrgnuti utisku da su sudbine milijardi ljudi prepuštene diletantima i cirkusantima, jer ono što je Holivud pre koju deceniju iznedrio kao komičan film, danas već postaje stvarnost, stvarnost nazvana – idiokratija

Snimci čoveka koji pada s bicikla, baulja po stepenicama, rukuje se s nevidljivim ljudima, priča besmislice i kači ljudima ordenje na leđa, bili bi verovatno u vrhu liste opskurnog TV serijala „Najsmešniji kućni video“, međutim ako znamo da se radi o čoveku ovlašćenom da odlučuje o upotrebi moćnog nuklearnog arsenala, početni smeh se brzo pretvara u grč. Već tokom predsedničke kampanje u kojoj se takmičio sa, mora se priznati još jednim „neautentičnim“ političarem, Džozef Bajden je izazivao podsmeh i nevericu svojim gafovima, pogrešno interpretiranim govorima i drugim komedijaškim nastupima, izazivajući ozbiljne polemike u pogledu svog mentalnog zdravlja. Još tada su brojni posmatrači uočili da je Bajdenovo pojavljivanje u kampanji svedeno na minimum i da ne prisustvuje promotivnim događajima i konvencijama onoliko koliko bi se od jednog predsedničkog kandidata očekivalo.

Bajdenovo mentalno stanje je bilo toliko kontroverzno da ga je, u živoj debati, bivši državni sekretar Hulijan Kastro upitao: „Da li si zaboravio šta si rekao pre dva minuta?“ Naravno, kako to biva u svim totalitarnim politički korektnim društvima, ovako surov i realan komentar je tada naišao na bujicu osuda, Hulijan Kastro je proglašen za uvredljivog, nefer igrača i prema rečima Bajdenovog tima, Hulijan nije naučio da su se svi slični napadi na Bajdenovo mentalno stanje „vraćali kao bumerang“. I upravo je tim medijskih mađioničara uspeo da ubedi (bar zvanično) većinu američkog stanovništva da na mesto predsednika dovede jednog senilnog starca, sa očigledno poremećenim kognitivnim sposobnostima.
Zato se moglo očekivati da će Džozef Bajden stupanjem u Ovalni kabinet samo nastaviti tamo gde je stao. Američka javnost je ubrzo postajala svesna da Bajden ne vlada svojim rečima i svojim postupcima. Nakon skandaloznih izbora i skandaloznog dolaska u Belu kuću, Bajden je nastavio da skandalizuje politički prostor svojim besmislenim izjavama i izmišljenim pričama, poput one da mu je majka pred smrt opisivala strahote katoličkih srednjih škola u kojima je bila, iako je ona odgajana u metodističkoj porodici i nikada nije kročila u obrazovne institucije pod patronatom Vatikana, ili poput priče da je u mladosti radio kao vozač kamiona.
I sve bi to bilo simpatično i pomalo komično, ali problemi su počeli onoga trenutka kada je „Pospani Džo“ počeo da iznosi stavove o važnim svetskim pitanjima. Kulminacija je dostignuta kada je Bajden tokom posete Japanu javno izjavio da će SAD vojno podržati Tajvan u slučaju konfrontacije s Kinom. Na to je brzo reagovao tim Bele kuće, objašnjavajući da se američka politika prema Kini i Tajvanu nije promenila, faktički demantujući sopstvenog predsednika. Bilo je to, kako je komentarisao Tomi Hiks, zamenik predsednika Republikanskog nacionalnog komiteta, „još jedno čišćenje za Bajdenom koje je sprovela njegova spin soba“. „On ne može da ide van zemlje i govori stvari koje će njegov tim demantovati za samo nekoliko sekundi. To je besmisleno i sramotno“, rekao je Tomi Hiks. Moglo bi se dodati ne samo što je besmisleno i sramotno već je i izuzetno opasno, jer u svetu suočenim s tektonskim geopolitičkim poremećajima dovoljna je jedna pogrešna izjava da dođe do erupcije.

[restrict]

KOMEDIJAŠ „VOLODIMIR“ A čini se da Bajden nije izuzetak već da je kriza identiteta političkih elita postala zaista akutna dijagnoza globalnog Zapada. Najaktuelniji primer nedostatka ozbiljne biografije je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski. Čovek diskutabilnih glumačkih kvaliteta, kojeg je medijsko-propagandna mašinerija Igora Kolomojskog uspela da nametne kao „slugu naroda“, dospeo je u poziciju da se sukobljava s jednom od najvećih svetskih sila. Zastrašujuće deluje pomisao da će njegovo ime i prezime ući u istoriju (ako istorije bude bilo) i da će neke buduće generacije morati uopšte da pamte ime i prezime lika koji se, pre slikanja za naslovnicu „Voga“ i pre uloge NATO marionete, proslavio jeftinim kopiranjem još jeftinijeg američkog skeča u kojem se klavir svira polnim organom. Kuriozitet je da Zelenski tokom tog svog performansa svojim genitalijama svira pesmu „Hava nagila“, tradicionalnu pesmu njegovih etničkih sunarodnika koja kaže: „Radujmo se“, i mada je melodija stara i narodnog porekla, tekst koji se obično peva uz melodiju je verovatno napisan 1918. godine, u znak proslave britanske pobede u Palestini tokom Prvog svetskog rata, kao i Balfurove deklaracije. I to nije bilo sve od nekadašnjeg Vladimira, sada Volodimira Zelenskog. Pre nego što je postao „Ekšn men“ iz Kijeva, Zelenski je bio „Bijonse“ – u kožnim pantalonama, na štiklama i s karminom na usnama igrao je uz taktove pesme „All the single laidies“.
Strašno izgleda činjenica da desetine hiljada ljudi, nekih profesora, inženjera, lekara, zaista gine pod komandom jednog bezličnog i očajnog glumca, jednog čoveka-projekta, koji je do samo pre nekoliko godina na čistom ruskom jeziku govorio kako Krim treba ostaviti Rusima i kako ruski jezik mora imati status službenog, i koji je na mesto predsednika Ukrajine došao kao zagovornik prekida vatre u Donbasu i rešavanja sukoba mirnim putem. Danas taj čovek predstavlja simbol nekakve zapadne demokratije, zapadnog sistema vrednosti, slobode i ostalih „ružičastih“ frazetina u koje su upakovani zapadnjački totalitarizam i neokolonijalizam.

