Топ ганом по Русима и шведска осуда капитализма

Утисци и поруке с Канског фестивала

Победнички филм овогодишњег Канског фестивала, дело Швеђанина Рубена Естлунда „Троугао туге”, уз помоћ црног хумора и овом аутору посебно драгог цинизма у сликању људске природе и читавог западног друштва, заправо тврди да када сте суочени с преживљавањем у средини у којој се спасоносни оброк или уточиште у дивљини не може обезбедити платном картицом или новцем већ само конкретним способностима и умећем преживљавања, политичке поделе и сврставања по дубини џепа – постају бесмислени

Пет година пошто је први пут тријумфовао на Канском фестивалу, шведски синеаста Рубен Естлунд је поново награђен као аутор најбољег филма на фестивалу. Аутор познат по најблаже речено необичним филмовима којима се игра, провоцира и изазива ужегле средине западног либералног царства, у којима су принципи на којима оно почива и те како апсурдним провокацијама у његовим причама довођени у питање. За оне, наравно, који су у стању да те провокације примете. Ипак, ето, из филмског срца Европе његова два последња филма су награђена ако не најзначајнијом, а оно сигурно најпознатијом европском филмском наградом. Претходно, то се десило 2017. са шокантно провокативним и црнохуморно бизарним филмом „Квадрат”, а ове је године до исте награде дошао са још отвореније изазовним остварењем „Троугао туге”. Изгледа да су му геометријска тела у наслову срећна и инспиративна. Како год, сврстао се у малобројно друштво аутора који су два пута награђивани Златном палмом за најбољи филм фестивала. Још је необичније то што је ове награде заслужио са своја два узастопна дела и појављивања на фестивалу.

