Kamen temeljac ili kamen spoticanja?

Piše: mr Vasilije Marković
(autor je istraživač-pripravnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu)

Temeljni ugovor SPC i vlade Crne Gore

Vlada Crne Gore i SPC potpisale su Temeljni ugovor 3. avgusta u Podgorici. Time je stavljena tačka na jedan višedecenijski problem, ali su nova pitanja i „kontroverze“ odmah počeli da zauzimaju javni prostor, što pokazuje da je ova tema daleko od rešene, iako je formalno, „na papiru“, sve jasno i razrešeno

U nedavnom gostovanju na crnogorskom javnom servisu mitropolit Joanikije je, govoreći o konačno potpisanom Temeljnom ugovoru (TU) između Crne Gore i Srpske pravoslavne crkve (SPC), istakao da „Crkvu ne konstituiše Temeljni ugovor niti bilo koji akt, već sam Gospod Isus Hristos“. Međutim, jednako kao što je apostol Pavle posezao za rimskim građanstvom, želeći da sebi obezbedi određene procesne olakšice kakve je tadašnje rimsko pravo predviđalo, nema nikakve smetnje da i Crkva u današnje vreme koristi sve raspoložive pravne mehanizme koji joj stoje na raspolaganju kako bi osigurala preduslove za obavljanje jevanđelske misije u savremenom društvu. Na primer, i Svetoj stolici se danas upravo u cilju lakšeg obavljanja njene apostolske misije priznaje međunarodnopravni subjektivitet, pa bi u sličnom kontekstu trebalo tumačiti TU koji su potpisali Njegova svetost, patrijarh srpski Porfirije i premijer Dritan Abazović.

NEOPHODNOST TEMELJNOG UGOVORA Na potpisivanju TU sasvim opravdano je insistirano ne samo radi otklona negativnih posledica decenijske diskriminacije SPC, već i iz potrebe da se određena značajna pitanja regulisana Zakonom o slobodi veroispovesti dodatno preciziraju u skladu sa osobenošću SPC, kao konkretne verske zajednice i ugovorne strane, a u skladu sa stavom koji je zastupao i veliki Slobodan Jovanović da je, „s obzirom na različitosti verskih zajednica, gotovo nemoguće o svima njima doneti (samo) jedan isti zakon“.
O tome kako se činjenicom potpisivanja TU prekida decenijska diskriminacija, u skladu sa shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je u presudi Savez crkava „Riječ života“ i dr. protiv Hrvatske utvrdio da „kada postoje zaključeni sporazumi sa drugim verskim zajednicama, izostanak zaključivanja takvog sporazuma sa onim verskim zajednicama koje to žele predstavlja diskriminaciju kada Vlada ne pruži razumno i objektivno opravdanje za takvo razlikovanje, više je izlišno pisati“. Stoga će naredni odeljci pokušati da ukažu šta za pravni položaj SPC u CG, ali i pravni sistem i crnogorsko društvo u celini može doneti sadržaj TU pro futuro. Drugačije rečeno, da li primena odredaba TU u praksi može označiti početak ukidanja jaza između, kako je to slikovito pisao prof. Darko Tanasković, pozajmljujući termin od Jirgena Habermasa i Jozefa Racingera, „crnogorske predsekularnosti i evropske postsekularnosti“? Odgovor na ovo pitanje, po dubokom uverenju autora, zavisiće isključivo od spremnosti crnogorske države i društva da prihvati i prizna činjenicu da verske zajednice učestvuju u „izgradnji javnog života, ali na način kvalitativno neuporediv sa drugim nedržavnim subjektima“, kako je pisao prof. Gerhard Robers, najpoznatije svetsko ime državno-crkvenog prava, koji je nedavno i objavio knjigu posvećenu slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, a u kojoj se dosta kritički osvrnuo na nesrećni DPS-ov Zakon iz 2019. godine. Preneseno na normativni predeo, odnosno sadržaj TU, odgovor na postavljeno pitanje zavisiće umnogome od prihvatanja i primene u praksi odredbe o državnom jemčenju javnih ovlašćenja SPC u Crnoj Gori (čl. 2 st. 1 TU).

[restrict]

