КАПИТАЛИЗАМ „ВАНРЕДНОГ СТАЊА“: КАКО УМИРУ ИМПЕРИЈЕ

Глобалне „претње“, које нам се данас продају, нису ништа друго него „идеолошка пројекција унутрашњих граница и непрестаног распадања капиталистичке модерности“. У системском смислу, зависност од ванредних ситуација „вештачки одржава коматозно тело капитализма у животу“

Почев од 2020. године сведоци смо убрзања „парадигме ванредних ситуација“. Све оне имају један само циљ, тврди Фабио Виги, професор Универзитета у Кардифу: да зауставе колапс капиталистичког система, који је већ неко време у току. Виги сматра да Форум у Давосу није „средиште завере“ већ „гласник за све алармантније реакције елита на неконтролисане системске сукобе“. Наравно, то је оно што такозване елите данас желе да прикрију: „Док они инсистирају на томе да је предстојећа рецесија ’резултат глобалних недаћа које су изненадиле свет’ (од кризе каматних стопа до руске војне акције у Украјини), тачно је управо супротно: економски пад је у корену ових ’катастрофа’.“
Глобалне „претње“, које нам се данас продају, нису ништа друго него „идеолошка пројекција унутрашњих граница и непрестаног распадања капиталистичке модерности“. У системском смислу, зависност од ванредних ситуација „вештачки одржава коматозно тело капитализма у животу“. „Слике непријатеља више нису конструисане да оправдају ширење империје, већ да прикрију банкрот (пре)задужене глобалне економије.“
Глобализација је, упозорава Виги, постепено еродирала могућности капитала. На крају, једини доступни лек за овај мучни тренд било је „ослобађање глобалних ванредних ситуација“, које су имале за последицу све веће „инјекције страха, хаоса и пропаганде“ за становништво. Почетак ових процеса пада на прелаз миленијума, са „Ал Каидом, глобалним ратом против тероризма и бочицом белог праха Колина Пауела“. Ова, у суштини унутрашња криза, породила је талибане и авганистанску кризу, тероризам такозване Исламске државе, пустошење Сирије, ракетне кризе у Северној Кореји, украјинску кризу и, најзад, кризу каматних стопа.

[restrict]

Ново-старо лице ужаса

Сада изгледа да се налазимо на почетку „новог и још горег хладног рата“. Како уочава Марку Сира, „Виги је добро свестан узрока и последица догађаја“: „Што смо ближи урушавању система, потребно је све више спољних криза како би се манипулисало становништвом, чиме се одлаже предстојећи колапс и постављају темељи за ауторитарну обнову система.“ Историја нам показује да се империје, када се нађу на ивици колапса, све снажније ослањају на опресивне системе управљања кризама. Није случајно што је „наша ера серијских ванредних ситуација почела пуцањем информационог балона и првим колапсом светског тржишта“. До краја 2001. године „већина високотехнолошких компанија је банкротирала, а до октобра 2002. Насдак индекс пао је за 77 процената, откривајући структурну слабост ’нове економије’ која се базирала на дуговима, креативним финансијама и реалној економији“.
Уследила је „финансијска криза“ из 2008, потом од 2009. до 2012. криза европског државног дуга, све до јесени 2019, када се криза јасно манифестује у САД, чиме започиње „ера ванредног стања“. Према мишљењу француског аутора Тијерија Мејсана, 2008. година, са својом „финансијском кризом“, означава прецизан датум „смрти капитализма“. Вирус корона још више подиже лествицу за ванредна стања, али су „корона пожари“ у овом тренутку нагло утихнули: „Уместо тога, људи, односно испитаници великих фармацеутских компанија, који чекају на нове и ефикасније вакцине, данас су уплашени ратом у Украјини. Нова болест која мучи колективни Запад je већ одраније познати непријатељ – Русија.“ Попут вируса, закључује Виги, „рат у Украјини нас штити од правог ужаса, а то је потпуни друштвени колапс изазван крахом дугова на берзи“.
Заправо, потребно је само „мало загребати по површини како бисмо пронашли прави узрок свих геополитичких и пропагандних игара које се већ неко време воде, а то је непоправљиви колапс вредности капитала. Или сви прате исти сценарио, или се емисија укида и читав систем се руши“.
У тренутном (западном) наративу, за инфлацију и њене „апокалиптичне последице по сиромашне у свету“ окривљен је Путин. Негативни шокови понуде, изазвани периодичним кризама и ванредним стањима, свакако погоршавају девалвацију коју је узроковала „лабава монетарна политика“, али прави проблем настао је захваљујући емисији ничим подржаног „безвредног новца“ који креирају централне банке. „Безвредни новац“, опустошене и презадужене западне економије, ишчезавање средње класе, растуће сиромаштво, (хипер)инфлација и несташице, то нису слике „економије обиља“ већ прозор у апокалиптични свет будућности. Постоји ли јаснија и убедљивија потврда колапса капитализма од ове коју нуди савремени Запад? А oвo је тек почетак.

