IZLOG KNJIGE

Noam Čomski, Marv Voterston
POSLEDICE KAPITALIZMA: PROIZVODNJA NEZADOVOLJSTVA I OTPORA
Akademska knjiga

Pandemija kovida 19 razotkrila je velike propuste i strašne brutalnosti današnjeg kapitalističkog sistema. Da li će to biti samo kriza ili i prilika za promenu, zavisi od toga šta će sami ljudi uraditi. Kako politika oblikuje naš svet, naše živote, naše percepcije? Kolikim delom našeg „zdravog razuma“ upravljaju potrebe i interesi vladajućih klasa? Kako da se usprotivimo kapitalističkim strukturama koje sada prete da unište celokupan život na ovoj planeti? „Posledice kapitalizma“ analiziraju duboke, često nesagledane povezanosti između neoliberalnog „zdravog razuma“ i struktura moći. Pokazujući te veze, sagledavamo način na koji vladajuća hegemonija drži društvene pokrete podeljene i marginalizovane i, što je najvažnije, uviđamo kako se možemo boriti protiv tih podela.

Milan Ružić
PUN KOFER PRIČA
Laguna

Prema rečima Duška Kovačevića, knjiga priča Milana Ružića forenzička je slika našeg vremena, „svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja. Ružić je od onih ljudi koji su od davnina branili zemlju rečima u pričama i knjigama vrednim kao narodne krštenice. Nema velikog i značajnog pisca u srpskoj književnosti koji nije svoj literarni vrh dosegao knjigama priča o nama. Ružić ispisuje svoja neskrivena i iskrena poimanja tradicionalnog sveta sa osećanjem da je svaka reč značajna u odbrani života našeg naroda“, dok Emir Kusturica smatra da nas ovom knjigom „Ružić uvodi u preobražavanje pejzaža, mijenja vidljivi svijet u nevidljivi da bi ono u šta gledamo bilo pretvoreno u lične znakove, metaforičko dešifrovanje svijeta, te da je on pisac šetač koji pišući ostavlja tragove čije značenje osjećamo kao piščev lični svemir gdje je svaki korak neponovljivo približavanje cilju, konačnosti, a metafore rastjeruju maglu u kojoj ideju kraja lako pretvaramo u beskraj. Sve je u ovim pričama snažno doživljeno i čuju se koraci pisca koji šeta raspet između ubogih srpskih staza i beskrajnog neba. Da nebo ne bi palo na pisca, on piše i ono ostaje tamo gdje mu je mjesto“.

Kosta Nikolić
JUGOSLAVIJA, POSLEDNJI DANI (1989–1992), knjiga 3
Službeni glasnik

Pred čitaocima se nalazi završni tom povesti o raspadu Jugoslavije u kojem centralno mesto zauzimaju tri teme: u okviru prve opisuje se i kritički tumači politika Evropske zajednice, mirovna konferencija o Jugoslaviji, priznavanje nezavisnosti pojedinih jugoslovenskih republika i dolazak snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatsku, druga tema posvećena je političkoj istoriji Bosne i Hercegovine od proleća 1991. do proleća naredne godine, kada je priznata njena nezavisnost, treća tema bavi se stvaranjem Savezne Republike Jugoslavije, saveza Srbije i Crne Gore i događajima koji su uslovili uvođenje sankcija prema toj državi od strane Saveta bezbednosti UN. Na kraju su data zaključna razmatranja o nestanku Jugoslavije. Ovom prilikom ukazujemo i na jednu posebnost vezanu za izvorni materijal koja se tiče Službe državne bezbednosti Srbije. U izveštaju 5. odeljenja Resora državne bezbednosti za Beograd od 3. januara 1996. rečeno je da su Fond za humanitarno pravo iz Beograda i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji stupili u vezu sa Tribunalom u Hagu „i spremni su da im, na zahtev, dostave kompletnu dokumentaciju“. Dalje je naglašeno da je tokom sređivanja dokumentacije izvršen popis dokumenata predviđenih za uništavanje i „posle predviđene procedure uništeno je 60.000 materijala u fabrici na Adi Huji i u Termoelektrani ’Nikola Tesla’ u Obrenovcu“.
Ovom knjigom ne završava se naša priča o ratovima za jugoslovensko nasleđe. Događaji u Bosni i Hercegovini i situaciji u zaštićenim zonama Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj od 1992, do mirovne konferencije u Dejtonu 1995. biće opisani u posebnim monografijama.

