ПОСЛЕДЊА БИТКА „ТАКОВСКОГ“ ПУКА

НАСЛЕЂЕ У ЧАЧКУ НА ПРОДАЈИ

После једног века Чачак је остао и без војске и без војних објеката. Након затварања касарни 2005. године Дирекција за имовину Републике Србије је у више наврата расписивала оглас за отуђење непокретности „које нису неопходне за функционисање Војске Србије“

Пише ГОРАН ДАВИДОВИЋ

Војни објекти у Чачку за сада су безуспешно нуђени на продају, а цена се спуштала од 10.429.221,29 евра из 2014. па до 6.674.701,63 евра 2016. године. Данас је та цена још више снижена. У питању су две касарне, „Ратко Митровић“ и „Танаско Рајић“. И ту није ништа спорно, сем можда вртоглавог смањивања, тј. „намештања“ цене објеката. Али зачуђујуће је продавање објеката који имају велику историјску вредност, не само за Чачак већ и за Србију, као и чињеница да Завод за заштиту споменика културе те објекте није ставио под заштиту државе. Чудна је и болна тишина Чачана и локалне самоуправе, јер су они пре једног века поклонили земљиште за грађење касарни.

[restrict]

Касарна „Ратко Митровић“ је некада била место сталног становања и прослављеног 10. пешадијског пука „Таковског“. Земљиште за градњу касарне поклонила је Општина чачанска 1899. године, а финансијски је помогла и Скупштина рудничког округа. Грађена је од маја 1900. до почетка 1902. године. Предузимач је била фирма „Петар М. Николић и компанија“ из Чачка. Пројекат је урадио чувени архитекта Драгутин Ђорђевић (1866–1933), дописни члан Српске краљевске академије (СКА). Дужина касарне је била 120 метара, са два крила од по 60 метара. Постала је симбол града, о чему сведоче и бројне сачуване разгледнице. Али много већу симболику и историјску тежину за Чачак и Србију има чињеница да је у њој био смештен 10. пешадијски пук, формиран 27. марта 1897. Настављао је традицију истоименог батаљона стајаће војске, формираног после Другог српско-турског рата (1878). Године 1899. добија име „Таковски“. Био је стациониран у Горњем Милановцу, а на стално становање у Чачак прелази 1902, након изградње касарне. Славни синови Чачка (Трнавци, Љубићани), Горњег Милановца (Рудничани, Таковци) и Лучана (Драгачевци) су у ратове за ослобођење 1912–1918. године полазили из касарне 10. пука, као војни обвезници сталног кадра, првог, другог или трећег позива. Да поменемо битке, успехе: ослобађање Новог Пазара, борбе на Ђурђевим ступовима, ослобађање Призрена, Ђаковице, излазак на приморје, Брегалница, Дренак, Власински фронт – Грамада, Босиљград, Царица (1912-1913); Дрина, Хан-Пијесак (1914); одбрана Београда, борбе на Смедеревском одсеку, борбе на источној граници (1915); Солунски фронт – борбе на Голом Билу, Ветренику (1916); Облој Чуки и Западном Ветренику (1917); Добро поље 15. септембар 1918, пробој фронта. На крају рата само је прошао кроз већ ослобођен Чачак октобра 1918. на путу за Сарајево, где ће остати до краја свога постојања.

По завршетку Првог светског рата зграда касарне је била уступљена Америчкој мисији која је у згради 1920. отворила основну школу за ратну сирочад. Школа је носила назив „Дом Американаца“ до 1. фебруара 1921, када Америчка мисија одлази из Чачка. Школу потом преузима Министарство за социјалну политику и мења јој назив у „Државни дечји дом“, под којим је радила све до септембра 1924. Након тога се поново враћа под ингеренцију Министарства војске и морнарице и једно време између два светска рата носила је назив Војвода Степа.

Након Другог светског рата преузима је ЈНА и добија назив „Ратко Митровић“, по политичком комесару Чачанског партизанског одреда и народном хероју социјалистичке Југославије. Распадом државне творевине СФРЈ, прелази у власништво Војске Југославије, а одлуком Савезног министра одбране Србије и Црне Горе касарна је угашена и напуштена августа 2005. године. Део касарне је продат и у њој су подигнути војни и цивилни станови, а сама зграда касарне пропада већ скоро две деценије. Зграда је једини видљиви траг о постојању чувеног 10. пука „Таковског“ и нажалост се данас од потомака и тзв. наследника славне српске војске предаје на „лицитацију“ (добош) јер није неопходна „за функционисање Војске Србије“.

Друга касарна у Чачку, „Танаско Рајић“, такође је изграђена на поклоњеном земљишту. На предлог општине чачанске да се у корист државе отуђи општинско имање ради подизања зграда и осталих објеката XIX артиљеријског пука, који је у Чачак требало да се пресели из Краљева, одржано је 23. маја 1928. године и гласање на коме су Чачани подржали предлог. Државни савет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 3. октобра 1928. године одобрио је одлуку збора Општине чачанске о уступању држави 10 хектара општинског земљишта ради подизања зграда и осталих објеката за XIX артиљеријски пук. Радовима на градњи руководио је и архитекта Валериј Владимировић Сташевски, један од најпродуктивнијих руских архитеката у Краљевини Југославији. И тај податак свакако даје на тежини и значају касарне „Танаско Рајић“.

Да би се сачувао вечити спомен палим и преживелим борцима у ратовима 1912–1918. и оставио будућим поколењима видан доказ, колико су војници X пука били верни и одани отаџбини и колико су дали крви за нашу слободу, апелујемо на државне органе, Министарство одбране и локалну самоуправу у Чачку да се касарна сачува и претвори у музеј (Таковског пука) или неку другу културну установу.
На самом улазу у некадашњу касарну 10. пука стоји нова табла са упозоравајаћом поруком „забрањено снимање“. Чега? Наше срамоте? Народ који заборавља и продаје сопствену историју неће имати светлу будућност.

[/restrict]

Аутор је историчар – архивски саветник