Пад капиталистичког система који предводе САД

„Уобичајено је да империје умиру спором и болном смрћу негирајући узрок свог колапса“, уочава Виги. Прави узрок ових проблема су Сједињене Америчке Државе и њихова дубоко финансијализована економија која се темељи на дуговима, а тај проблем није од јуче: „Пад капиталистичког света предвођеног САД почео је пре више од пола века и само је одложен таласима лажног богатства подстакнутог стварањем новца (дугова), што је користило тек малобројној елити, док је масе оптерећивало дуговима и бедом.“
Данашњи финансијски капитализам ослања се на безумно штампање новца, како би се надокнадио вишак вредности који брзо нестаје. Ако су САД имале период релативног раста током 1990-их, упркос ниским платама и растућој продуктивности, то је било само зато што се потрошња све више ослањала на кредит.
Глобализација је пружила привремени излаз за „исцрпљени фордистички начин производње“, али се она у исто време везала за настајуће пирамиде дугова и шпекулативне ексцесе, чинећи систем све рањивијим и све нестабилнијим. То чини саму суштину финансијализације америчке и западне економије уопште.
Пандемија је искоришћена као „глобални штит за штампање и позајмљивање новца без преседана“: током кризе каматних стопа, (амерички) Фед је штампао више фијат новца за једну годину него у свим својим квантитативним стимулативним програмима „спасавања“, после кризе која је избила 2008. године.
Виги верује да ће криза дуга и берзи и овај пут вероватно бити одложена. Али само на неко време. Велико финале – а то је „библијски колапс изван наше најлуђе маште, запаљен пуцањем хипермехура тржишта дуга“ – тренутно се одлаже „скоком инфлације у реалној економији“.
То значи да ће „индекс беде“ (комбинација инфлације и незапослености) наставити да расте. У извесном смислу, враћамо се у „праисторију капитализма“, у класно друштво екстремно богатих и екстремно сиромашних. „Садашње ’био и геополитичко насиље’ (вируси, ратови и друге будуће глобалне ванредне ситуације) саставни су део овог процеса: смишљени покушај да се колапс контролише ауторитарним средствима“.
Према Вигију, „који је читао Маркса“, додаје Сира, сада Запад стоји пред избором: „или ћемо се ослободити (сада постојећих) форми робе, вредности и новца, а тиме и облика капитала“, или ћемо бити увучени у „ново мрачно доба насиља и реакције“. Пут који се сада отвара пред Западом је неки облик фашизма, владавине путем репресије, која не трпи приговоре ни демократске дебате. С обзиром на похлепу и жудњу за моћ у финансијским круговима, ова друга опција је, нажалост, много вероватнија.

Назад ка Аристотелу

Закључке професора Вигија подржавају и анализе „једног од најистакнутијих светских независних економиста Мајкла Хадсона“, које овакве увиде смештају у шири, глобални оквир. Наиме, све изречено односи се на Запад: „Нови хладни рат“, упозорава Хадсон у својој новој књизи Судбина цивилизације: финансијски капитализам, индустријски капитализам или социјализам, не води се само против Русије и Кине „већ и против свих земаља које се опиру приватизацији и финансијализацији под заштитом САД“. Укратко: тренутни Хладни рат 2.0 „води амерички финансијски капитализам који подржава рентијерске олигархије против нација које желе да развију већу домаћу аутономију и просперитет“.
Хадсон нас при томе, примећује бразилски аналитичар Пепе Ескобар, „проницљиво подсећа на Аристотела, који је тврдио да је у интересу финансијера да испоље своју моћ против друштва у целини“. Финансијска класа се кроз историју потврдила као примарни корисник империја делујући првенствено као утеривач дугова.
То је и „врхунац стратегије финансијског капитализма“: „заузимање јавног сектора и пребацивање монетарне и банкарске моћи на Волстрит, лондонски Сити и друге западне финансијске центре“. Хадсон нуди кључ за савремену америчку стратегију: „Глобални Југ ће лако препознати империјални модус операнди: Стратегија америчког војног и финансијског империјализма је да инсталира клијентелистичке олигархије и диктатуре, и да изврши притисак на ’савезнике’, како би се придружили борби против свих њених противника, субвенционисањем не само ратних трошкова империје (’одбрана’) већ и програмима домаће потрошње ’империјалне нације’.“ Сада ова „стратегија“ носи име „борбе демократија против ауторитаризма“. То је истинска антитеза мултиполарном свету, свету слободног и неометаног развоја који данас предводе Кина и Русија.

