Камен темељац или камен спотицања?

Пише: мр Василије Марковић
(аутор је истраживач-приправник на Институту за упоредно право у Београду)

Темељни уговор СПЦ и владе Црне Горе

Влада Црне Горе и СПЦ потписале су Темељни уговор 3. августа у Подгорици. Тиме је стављена тачка на један вишедеценијски проблем, али су нова питања и „контроверзе“ одмах почели да заузимају јавни простор, што показује да је ова тема далеко од решене, иако је формално, „на папиру“, све јасно и разрешено

У недавном гостовању на црногорском јавном сервису митрополит Јоаникије је, говорећи о коначно потписаном Темељном уговору (ТУ) између Црне Горе и Српске православне цркве (СПЦ), истакао да „Цркву не конституише Темељни уговор нити било који акт, већ сам Господ Исус Христос“. Међутим, једнако као што је апостол Павле посезао за римским грађанством, желећи да себи обезбеди одређене процесне олакшице какве је тадашње римско право предвиђало, нема никакве сметње да и Црква у данашње време користи све расположиве правне механизме који јој стоје на располагању како би осигурала предуслове за обављање јеванђелске мисије у савременом друштву. На пример, и Светој столици се данас управо у циљу лакшег обављања њене апостолске мисије признаје међународноправни субјективитет, па би у сличном контексту требало тумачити ТУ који су потписали Његова светост, патријарх српски Порфирије и премијер Дритан Абазовић.

НЕОПХОДНОСТ ТЕМЕЉНОГ УГОВОРА На потписивању ТУ сасвим оправдано је инсистирано не само ради отклона негативних последица деценијске дискриминације СПЦ, већ и из потребе да се одређена значајна питања регулисана Законом о слободи вероисповести додатно прецизирају у складу са особеношћу СПЦ, као конкретне верске заједнице и уговорне стране, а у складу са ставом који је заступао и велики Слободан Јовановић да је, „с обзиром на различитости верских заједница, готово немогуће о свима њима донети (само) један исти закон“.
О томе како се чињеницом потписивања ТУ прекида деценијска дискриминација, у складу са схватањима Европског суда за људска права у Стразбуру, који је у пресуди Савез цркава „Ријеч живота“ и др. против Хрватске утврдио да „када постоје закључени споразуми са другим верским заједницама, изостанак закључивања таквог споразума са оним верским заједницама које то желе представља дискриминацију када Влада не пружи разумно и објективно оправдање за такво разликовање, више је излишно писати“. Стога ће наредни одељци покушати да укажу шта за правни положај СПЦ у ЦГ, али и правни систем и црногорско друштво у целини може донети садржај ТУ pro futuro. Другачије речено, да ли примена одредаба ТУ у пракси може означити почетак укидања јаза између, како је то сликовито писао проф. Дарко Танасковић, позајмљујући термин од Јиргена Хабермаса и Јозефа Рацингера, „црногорске предсекуларности и европске постсекуларности“? Одговор на ово питање, по дубоком уверењу аутора, зависиће искључиво од спремности црногорске државе и друштва да прихвати и призна чињеницу да верске заједнице учествују у „изградњи јавног живота, али на начин квалитативно неупоредив са другим недржавним субјектима“, како је писао проф. Герхард Роберс, најпознатије светско име државно-црквеног права, који је недавно и објавио књигу посвећену слободи вероисповести у Црној Гори, а у којој се доста критички осврнуо на несрећни ДПС-ов Закон из 2019. године. Пренесено на нормативни предео, односно садржај ТУ, одговор на постављено питање зависиће умногоме од прихватања и примене у пракси одредбе о државном јемчењу јавних овлашћења СПЦ у Црној Гори (чл. 2 ст. 1 ТУ).

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.