ИЗЛОГ КЊИГЕ

Ноам Чомски, Марв Вотерстон
ПОСЛЕДИЦЕ КАПИТАЛИЗМА: ПРОИЗВОДЊА НЕЗАДОВОЉСТВА И ОТПОРА
Академска књига

Пандемија ковида 19 разоткрила је велике пропусте и страшне бруталности данашњег капиталистичког система. Да ли ће то бити само криза или и прилика за промену, зависи од тога шта ће сами људи урадити. Како политика обликује наш свет, наше животе, наше перцепције? Коликим делом нашег „здравог разума“ управљају потребе и интереси владајућих класа? Како да се успротивимо капиталистичким структурама које сада прете да униште целокупан живот на овој планети? „Последице капитализма“ анализирају дубоке, често несагледане повезаности између неолибералног „здравог разума“ и структура моћи. Показујући те везе, сагледавамо начин на који владајућа хегемонија држи друштвене покрете подељене и маргинализоване и, што је најважније, увиђамо како се можемо борити против тих подела.

Милан Ружић
ПУН КОФЕР ПРИЧА
Лагуна

Према речима Душка Ковачевића, књига прича Милана Ружића форензичка је слика нашег времена, „сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. Нема великог и значајног писца у српској књижевности који није свој литерарни врх досегао књигама прича о нама. Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа“, док Емир Кустурица сматра да нас овом књигом „Ружић уводи у преображавање пејзажа, мијења видљиви свијет у невидљиви да би оно у шта гледамо било претворено у личне знакове, метафоричко дешифровање свијета, те да је он писац шетач који пишући оставља трагове чије значење осјећамо као пишчев лични свемир гдје је сваки корак непоновљиво приближавање циљу, коначности, а метафоре растјерују маглу у којој идеју краја лако претварамо у бескрај. Све је у овим причама снажно доживљено и чују се кораци писца који шета распет између убогих српских стаза и бескрајног неба. Да небо не би пало на писца, он пише и оно остаје тамо гдје му је мјесто“.

Коста Николић
ЈУГОСЛАВИЈА, ПОСЛЕДЊИ ДАНИ (1989–1992), књига 3
Службени гласник

Пред читаоцима се налази завршни том повести о распаду Југославије у којем централно место заузимају три теме: у оквиру прве описује се и критички тумачи политика Европске заједнице, мировна конференција о Југославији, признавање независности појединих југословенских република и долазак снага Уједињених нација у Хрватску, друга тема посвећена је политичкој историји Босне и Херцеговине од пролећа 1991. до пролећа наредне године, када је призната њена независност, трећа тема бави се стварањем Савезне Републике Југославије, савеза Србије и Црне Горе и догађајима који су условили увођење санкција према тој држави од стране Савета безбедности УН. На крају су дата закључна разматрања о нестанку Југославије. Овом приликом указујемо и на једну посебност везану за изворни материјал која се тиче Службе државне безбедности Србије. У извештају 5. одељења Ресора државне безбедности за Београд од 3. јануара 1996. речено је да су Фонд за хуманитарно право из Београда и Хелсиншки одбор за људска права у Србији ступили у везу са Трибуналом у Хагу „и спремни су да им, на захтев, доставе комплетну документацију“. Даље је наглашено да је током сређивања документације извршен попис докумената предвиђених за уништавање и „после предвиђене процедуре уништено је 60.000 материјала у фабрици на Ади Хуји и у Термоелектрани ’Никола Тесла’ у Обреновцу“.
Овом књигом не завршава се наша прича о ратовима за југословенско наслеђе. Догађаји у Босни и Херцеговини и ситуацији у заштићеним зонама Уједињених нација у Хрватској од 1992, до мировне конференције у Дејтону 1995. биће описани у посебним монографијама.

Иван Ђиковић
ЕНЕРГОКИНЕТИЧКИ ГАМБИТ
Прометеј

Може ли се о Ђиковићевом роману говорити као о опомени?, пита се Игор Рилл, аутор предговора овог романа. „Свакако, као што књижевност и јесте опомињућа. Но дубљи наративни слојеви носе другачију информацију и продорнију запитаност – о постојању, о ономе што сам писац дефинише као бинарно стање вечног постојања, махнитост и кататонија, чак и без обзира на то о чијем се постојању говори“, бележи Рилл поред осталог у свом предговору ове књиге како каже захвалне за тумачење у филозофском, онтолошком кључу, на дугој скали могућих учитавања овај роман позива на антрополошки приступ у два своја кључна потконтекста – технолошком и идентитетском. Оба елемента вешто се преплићу, утичу један на други и граде нову просторно-временску целину са утицајима који су вишесмерни у последицама на социолошке контексте. Некакав облик реалности из „Енергокинетичког гамбита“ може да нам се догоди веома брзо и помислићемо: па касно је да било шта учинимо да то спречимо. Актуелизација и референци на наше доба, у локалним и у глобалним оквирима, наравно има, неких очигледних неких мање приметних, али потка, чини ми се, ткана је из реченице: „Демократију нису угасили никакви предвидљиви негативни дијалектички исходи. Демократију је до тривијалности довела информатичка и комуникациона револуција.“ Звучи као позив на акцију, у оној мери у којој желимо да останемо хумани, без обзира на то што би неки други бивствујући ентитети у роману то окарактерисали ставом „Само арогантно и лицемерно биће попут човека може име сопствене врсте да користи као синоним за милосрђе“.
Будући свет хиперстварности, установљен, из наше данашње перспективе сасвим могућом технологијом, веродостојан је. С калеидоскопски вешто уклопљеним званичним формама некадашњих извештаја са могућим исходима даје неопходну сугестивност, књижевну и језичку утемељеност, чак толико да заличи на могућу скривену реалност. У Маркесовом култном роману „Сто година самоће“ читалац живи у Маконду, заједно с Буендијама, носећи њихове ожиљке још неко време од кад заклопи последњу корицу. Исти утисак делим и након читања Ђиковићевог романа.

Бојан Димитријевић
ЗАВЕШТАЊА АТЛАНТИДЕ
Чигоја

Модерно човечанство је на прекретници. Неки аутори и црквени писци, следећи Апокалипсу по Јовану, сматрају да човечанство живи своје последње деценије и да нам следи глобални сукоб светских размера који ће, као у Пекићевој „1999“ или Кјубриковој „Одисеји“, означити крај другог и почетак трећег човечанства, макар и у форми јединог преживелог човека и јединог андроида који ће све опет почети из неке пећине, у ко зна којој по реду већ виђеној праисторији. Свет се привидно креће ка апсолутној дехристијанизацији, победи материјалног начина живота, диктатури ратног комунизма и трансхуманизацији у којој ће људе временом заменити роботи, киборзи андроиди без душе, у некој врсти потпуно програмиране будућности. Али сматрамо да је то само привидно. Атлантида – та злосрећна мајка људске цивилизације, има два основна носећа стуба своје заоставштине: прво – да ће људи надвладати зло; друго – да имамо средства, механизме и знања да то зло победимо, чак и без великих жртава и масовне патње.