Камен темељац или камен спотицања?

Пише: мр Василије Марковић
(аутор је истраживач-приправник на Институту за упоредно право у Београду)

Темељни уговор СПЦ и владе Црне Горе

Влада Црне Горе и СПЦ потписале су Темељни уговор 3. августа у Подгорици. Тиме је стављена тачка на један вишедеценијски проблем, али су нова питања и „контроверзе“ одмах почели да заузимају јавни простор, што показује да је ова тема далеко од решене, иако је формално, „на папиру“, све јасно и разрешено

У недавном гостовању на црногорском јавном сервису митрополит Јоаникије је, говорећи о коначно потписаном Темељном уговору (ТУ) између Црне Горе и Српске православне цркве (СПЦ), истакао да „Цркву не конституише Темељни уговор нити било који акт, већ сам Господ Исус Христос“. Међутим, једнако као што је апостол Павле посезао за римским грађанством, желећи да себи обезбеди одређене процесне олакшице какве је тадашње римско право предвиђало, нема никакве сметње да и Црква у данашње време користи све расположиве правне механизме који јој стоје на располагању како би осигурала предуслове за обављање јеванђелске мисије у савременом друштву. На пример, и Светој столици се данас управо у циљу лакшег обављања њене апостолске мисије признаје међународноправни субјективитет, па би у сличном контексту требало тумачити ТУ који су потписали Његова светост, патријарх српски Порфирије и премијер Дритан Абазовић.

НЕОПХОДНОСТ ТЕМЕЉНОГ УГОВОРА На потписивању ТУ сасвим оправдано је инсистирано не само ради отклона негативних последица деценијске дискриминације СПЦ, већ и из потребе да се одређена значајна питања регулисана Законом о слободи вероисповести додатно прецизирају у складу са особеношћу СПЦ, као конкретне верске заједнице и уговорне стране, а у складу са ставом који је заступао и велики Слободан Јовановић да је, „с обзиром на различитости верских заједница, готово немогуће о свима њима донети (само) један исти закон“.
О томе како се чињеницом потписивања ТУ прекида деценијска дискриминација, у складу са схватањима Европског суда за људска права у Стразбуру, који је у пресуди Савез цркава „Ријеч живота“ и др. против Хрватске утврдио да „када постоје закључени споразуми са другим верским заједницама, изостанак закључивања таквог споразума са оним верским заједницама које то желе представља дискриминацију када Влада не пружи разумно и објективно оправдање за такво разликовање, више је излишно писати“. Стога ће наредни одељци покушати да укажу шта за правни положај СПЦ у ЦГ, али и правни систем и црногорско друштво у целини може донети садржај ТУ pro futuro. Другачије речено, да ли примена одредаба ТУ у пракси може означити почетак укидања јаза између, како је то сликовито писао проф. Дарко Танасковић, позајмљујући термин од Јиргена Хабермаса и Јозефа Рацингера, „црногорске предсекуларности и европске постсекуларности“? Одговор на ово питање, по дубоком уверењу аутора, зависиће искључиво од спремности црногорске државе и друштва да прихвати и призна чињеницу да верске заједнице учествују у „изградњи јавног живота, али на начин квалитативно неупоредив са другим недржавним субјектима“, како је писао проф. Герхард Роберс, најпознатије светско име државно-црквеног права, који је недавно и објавио књигу посвећену слободи вероисповести у Црној Гори, а у којој се доста критички осврнуо на несрећни ДПС-ов Закон из 2019. године. Пренесено на нормативни предео, односно садржај ТУ, одговор на постављено питање зависиће умногоме од прихватања и примене у пракси одредбе о државном јемчењу јавних овлашћења СПЦ у Црној Гори (чл. 2 ст. 1 ТУ).

[restrict]

