KAPITALIZAM „VANREDNOG STANJA“: KAKO UMIRU IMPERIJE

Globalne „pretnje“, koje nam se danas prodaju, nisu ništa drugo nego „ideološka projekcija unutrašnjih granica i neprestanog raspadanja kapitalističke modernosti“. U sistemskom smislu, zavisnost od vanrednih situacija „veštački održava komatozno telo kapitalizma u životu“

Počev od 2020. godine svedoci smo ubrzanja „paradigme vanrednih situacija“. Sve one imaju jedan samo cilj, tvrdi Fabio Vigi, profesor Univerziteta u Kardifu: da zaustave kolaps kapitalističkog sistema, koji je već neko vreme u toku. Vigi smatra da Forum u Davosu nije „središte zavere“ već „glasnik za sve alarmantnije reakcije elita na nekontrolisane sistemske sukobe“. Naravno, to je ono što takozvane elite danas žele da prikriju: „Dok oni insistiraju na tome da je predstojeća recesija ’rezultat globalnih nedaća koje su iznenadile svet’ (od krize kamatnih stopa do ruske vojne akcije u Ukrajini), tačno je upravo suprotno: ekonomski pad je u korenu ovih ’katastrofa’.“
Globalne „pretnje“, koje nam se danas prodaju, nisu ništa drugo nego „ideološka projekcija unutrašnjih granica i neprestanog raspadanja kapitalističke modernosti“. U sistemskom smislu, zavisnost od vanrednih situacija „veštački održava komatozno telo kapitalizma u životu“. „Slike neprijatelja više nisu konstruisane da opravdaju širenje imperije, već da prikriju bankrot (pre)zadužene globalne ekonomije.“
Globalizacija je, upozorava Vigi, postepeno erodirala mogućnosti kapitala. Na kraju, jedini dostupni lek za ovaj mučni trend bilo je „oslobađanje globalnih vanrednih situacija“, koje su imale za posledicu sve veće „injekcije straha, haosa i propagande“ za stanovništvo. Početak ovih procesa pada na prelaz milenijuma, sa „Al Kaidom, globalnim ratom protiv terorizma i bočicom belog praha Kolina Pauela“. Ova, u suštini unutrašnja kriza, porodila je talibane i avganistansku krizu, terorizam takozvane Islamske države, pustošenje Sirije, raketne krize u Severnoj Koreji, ukrajinsku krizu i, najzad, krizu kamatnih stopa. [restrict]

Novo-staro lice užasa

Sada izgleda da se nalazimo na početku „novog i još goreg hladnog rata“. Kako uočava Marku Sira, „Vigi je dobro svestan uzroka i posledica događaja“: „Što smo bliži urušavanju sistema, potrebno je sve više spoljnih kriza kako bi se manipulisalo stanovništvom, čime se odlaže predstojeći kolaps i postavljaju temelji za autoritarnu obnovu sistema.“ Istorija nam pokazuje da se imperije, kada se nađu na ivici kolapsa, sve snažnije oslanjaju na opresivne sisteme upravljanja krizama. Nije slučajno što je „naša era serijskih vanrednih situacija počela pucanjem informacionog balona i prvim kolapsom svetskog tržišta“. Do kraja 2001. godine „većina visokotehnoloških kompanija je bankrotirala, a do oktobra 2002. Nasdak indeks pao je za 77 procenata, otkrivajući strukturnu slabost ’nove ekonomije’ koja se bazirala na dugovima, kreativnim finansijama i realnoj ekonomiji“.
Usledila je „finansijska kriza“ iz 2008, potom od 2009. do 2012. kriza evropskog državnog duga, sve do jeseni 2019, kada se kriza jasno manifestuje u SAD, čime započinje „era vanrednog stanja“. Prema mišljenju francuskog autora Tijerija Mejsana, 2008. godina, sa svojom „finansijskom krizom“, označava precizan datum „smrti kapitalizma“. Virus korona još više podiže lestvicu za vanredna stanja, ali su „korona požari“ u ovom trenutku naglo utihnuli: „Umesto toga, ljudi, odnosno ispitanici velikih farmaceutskih kompanija, koji čekaju na nove i efikasnije vakcine, danas su uplašeni ratom u Ukrajini. Nova bolest koja muči kolektivni Zapad je već odranije poznati neprijatelj – Rusija.“ Poput virusa, zaključuje Vigi, „rat u Ukrajini nas štiti od pravog užasa, a to je potpuni društveni kolaps izazvan krahom dugova na berzi“.
Zapravo, potrebno je samo „malo zagrebati po površini kako bismo pronašli pravi uzrok svih geopolitičkih i propagandnih igara koje se već neko vreme vode, a to je nepopravljivi kolaps vrednosti kapitala. Ili svi prate isti scenario, ili se emisija ukida i čitav sistem se ruši“.
U trenutnom (zapadnom) narativu, za inflaciju i njene „apokaliptične posledice po siromašne u svetu“ okrivljen je Putin. Negativni šokovi ponude, izazvani periodičnim krizama i vanrednim stanjima, svakako pogoršavaju devalvaciju koju je uzrokovala „labava monetarna politika“, ali pravi problem nastao je zahvaljujući emisiji ničim podržanog „bezvrednog novca“ koji kreiraju centralne banke. „Bezvredni novac“, opustošene i prezadužene zapadne ekonomije, iščezavanje srednje klase, rastuće siromaštvo, (hiper)inflacija i nestašice, to nisu slike „ekonomije obilja“ već prozor u apokaliptični svet budućnosti. Postoji li jasnija i ubedljivija potvrda kolapsa kapitalizma od ove koju nudi savremeni Zapad? A ovo je tek početak.