PITANJE KONTINUITETA Javna ovlašćenja predstavljaju raznovrsnu mogućnost nedržavnih subjekata (uključujući i verske zajednice) da, radi lakšeg obavljanja svoje osnovne delatnosti, istupaju s prerogativima državne vlasti u pojedinim slučajevima, i u srpskoj nauci upravnog prava smatraju se pretpostavkom javnopravnog subjektiviteta. Odredba TU kojom se takva ovlašćenja jemče SPC izazvala je kao nijedna druga odredba, izuzev dela Preambule u kome se garantuje kontinuitet misije SPC u CG od 1219. godine, pravo besnilo među kritičarima potpisane verzije TU. U takvoj pomami, u kojoj su prednjačili NVO Akcija za ljudska prava, ali i predsednik Milo Đukanović, prvo su stradale osnovne pravničke istine. Tako se moglo čuti da se SPC ne smeju jemčiti javna ovlašćenja jer ona pripadaju samo državi (sic!), iako je sam pojam javna ovlašćenja neraskidivo vezan za subjekte koji nisu država, te je reći da država vrši javna ovlašćenja svojevrsni pleonazam! Za filigranski, ali ispravan teorijski stav prema kome su crkve i verske zajednice, zbog svog autonomnog samoodređenja, nedržavni subjekti spram kojih država nije slobodna u oceni hoće li im ili ne poveriti određena javna ovlašćenja, već ne može a da to ne učini, a što je i izraženo kroz pomenutu odredbu TU, tek nije bilo sluha među neubedljivim kritikama upućenim usvojenom TU.
Kako bilo, određena takva javna ovlašćenja priznata su SPC Zakonom o slobodi veroispovesti, ali i drugim zakonima, u oblasti obrazovanja, kulture, javnog informisanja i slično, a dodatno potvrđena odredbom TU, i mogu se u narednom periodu pokazati ključnim za neophodnu institucionalnu transformaciju iz modela stroge odvojenosti, čiji je Crna Gora danas gotovo jedini predstavnik u Evropi, u savremeni ustavni model kooperativne odvojenosti države i crkve. Da zaista postoji izvestan stepen korelacije između javnopravnog statusa crkava i verskih zajednica odvojenosti uz saradnju, kao sve značajnijeg evropskog standarda u ovoj oblasti, pokazuje nam primer Nemačke koja ima jedan od najdoslednije izgrađenih modela kooperacije, a u kojoj su crkve i verske zajednice pravna lica javnog prava. Značaj takve saradnje apostrofirao je i mitropolit Joanikije u pomenutom intervjuu, ali i istakao da je u potpisanim ugovorima „mnogo jače naglašen javnopravni subjektivitet Katoličke crkve nego SPC“. Ovo je, nažalost, posledica isuviše formalnog pristupa crnogorskih vlasti, koje su takav status Katoličkoj crkvi garantovale zbog međunarodnopravnog subjektiviteta Svete stolice, ne uvažavajući dominantan stav u nauci državno-crkvenog prava prema kome sve ugovore s verskim zajednicama treba tretirati jednako u pogledu sadržine i ranga, bez obzira na to da li su neki među njima formalno zaključeni kao međunarodni ugovori.

POLITIKOLOŠKI ASPEKT No ovakav rigidni stav mogao bi biti, u jednom širem politikološkom smislu, pozitivno preobražen uskoro, već 19. avgusta. Za Preobraženje je, naime, zakazana sednica skupštine na kojoj će se raspraviti i glasati o inicijativi za izglasavanje nepoverenja Vladi Dritana Abazovića, koju je, nakon potpisivanja TU, podneo DPS sa satelitima, od kojih neki i participiraju u izvršnoj vlasti. Nije velika mudrost uvideti da će glasanje o nepoverenju Vladi 19. avgusta, s obzirom na to šta mu je bio neposredni uzrok, biti zapravo glasanje za potpisani TU ili protiv njega, a da će se na najtežem ispitu i svojevrsnom izvlačenju načistac pri tome naći demokrate Alekse Bečića. Ako ta stranka smogne snage da osiguravanje pravnog položaja SPC pretpostavi sitnim partijskim i liderskim sujetama, videćemo svojevrsno „pozakonjenje“ TU, odnosno njegovo osnaživanje u skupštini. Time bi TU bio jedini ugovor s verskim zajednicama o kome se, doduše posredno, izjašnjavala skupština, ako izuzmemo Temeljni ugovor sa Svetom stolicom, čiji je postupak zaključivanja nužno iziskivao ratifikaciju u skupštini, a što svakako nije bilo neophodno kada je TU sa SPC u pitanju. Iako takav čin ne bi imao nekakav uži, formalnopravni značaj, on bi mogao biti snažna politička poruka i dodatna, nedvosmislena potvrda, nakon one oličene u litijskom plebiscitu, legitimiteta koji uživa TU i koji treba da uživa SPC kao društveni činilac u Crnoj Gori. Naposletku, u prilog takvom raspletu u najvišem predstavničkom telu snažno govori i to što je aktuelni skupštinski saziv ključno determinisan rezultatima izborne volje iz avgusta 2020, a ona je, podsetimo se, bila takva da je iziskivala potpisivanje upravo ovakve sadržine TU!
U jednoj od prvih presuda koja se ticala slobode veroispovesti, Evropski sud za ljudska prava istakao je da je ona temelj demokratskog društva i da od te slobode zavisi, posle niza vekova teško izvojevani, pluralizam. Crna Gora je takav pluralizam, nažalost, tek počela da izgrađuje, a TU se može uzeti i za jedan od kamena temeljaca te izgradnje. Da li će se izgradnja, kroz preobražaj rigidnog sekularizma u evropski trend kooperativne sekularnosti, i dalju afirmaciju javnopravnog statusa SPC u crnogorskom pravnom i društvenom poretku, nastaviti – ostaje da se vidi. Na prvu sledeću naznaku daljeg razvoja ovog procesa – preobraženjsku skupštinu, na sreću, barem nećemo morati dugo da čekamo, kao što smo, čitavu deceniju, čekali da srpski patrijarh i predsednik crnogorske Vlade stave potpise na TU.

[/restrict]