ПИТАЊЕ КОНТИНУИТЕТА Јавна овлашћења представљају разноврсну могућност недржавних субјеката (укључујући и верске заједнице) да, ради лакшег обављања своје основне делатности, иступају с прерогативима државне власти у појединим случајевима, и у српској науци управног права сматрају се претпоставком јавноправног субјективитета. Одредба ТУ којом се таква овлашћења јемче СПЦ изазвала је као ниједна друга одредба, изузев дела Преамбуле у коме се гарантује континуитет мисије СПЦ у ЦГ од 1219. године, право беснило међу критичарима потписане верзије ТУ. У таквој помами, у којој су предњачили НВО Акција за људска права, али и председник Мило Ђукановић, прво су страдале основне правничке истине. Тако се могло чути да се СПЦ не смеју јемчити јавна овлашћења јер она припадају само држави (sic!), иако је сам појам јавна овлашћења нераскидиво везан за субјекте који нису држава, те је рећи да држава врши јавна овлашћења својеврсни плеоназам! За филигрански, али исправан теоријски став према коме су цркве и верске заједнице, због свог аутономног самоодређења, недржавни субјекти спрам којих држава није слободна у оцени хоће ли им или не поверити одређена јавна овлашћења, већ не може а да то не учини, а што је и изражено кроз поменуту одредбу ТУ, тек није било слуха међу неубедљивим критикама упућеним усвојеном ТУ.
Како било, одређена таква јавна овлашћења призната су СПЦ Законом о слободи вероисповести, али и другим законима, у области образовања, културе, јавног информисања и слично, а додатно потврђена одредбом ТУ, и могу се у наредном периоду показати кључним за неопходну институционалну трансформацију из модела строге одвојености, чији је Црна Гора данас готово једини представник у Европи, у савремени уставни модел кооперативне одвојености државе и цркве. Да заиста постоји известан степен корелације између јавноправног статуса цркава и верских заједница одвојености уз сарадњу, као све значајнијег европског стандарда у овој области, показује нам пример Немачке која има један од најдоследније изграђених модела кооперације, а у којој су цркве и верске заједнице правна лица јавног права. Значај такве сарадње апострофирао је и митрополит Јоаникије у поменутом интервјуу, али и истакао да је у потписаним уговорима „много јаче наглашен јавноправни субјективитет Католичке цркве него СПЦ“. Ово је, нажалост, последица исувише формалног приступа црногорских власти, које су такав статус Католичкој цркви гарантовале због међународноправног субјективитета Свете столице, не уважавајући доминантан став у науци државно-црквеног права према коме све уговоре с верским заједницама треба третирати једнако у погледу садржине и ранга, без обзира на то да ли су неки међу њима формално закључени као међународни уговори.

ПОЛИТИКОЛОШКИ АСПЕКТ Но овакав ригидни став могао би бити, у једном ширем политиколошком смислу, позитивно преображен ускоро, већ 19. августа. За Преображење је, наиме, заказана седница скупштине на којој ће се расправити и гласати о иницијативи за изгласавање неповерења Влади Дритана Абазовића, коју је, након потписивања ТУ, поднео ДПС са сателитима, од којих неки и партиципирају у извршној власти. Није велика мудрост увидети да ће гласање о неповерењу Влади 19. августа, с обзиром на то шта му је био непосредни узрок, бити заправо гласање за потписани ТУ или против њега, а да ће се на најтежем испиту и својеврсном извлачењу начистац при томе наћи демократе Алексе Бечића. Ако та странка смогне снаге да осигуравање правног положаја СПЦ претпостави ситним партијским и лидерским сујетама, видећемо својеврсно „позакоњење“ ТУ, односно његово оснаживање у скупштини. Тиме би ТУ био једини уговор с верским заједницама о коме се, додуше посредно, изјашњавала скупштина, ако изузмемо Темељни уговор са Светом столицом, чији је поступак закључивања нужно изискивао ратификацију у скупштини, а што свакако није било неопходно када је ТУ са СПЦ у питању. Иако такав чин не би имао некакав ужи, формалноправни значај, он би могао бити снажна политичка порука и додатна, недвосмислена потврда, након оне оличене у литијском плебисциту, легитимитета који ужива ТУ и који треба да ужива СПЦ као друштвени чинилац у Црној Гори. Напослетку, у прилог таквом расплету у највишем представничком телу снажно говори и то што је актуелни скупштински сазив кључно детерминисан резултатима изборне воље из августа 2020, а она је, подсетимо се, била таква да је изискивала потписивање управо овакве садржине ТУ!
У једној од првих пресуда која се тицала слободе вероисповести, Европски суд за људска права истакао је да је она темељ демократског друштва и да од те слободе зависи, после низа векова тешко извојевани, плурализам. Црна Гора је такав плурализам, нажалост, тек почела да изграђује, а ТУ се може узети и за један од камена темељаца те изградње. Да ли ће се изградња, кроз преображај ригидног секуларизма у европски тренд кооперативне секуларности, и даљу афирмацију јавноправног статуса СПЦ у црногорском правном и друштвеном поретку, наставити – остаје да се види. На прву следећу назнаку даљег развоја овог процеса – преображењску скупштину, на срећу, барем нећемо морати дуго да чекамо, као што смо, читаву деценију, чекали да српски патријарх и председник црногорске Владе ставе потписе на ТУ.

[/restrict]