САД као отужни римејк касног Римског царства

Нема ничег изненађујућег, закључује Ескобар, у томе што је својевремено „Покрет несврстаних, основан у Београду 1961. са 120 земаља и 27 посматрача, постао огромна претња глобалној стратегији САД. Такође, није изненађење ни то што су САД узвратиле низом етнички мотивисаних ратова, сејући хаос свуда по свету, и раним инкарнацијама ’револуција у боји’ – стварајући диктатуре индустријског обима, од Сухарта до Пиночеа“. Америчка спољна политика се одувек веома добро разумела с фашизмом, с начинима владавине који почивају на грубој репресији, од Чилеа до Украјине.
Данас се „доларска дипломатија“, упозорава Хадсон, грчевито бори да успостави контролу над сваком страном економијом. Нови хладни рат се не води само против великих евроазијских сила „већ и против свих оних земаља које се одупиру приватизацији и финансијализацији под покровитељством САД“.
У почетку, економија САД развијала се као и све друге економије: државним субвенцијама индустрији, масивним инвестицијама у јавни сектор… и социјалном потрошњом у образовању и здравственој заштити, у циљу побољшања квалитета и продуктивности радне снаге. Тада се, у Америци, у периоду од 1865. до 1914. то није називало „марксизмом“. То је, заправо, био само логичан начин развоја САД, у коме је индустријализација посматрана као део много ширег економског и друштвеног контекста.
Почев од 80-их година прошлог века, са тачеризмом и реганомиком, започиње епоха финансијског или казино капитализма на Западу, који укида социјална давања и оставља америчку економију с „агроиндустријским пољопривредним вишковима и монополима у информационој технологији (у великој мери развијеној као нуспроизвод војних истраживања), војном индустријом и фармацеутским патентима, који су способни да извлаче монополску ренту, док се у великој мери ослобађају пореза коришћењем офшор банкарских центара“.
Америчка економија данас је, примећује Хадсон, само отужан римејк касног Римског царства које описује Лактанције крајем 3. века. Царство је тада било зависно од данка (пљачке) других земаља да би опстало: „Како би поробили многе, похлепни су почели да присвајају и гомилају потрепштине… Они то нису радили за добро човечанства (то уопште није било у њиховој природи), већ да би све приграбили за себе, због своје похлепе и среброљубља. У име правде, донели су непоштене и неправедне законе, како би обезбедили своје крађе и похлепу против моћи мноштва. На исти начин користили су ауторитет, као и силу оружја или флагрантне пороке.“

Питање свих питања

Последица „доларске дипломатије“, у служби горњих „један одсто“ становништва – која и није дипломатија већ само непрекидно наметање ултиматума – јесте увођење незаконитих и једностраних санкција против Русије, Кине, као и против сваке друге земље која се усуди да пркоси њеном диктату. Управо зато су САД опколиле Евроазију са 750 војних база.
Централно питање с којим се свет данас суочава, закључује Хадсон, јесте: „Да ли ће новац, кредит, земљиште, природни ресурси и монополи бити приватизовани и концентрисани у рукама рентијерске олигархије, или коришћени за промовисање заједничког просперитета и раста? То је сукоб између финансијског капитализма и социјализма као економских система“, који лежи у основу данашњег конфликта Истока и Запада.
Дилема пред којом данас стоје разни народи може се описати и као „избор између социјализма и варварста“ (Ескобар), који чини саму срж новог хладног рата, који у сваком тренутку може прећи у своју „врелу“ фазу. Речима Хадсона: „Укратко, то је сукоб између два различита друштвена система, од којих сваки има своју филозофију о томе како друштва функционишу. Да ли ће друштвима управљати неолиберални финансијски центри са средиштем у Њујорку, уз подршку вашингтонских неоконзервативаца, или ће то бити врста социјализма какву су замишљали у касном 19. и на почетку 20. века – ’тржиште’, плус друштво слободно од рентијера? Да ли ће природни монополи, као што су земљиште и природни ресурси, бити социјализовани и коришћени за финансирање домаћег раста и становања, или ће бити препуштени финансијским интересима… Да ли ће владе стварати сопствени новац и управљати банкарством како би промовисале домаћи просперитет, или ће дозволити приватним банкама (чије финансијске интересе представљају централне банке) да преузму контролу над националним трезорима?“
Избор је очигледан: или ће се народи безусловно потчинити финансијским центрима на Волстриту, или ће се изборити за суверен и слободан развој. За разлику од 1970-их, сада постоји „критична маса“ за ослобађање од „доларске економије“, а постоје и силе који успешно предводе ову борбу. На првом месту међу њима су Русија и Кина. Да ли је најзад на помолу „нови економски светски поредак“? Многи знаци, од Африке до Латинске Америке, указују да је тако. Рат у Украјини, као и све гласније супротстављање Кине, представљају гласан позив на ослобођење од америчког јарма. Уколико тај поредак превлада, читав „прошли век – од краја Првог светског рата и нереда који је он за собом оставио – изгледаће као дуга заобилазница историје, која се сада враћа оном што се чинило основним друштвеним идеалима класичне економије – тржишту ослобођеном од ренте – односно од захтева земљопоседника, монопола и предаторских финансија“. Овај избор је централно питање нашег времена и кључ за нашу будућност.

[/restrict]