Pad kapitalističkog sistema koji predvode SAD

„Uobičajeno je da imperije umiru sporom i bolnom smrću negirajući uzrok svog kolapsa“, uočava Vigi. Pravi uzrok ovih problema su Sjedinjene Američke Države i njihova duboko finansijalizovana ekonomija koja se temelji na dugovima, a taj problem nije od juče: „Pad kapitalističkog sveta predvođenog SAD počeo je pre više od pola veka i samo je odložen talasima lažnog bogatstva podstaknutog stvaranjem novca (dugova), što je koristilo tek malobrojnoj eliti, dok je mase opterećivalo dugovima i bedom.“
Današnji finansijski kapitalizam oslanja se na bezumno štampanje novca, kako bi se nadoknadio višak vrednosti koji brzo nestaje. Ako su SAD imale period relativnog rasta tokom 1990-ih, uprkos niskim platama i rastućoj produktivnosti, to je bilo samo zato što se potrošnja sve više oslanjala na kredit.
Globalizacija je pružila privremeni izlaz za „iscrpljeni fordistički način proizvodnje“, ali se ona u isto vreme vezala za nastajuće piramide dugova i špekulativne ekscese, čineći sistem sve ranjivijim i sve nestabilnijim. To čini samu suštinu finansijalizacije američke i zapadne ekonomije uopšte.
Pandemija je iskorišćena kao „globalni štit za štampanje i pozajmljivanje novca bez presedana“: tokom krize kamatnih stopa, (američki) Fed je štampao više fijat novca za jednu godinu nego u svim svojim kvantitativnim stimulativnim programima „spasavanja“, posle krize koja je izbila 2008. godine.
Vigi veruje da će kriza duga i berzi i ovaj put verovatno biti odložena. Ali samo na neko vreme. Veliko finale – a to je „biblijski kolaps izvan naše najluđe mašte, zapaljen pucanjem hipermehura tržišta duga“ – trenutno se odlaže „skokom inflacije u realnoj ekonomiji“.
To znači da će „indeks bede“ (kombinacija inflacije i nezaposlenosti) nastaviti da raste. U izvesnom smislu, vraćamo se u „praistoriju kapitalizma“, u klasno društvo ekstremno bogatih i ekstremno siromašnih. „Sadašnje ’bio i geopolitičko nasilje’ (virusi, ratovi i druge buduće globalne vanredne situacije) sastavni su deo ovog procesa: smišljeni pokušaj da se kolaps kontroliše autoritarnim sredstvima“.
Prema Vigiju, „koji je čitao Marksa“, dodaje Sira, sada Zapad stoji pred izborom: „ili ćemo se osloboditi (sada postojećih) formi robe, vrednosti i novca, a time i oblika kapitala“, ili ćemo biti uvučeni u „novo mračno doba nasilja i reakcije“. Put koji se sada otvara pred Zapadom je neki oblik fašizma, vladavine putem represije, koja ne trpi prigovore ni demokratske debate. S obzirom na pohlepu i žudnju za moć u finansijskim krugovima, ova druga opcija je, nažalost, mnogo verovatnija.