Савршен за хваљење и куђење

Рубен Естлунд је истовремено и савршен избор за лауреата Златне палме и неко кога би у времену садашњем било боље игнорисати него позивати на било који фестивал на Западу. Савршен је за тапкање по леђима и хваљење његовог артистичког потенцијала, па самим тим и величање сопствених назора, односно доказивање демократске ширине дизањем њега у небеса, а исто тако је подобан за тренирање строгоће и игнорисање с обзиром на тешко прихватљиве коментаре на рачун скоро свих „вредности” модерне западне цивилизације. И за хваљење и куђење, дакле, за лагодно стављање под рефлекторе и за потпуно игнорисање. Али и за скоро све оно између. Како онда на прави начин прићи његовом стваралаштву и како га посматрати из перспективе савременог лудила нашег света? Делује, да пошто то никако није могуће, најбоље је, за сваки случај, делити му признања и хвалоспеве. Кажу, осам минута је трајао аплауз у Кану после пројекције „Троугла туге”. Додуше и другима су удељивани дуги аплаузи. Међутим, маратонски аплауз за Естлундов филм је могуће протумачити на много начина. Један је да је канска публика схватила суптилни цинизам његове приче која се исмева на рачун данашњег света и његовог свима наметнутог система (без)вредности. Други, да је у питању лицемерје блазиране публике која тапше и кад не зна зашто то ради или се једноставно дичи својом ширином па аплаудира нечему што доводи у питање практично све што сматрају вредним живљења у том њиховом озбиљно кородираном свету. А можда је и све то заједно.
Јер прича „Троугла туге” има комплексни капацитет: да провоцира, исмеје, доведе у питање, осуди, изазове, забрине… Невероватно је не само да је све то примећено и апсорбовано од жирија и да је награђено најважнијим признањем фестивала већ и да је одушевило публику баш на месту на које се долази да би се уживало у призорима бесмислене декаденције и ревије свих могућих примера таштине. Естлундови главни јунаци су управо представници позива који се по природи посла ваља у звезданој прашини вашара таштине и на оваквим фестивалима. Односно баш на њима. Млади, савршени, лепотом пребогато обдарени пар модела у овом филму језди кроз свет „Троугла туге” (термин из света пластичне хирургије који се односи на боре између обрва које настају услед „гримаса туге”) приказујући га реалистично, без превише карикирања. Свет је то (наш!) у коме је све окренуто наопако, у коме су површне и споредне ствари постале најважније, где је једино битна спољашњост, а потпуно безначајна нематеријална унутарња вредност, где се шепури у разним трендовима и доказује моћ имања, богаћење без краја, а социјалне мреже су позорница на којој се све то поносно показује. Пар модела у овом филму припада баш том свету лепоте, богатства, инфлуенсера, друштвених мрежа. Али када луксузни крузер са супербогатом елитом упада у олују (сцена свеопштег повраћања је оцењена као антологијски духовита и цинична) после које осморо путника с брода завршава на пустом острву, ту, изоловани од свог донедавно сигурног света имања, раскоши и безбрижног живота, они се суочавају с исконским изазовима у контексту суштинског враћања на ниво пећинских људи, дивљака, те поново откривају праве вредности које чине човека, односно омогућавају му да опстане. И јасно да је то богатство које они наводно подразумевају само хрпа безвредних папирића. Хијерархија моћи се преокреће, па су нови лидери они способни да кувају и обезбеђују храну. Аутор намерно користи сасвим прикладни цинизам управо тврдњом да се до суштинских вредности на које је савремени човек био приморан да заборави, долази једино падом у дивљаштво! Онај ко зна да запали ватру, да улови рибу, да дође до хране и направи склониште, а то је свакако сасвим намерно у свом филму Естлунд пронашао у чистачици клозета, а не у дрољастој инфлуенсерки, моделима и богаташима. Јасно је који од ликова симболише који део нашег света, а да сви заједно учествују у суноврату западне цивилизације. Али, даље, у неминовности тог суноврата због саме природе не капитализма већ суштине људске која капитализам чини неминовним. По Естлунду сиромаштво и богатство су две неизбежне стране истог стања у друштву огрезлом у капиталистичке назоре. Што значи да се ништа неће у друштву променити ако се замене улоге сиромашних и богатих јер је наше понашање у друштву условљено и директно зависно од позиције на лествици економске конструкције система. Зависно од места на тој лествици мења се и наш положај у друштву, а пригодно њему и наше понашање. Отуда је у капитализму веома лако постати од тлаченог тлачитељ и обрнуто. У коментару на свој филм Естлунд је изјавио да Маркс није говорио о понашању богатих или сиромашних појединачно већ о понашању људи у зависности од положаја који заузимају у друштву и да га веома забавља то да је „Троуглом туге” успео да узнемири, испровоцира, па и изнервира, и оне који се сврставају међу десничаре и оне са такозване левице. Поделе заправо не значе ништа. Јер када сте суочени с преживљавањем у средини у којој се спасоносни оброк или уточиште у дивљини не може обезбедити платном картицом или новцем већ само конкретним способностима и умећем преживљавања, политичке поделе и сврставања по дубини џепа – постају бесмислени. И све се више људи у овом нестабилном свету јасно осуђеном на скору пропаст налази у оваквој ситуацији. Односно све су бројнији они који насилно спознају бесмисленост система за који раде и, парадоксално, да у тренутку слома тог система неће имати никакву способност да преживе без њега!

У сенци антиратних порука

А све је то у великој сенци антиратних порука, проукрајинских поклича, и, разуме се, хистеричног поништавања и забрањивања свега руског, блазираних „искрених” порука подршке угроженом народу Украјине и испод крила супермодерних борбених филмских америчких авиона који су поново у центру пажње глупошћу задојеног дела публике којима је потурен наставак „чувеног” хита из осамдесетих, „Топ гана” поново с Томом Крузом у главној улози. А што је био главни спектакл у одељку гламура у Кану. Дакле, с Томом у Кану у друштву с осталим суперзвездама са црвеног тепиха. Томом, у годинама у којима се чувају унуци, а ипак „уверљивим” и омиљеним акционом херојем, коме се чак додељује и почасна награда за животно дело. И даље агилним, неодољивим, привлачним, баш као што је био и Естлундов манекен из „Троугла туге” док се није суочио с борбом за опстанак у којој лепота, слава и имовно стање немају никакав значај. Та два филма су заиста као две стране једног новчића. Можда ће се, дакле, текући рат и све већа економска криза постарати да се ретки преживели у дистопији у коју неминовно хрли наш свет, коначно, па макар то било из нужде, окрену правим вредностима. Директна је то порука Естлундовог филма, али и фестивала чији је садржај испред и у дворанама, на кроазети и на пријемима, уобичајено неподношљиво празан, површан и љигав и да зато, сам по себи, служи као доказ да је промена на свим местима у друштву нужна, неизбежна и врло, врло скора.