Ivan Điković
ENERGOKINETIČKI GAMBIT
Prometej

Može li se o Đikovićevom romanu govoriti kao o opomeni?, pita se Igor Rill, autor predgovora ovog romana. „Svakako, kao što književnost i jeste opominjuća. No dublji narativni slojevi nose drugačiju informaciju i prodorniju zapitanost – o postojanju, o onome što sam pisac definiše kao binarno stanje večnog postojanja, mahnitost i katatonija, čak i bez obzira na to o čijem se postojanju govori“, beleži Rill pored ostalog u svom predgovoru ove knjige kako kaže zahvalne za tumačenje u filozofskom, ontološkom ključu, na dugoj skali mogućih učitavanja ovaj roman poziva na antropološki pristup u dva svoja ključna potkonteksta – tehnološkom i identitetskom. Oba elementa vešto se prepliću, utiču jedan na drugi i grade novu prostorno-vremensku celinu sa uticajima koji su višesmerni u posledicama na sociološke kontekste. Nekakav oblik realnosti iz „Energokinetičkog gambita“ može da nam se dogodi veoma brzo i pomislićemo: pa kasno je da bilo šta učinimo da to sprečimo. Aktuelizacija i referenci na naše doba, u lokalnim i u globalnim okvirima, naravno ima, nekih očiglednih nekih manje primetnih, ali potka, čini mi se, tkana je iz rečenice: „Demokratiju nisu ugasili nikakvi predvidljivi negativni dijalektički ishodi. Demokratiju je do trivijalnosti dovela informatička i komunikaciona revolucija.“ Zvuči kao poziv na akciju, u onoj meri u kojoj želimo da ostanemo humani, bez obzira na to što bi neki drugi bivstvujući entiteti u romanu to okarakterisali stavom „Samo arogantno i licemerno biće poput čoveka može ime sopstvene vrste da koristi kao sinonim za milosrđe“.
Budući svet hiperstvarnosti, ustanovljen, iz naše današnje perspektive sasvim mogućom tehnologijom, verodostojan je. S kaleidoskopski vešto uklopljenim zvaničnim formama nekadašnjih izveštaja sa mogućim ishodima daje neophodnu sugestivnost, književnu i jezičku utemeljenost, čak toliko da zaliči na moguću skrivenu realnost. U Markesovom kultnom romanu „Sto godina samoće“ čitalac živi u Makondu, zajedno s Buendijama, noseći njihove ožiljke još neko vreme od kad zaklopi poslednju koricu. Isti utisak delim i nakon čitanja Đikovićevog romana.

Bojan Dimitrijević
ZAVEŠTANJA ATLANTIDE
Čigoja

Moderno čovečanstvo je na prekretnici. Neki autori i crkveni pisci, sledeći Apokalipsu po Jovanu, smatraju da čovečanstvo živi svoje poslednje decenije i da nam sledi globalni sukob svetskih razmera koji će, kao u Pekićevoj „1999“ ili Kjubrikovoj „Odiseji“, označiti kraj drugog i početak trećeg čovečanstva, makar i u formi jedinog preživelog čoveka i jedinog androida koji će sve opet početi iz neke pećine, u ko zna kojoj po redu već viđenoj praistoriji. Svet se prividno kreće ka apsolutnoj dehristijanizaciji, pobedi materijalnog načina života, diktaturi ratnog komunizma i transhumanizaciji u kojoj će ljude vremenom zameniti roboti, kiborzi androidi bez duše, u nekoj vrsti potpuno programirane budućnosti. Ali smatramo da je to samo prividno. Atlantida – ta zlosrećna majka ljudske civilizacije, ima dva osnovna noseća stuba svoje zaostavštine: prvo – da će ljudi nadvladati zlo; drugo – da imamo sredstva, mehanizme i znanja da to zlo pobedimo, čak i bez velikih žrtava i masovne patnje.