Nazad ka Aristotelu

Zaključke profesora Vigija podržavaju i analize „jednog od najistaknutijih svetskih nezavisnih ekonomista Majkla Hadsona“, koje ovakve uvide smeštaju u širi, globalni okvir. Naime, sve izrečeno odnosi se na Zapad: „Novi hladni rat“, upozorava Hadson u svojoj novoj knjizi Sudbina civilizacije: finansijski kapitalizam, industrijski kapitalizam ili socijalizam, ne vodi se samo protiv Rusije i Kine „već i protiv svih zemalja koje se opiru privatizaciji i finansijalizaciji pod zaštitom SAD“. Ukratko: trenutni Hladni rat 2.0 „vodi američki finansijski kapitalizam koji podržava rentijerske oligarhije protiv nacija koje žele da razviju veću domaću autonomiju i prosperitet“.
Hadson nas pri tome, primećuje brazilski analitičar Pepe Eskobar, „pronicljivo podseća na Aristotela, koji je tvrdio da je u interesu finansijera da ispolje svoju moć protiv društva u celini“. Finansijska klasa se kroz istoriju potvrdila kao primarni korisnik imperija delujući prvenstveno kao uterivač dugova.
To je i „vrhunac strategije finansijskog kapitalizma“: „zauzimanje javnog sektora i prebacivanje monetarne i bankarske moći na Volstrit, londonski Siti i druge zapadne finansijske centre“. Hadson nudi ključ za savremenu američku strategiju: „Globalni Jug će lako prepoznati imperijalni modus operandi: Strategija američkog vojnog i finansijskog imperijalizma je da instalira klijentelističke oligarhije i diktature, i da izvrši pritisak na ’saveznike’, kako bi se pridružili borbi protiv svih njenih protivnika, subvencionisanjem ne samo ratnih troškova imperije (’odbrana’) već i programima domaće potrošnje ’imperijalne nacije’.“ Sada ova „strategija“ nosi ime „borbe demokratija protiv autoritarizma“. To je istinska antiteza multipolarnom svetu, svetu slobodnog i neometanog razvoja koji danas predvode Kina i Rusija.

SAD kao otužni rimejk kasnog Rimskog carstva

Nema ničeg iznenađujućeg, zaključuje Eskobar, u tome što je svojevremeno „Pokret nesvrstanih, osnovan u Beogradu 1961. sa 120 zemalja i 27 posmatrača, postao ogromna pretnja globalnoj strategiji SAD. Takođe, nije iznenađenje ni to što su SAD uzvratile nizom etnički motivisanih ratova, sejući haos svuda po svetu, i ranim inkarnacijama ’revolucija u boji’ – stvarajući diktature industrijskog obima, od Suharta do Pinočea“. Američka spoljna politika se oduvek veoma dobro razumela s fašizmom, s načinima vladavine koji počivaju na gruboj represiji, od Čilea do Ukrajine.
Danas se „dolarska diplomatija“, upozorava Hadson, grčevito bori da uspostavi kontrolu nad svakom stranom ekonomijom. Novi hladni rat se ne vodi samo protiv velikih evroazijskih sila „već i protiv svih onih zemalja koje se odupiru privatizaciji i finansijalizaciji pod pokroviteljstvom SAD“.
U početku, ekonomija SAD razvijala se kao i sve druge ekonomije: državnim subvencijama industriji, masivnim investicijama u javni sektor… i socijalnom potrošnjom u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, u cilju poboljšanja kvaliteta i produktivnosti radne snage. Tada se, u Americi, u periodu od 1865. do 1914. to nije nazivalo „marksizmom“. To je, zapravo, bio samo logičan način razvoja SAD, u kome je industrijalizacija posmatrana kao deo mnogo šireg ekonomskog i društvenog konteksta.
Počev od 80-ih godina prošlog veka, sa tačerizmom i reganomikom, započinje epoha finansijskog ili kazino kapitalizma na Zapadu, koji ukida socijalna davanja i ostavlja američku ekonomiju s „agroindustrijskim poljoprivrednim viškovima i monopolima u informacionoj tehnologiji (u velikoj meri razvijenoj kao nusproizvod vojnih istraživanja), vojnom industrijom i farmaceutskim patentima, koji su sposobni da izvlače monopolsku rentu, dok se u velikoj meri oslobađaju poreza korišćenjem ofšor bankarskih centara“.
Američka ekonomija danas je, primećuje Hadson, samo otužan rimejk kasnog Rimskog carstva koje opisuje Laktancije krajem 3. veka. Carstvo je tada bilo zavisno od danka (pljačke) drugih zemalja da bi opstalo: „Kako bi porobili mnoge, pohlepni su počeli da prisvajaju i gomilaju potrepštine… Oni to nisu radili za dobro čovečanstva (to uopšte nije bilo u njihovoj prirodi), već da bi sve prigrabili za sebe, zbog svoje pohlepe i srebroljublja. U ime pravde, doneli su nepoštene i nepravedne zakone, kako bi obezbedili svoje krađe i pohlepu protiv moći mnoštva. Na isti način koristili su autoritet, kao i silu oružja ili flagrantne poroke.“