EVROPSKA TRUPA U tom kolažu bezličnih, ispraznih i nekompetentnih „lidera“, globalni Zapad ima još štošta da ponudi. U moru groteske koju nude aktuelne vođe zemalja EU svakako se izdvaja Emanuel Makron ili, možda je bolje reći, Brižit Makron. Ovaj „neobičan“ bračni par tu titulu je zaslužio jer je Emanuelova supruga Brižit starija od njega četvrt veka. Kao njegova bivša nastavnica glume u školi, na neki holivudski način uspela je da zavede svog učenika (koji je imao 15 godina kada ju je upoznao). Tako, kada je Emanuel Makron nedavno proslavljao svoju izbornu pobedu, francuska javnost je u živom prenosu nekoliko puta mogla da čuje kako Makron paradira sa svojom porodicom, samo što im niko nije objasnio da je to faktički porodica Brižit Makron i da su ta deca njena deca, iz njenog prvog braka. No dok su se Evropljani navikavali na Makrona i njegov „neobičan“ ljubavni život, na scenu evropske trupe stupile su i neke mlađe snage.
Sada već bivši austrijski kancelar Sebastijan Kurc predstavljan je kao veliko osveženje i velika zvezda nove, poletne generacije evropskih političara. Sa samo 27 godina Kurc je postao austrijski ministar spoljnih poslova, a već sa 30 bio je kancelar. Kao njegovi najveći uspesi navođeni su podaci o „inkluzivnoj migrantskoj politici“, kao kriterijumu koji ga je preporučio za tako važnu funkciju; međutim, kao fusnota je provlačeno da Kurc nije završio fakultet, tj. da nema formalno obrazovanje koje bi se očekivalo kada je reč o pozicijama ministra spoljnih poslova ili kancelara.
Kako god, Kurc je svoju karijeru završio zbog afere nameštanja istraživanja javnog mnjenja, ali njegov put nastavlja aktuelna premijerka Finske, po svemu sudeći najnovije članice NATO-a. Kada je reč o Sani Marin, najvažnijoj političkoj ličnosti zemlje koja se trenutno, podjednako kao i Ukrajina, nalazi u fokusu svetske pažnje, treba znati da ni ona nema visoko formalno obrazovanje. Naime, nakon što su joj se roditelji razveli, odrastala je uz majku i majčinu partnerku, radeći kao konobarica. Danas je ona politički faktor koji ima moć odlučivanja u najnapetijem periodu odnosa s Rusijom u poslednjih sedamdeset godina.

„VELIKO BUĐENJE“ Džon Lenon, takođe jedan od ljudi-projekata „duboke države“, u jednom od intervjua, očigledno u trenucima iskrenosti, izrekao je šokantnu tvrdnju: „Naše društvo vode ludi ljudi zarad suludih ciljeva. Mislim da nas manijaci vode u manijakalne svrhe i mislim da bih mogao biti odbačen kao lud zbog toga što to izražavam. To je ono što je suludo u tome.“
Ukoliko sagledamo koncept „Velikog reseta“ i personalna rešenja izvođača radova Klausa Švaba i družine sa „Čarobnog brega“, možemo Džona Lenona smatrati za izvrsnog dijagnostičara. Ipak, nasuprot putujućem cirkusu globalnog Zapada i arhitektama velike promene, rađa se ideja „Velikog buđenja“. Kako Aleksandar Dugin objašnjava taj pojam, kod tog buđenja nije reč o kvazielitama i kvaziintelektualcima već o narodu, o masama, o ljudima kao takvima, o spontanim reakcijama mase, jedva kompetentne da se bavi filozofijom, ali koja je odjednom, kao stoka pred klanicom, shvatila da su njihovu sudbinu već rešili njihovi vladari i da za takve ljude više nema mesta u njihovoj budućnosti.
Veliko buđenje je spontano, uglavnom nesvesno, intuitivno i slepo, ali s druge strane, to je početak fundamentalnog istorijskog procesa. Reč je o nastajanju oslonca suprotstavljanju toku istorije u njenom liberalnom smislu. Veliko buđenje je organska, spontana i tektonska pobuna čovečanstva protiv putujućeg cirkusa globalnog Zapada. I zato je Veliko buđenje tako ozbiljno. Nasuprot cirkusa rađa se agora.

[/restrict]