Pitanje svih pitanja

Posledica „dolarske diplomatije“, u službi gornjih „jedan odsto“ stanovništva – koja i nije diplomatija već samo neprekidno nametanje ultimatuma – jeste uvođenje nezakonitih i jednostranih sankcija protiv Rusije, Kine, kao i protiv svake druge zemlje koja se usudi da prkosi njenom diktatu. Upravo zato su SAD opkolile Evroaziju sa 750 vojnih baza.
Centralno pitanje s kojim se svet danas suočava, zaključuje Hadson, jeste: „Da li će novac, kredit, zemljište, prirodni resursi i monopoli biti privatizovani i koncentrisani u rukama rentijerske oligarhije, ili korišćeni za promovisanje zajedničkog prosperiteta i rasta? To je sukob između finansijskog kapitalizma i socijalizma kao ekonomskih sistema“, koji leži u osnovu današnjeg konflikta Istoka i Zapada.
Dilema pred kojom danas stoje razni narodi može se opisati i kao „izbor između socijalizma i varvarsta“ (Eskobar), koji čini samu srž novog hladnog rata, koji u svakom trenutku može preći u svoju „vrelu“ fazu. Rečima Hadsona: „Ukratko, to je sukob između dva različita društvena sistema, od kojih svaki ima svoju filozofiju o tome kako društva funkcionišu. Da li će društvima upravljati neoliberalni finansijski centri sa središtem u Njujorku, uz podršku vašingtonskih neokonzervativaca, ili će to biti vrsta socijalizma kakvu su zamišljali u kasnom 19. i na početku 20. veka – ’tržište’, plus društvo slobodno od rentijera? Da li će prirodni monopoli, kao što su zemljište i prirodni resursi, biti socijalizovani i korišćeni za finansiranje domaćeg rasta i stanovanja, ili će biti prepušteni finansijskim interesima… Da li će vlade stvarati sopstveni novac i upravljati bankarstvom kako bi promovisale domaći prosperitet, ili će dozvoliti privatnim bankama (čije finansijske interese predstavljaju centralne banke) da preuzmu kontrolu nad nacionalnim trezorima?“
Izbor je očigledan: ili će se narodi bezuslovno potčiniti finansijskim centrima na Volstritu, ili će se izboriti za suveren i slobodan razvoj. Za razliku od 1970-ih, sada postoji „kritična masa“ za oslobađanje od „dolarske ekonomije“, a postoje i sile koji uspešno predvode ovu borbu. Na prvom mestu među njima su Rusija i Kina. Da li je najzad na pomolu „novi ekonomski svetski poredak“? Mnogi znaci, od Afrike do Latinske Amerike, ukazuju da je tako. Rat u Ukrajini, kao i sve glasnije suprotstavljanje Kine, predstavljaju glasan poziv na oslobođenje od američkog jarma. Ukoliko taj poredak prevlada, čitav „prošli vek – od kraja Prvog svetskog rata i nereda koji je on za sobom ostavio – izgledaće kao duga zaobilaznica istorije, koja se sada vraća onom što se činilo osnovnim društvenim idealima klasične ekonomije – tržištu oslobođenom od rente – odnosno od zahteva zemljoposednika, monopola i predatorskih finansija“. Ovaj izbor je centralno pitanje našeg vremena i ključ za našu budućnost.

[/restrict]