Top ganom po Rusima i švedska osuda kapitalizma

Utisci i poruke s Kanskog festivala

Pobednički film ovogodišnjeg Kanskog festivala, delo Šveđanina Rubena Estlunda „Trougao tuge”, uz pomoć crnog humora i ovom autoru posebno dragog cinizma u slikanju ljudske prirode i čitavog zapadnog društva, zapravo tvrdi da kada ste suočeni s preživljavanjem u sredini u kojoj se spasonosni obrok ili utočište u divljini ne može obezbediti platnom karticom ili novcem već samo konkretnim sposobnostima i umećem preživljavanja, političke podele i svrstavanja po dubini džepa – postaju besmisleni

Pet godina pošto je prvi put trijumfovao na Kanskom festivalu, švedski sineasta Ruben Estlund je ponovo nagrađen kao autor najboljeg filma na festivalu. Autor poznat po najblaže rečeno neobičnim filmovima kojima se igra, provocira i izaziva užegle sredine zapadnog liberalnog carstva, u kojima su principi na kojima ono počiva i te kako apsurdnim provokacijama u njegovim pričama dovođeni u pitanje. Za one, naravno, koji su u stanju da te provokacije primete. Ipak, eto, iz filmskog srca Evrope njegova dva poslednja filma su nagrađena ako ne najznačajnijom, a ono sigurno najpoznatijom evropskom filmskom nagradom. Prethodno, to se desilo 2017. sa šokantno provokativnim i crnohumorno bizarnim filmom „Kvadrat”, a ove je godine do iste nagrade došao sa još otvorenije izazovnim ostvarenjem „Trougao tuge”. Izgleda da su mu geometrijska tela u naslovu srećna i inspirativna. Kako god, svrstao se u malobrojno društvo autora koji su dva puta nagrađivani Zlatnom palmom za najbolji film festivala. Još je neobičnije to što je ove nagrade zaslužio sa svoja dva uzastopna dela i pojavljivanja na festivalu.

Savršen za hvaljenje i kuđenje

Ruben Estlund je istovremeno i savršen izbor za laureata Zlatne palme i neko koga bi u vremenu sadašnjem bilo bolje ignorisati nego pozivati na bilo koji festival na Zapadu. Savršen je za tapkanje po leđima i hvaljenje njegovog artističkog potencijala, pa samim tim i veličanje sopstvenih nazora, odnosno dokazivanje demokratske širine dizanjem njega u nebesa, a isto tako je podoban za treniranje strogoće i ignorisanje s obzirom na teško prihvatljive komentare na račun skoro svih „vrednosti” moderne zapadne civilizacije. I za hvaljenje i kuđenje, dakle, za lagodno stavljanje pod reflektore i za potpuno ignorisanje. Ali i za skoro sve ono između. Kako onda na pravi način prići njegovom stvaralaštvu i kako ga posmatrati iz perspektive savremenog ludila našeg sveta? Deluje, da pošto to nikako nije moguće, najbolje je, za svaki slučaj, deliti mu priznanja i hvalospeve. Kažu, osam minuta je trajao aplauz u Kanu posle projekcije „Trougla tuge”. Doduše i drugima su udeljivani dugi aplauzi. Međutim, maratonski aplauz za Estlundov film je moguće protumačiti na mnogo načina. Jedan je da je kanska publika shvatila suptilni cinizam njegove priče koja se ismeva na račun današnjeg sveta i njegovog svima nametnutog sistema (bez)vrednosti. Drugi, da je u pitanju licemerje blazirane publike koja tapše i kad ne zna zašto to radi ili se jednostavno diči svojom širinom pa aplaudira nečemu što dovodi u pitanje praktično sve što smatraju vrednim življenja u tom njihovom ozbiljno korodiranom svetu. A možda je i sve to zajedno.
Jer priča „Trougla tuge” ima kompleksni kapacitet: da provocira, ismeje, dovede u pitanje, osudi, izazove, zabrine… Neverovatno je ne samo da je sve to primećeno i apsorbovano od žirija i da je nagrađeno najvažnijim priznanjem festivala već i da je oduševilo publiku baš na mestu na koje se dolazi da bi se uživalo u prizorima besmislene dekadencije i revije svih mogućih primera taštine. Estlundovi glavni junaci su upravo predstavnici poziva koji se po prirodi posla valja u zvezdanoj prašini vašara taštine i na ovakvim festivalima. Odnosno baš na njima. Mladi, savršeni, lepotom prebogato obdareni par modela u ovom filmu jezdi kroz svet „Trougla tuge” (termin iz sveta plastične hirurgije koji se odnosi na bore između obrva koje nastaju usled „grimasa tuge”) prikazujući ga realistično, bez previše karikiranja. Svet je to (naš!) u kome je sve okrenuto naopako, u kome su površne i sporedne stvari postale najvažnije, gde je jedino bitna spoljašnjost, a potpuno beznačajna nematerijalna unutarnja vrednost, gde se šepuri u raznim trendovima i dokazuje moć imanja, bogaćenje bez kraja, a socijalne mreže su pozornica na kojoj se sve to ponosno pokazuje. Par modela u ovom filmu pripada baš tom svetu lepote, bogatstva, influensera, društvenih mreža. Ali kada luksuzni kruzer sa superbogatom elitom upada u oluju (scena sveopšteg povraćanja je ocenjena kao antologijski duhovita i cinična) posle koje osmoro putnika s broda završava na pustom ostrvu, tu, izolovani od svog donedavno sigurnog sveta imanja, raskoši i bezbrižnog života, oni se suočavaju s iskonskim izazovima u kontekstu suštinskog vraćanja na nivo pećinskih ljudi, divljaka, te ponovo otkrivaju prave vrednosti koje čine čoveka, odnosno omogućavaju mu da opstane. I jasno da je to bogatstvo koje oni navodno podrazumevaju samo hrpa bezvrednih papirića. Hijerarhija moći se preokreće, pa su novi lideri oni sposobni da kuvaju i obezbeđuju hranu. Autor namerno koristi sasvim prikladni cinizam upravo tvrdnjom da se do suštinskih vrednosti na koje je savremeni čovek bio primoran da zaboravi, dolazi jedino padom u divljaštvo! Onaj ko zna da zapali vatru, da ulovi ribu, da dođe do hrane i napravi sklonište, a to je svakako sasvim namerno u svom filmu Estlund pronašao u čistačici klozeta, a ne u droljastoj influenserki, modelima i bogatašima. Jasno je koji od likova simboliše koji deo našeg sveta, a da svi zajedno učestvuju u sunovratu zapadne civilizacije. Ali, dalje, u neminovnosti tog sunovrata zbog same prirode ne kapitalizma već suštine ljudske koja kapitalizam čini neminovnim. Po Estlundu siromaštvo i bogatstvo su dve neizbežne strane istog stanja u društvu ogrezlom u kapitalističke nazore. Što znači da se ništa neće u društvu promeniti ako se zamene uloge siromašnih i bogatih jer je naše ponašanje u društvu uslovljeno i direktno zavisno od pozicije na lestvici ekonomske konstrukcije sistema. Zavisno od mesta na toj lestvici menja se i naš položaj u društvu, a prigodno njemu i naše ponašanje. Otuda je u kapitalizmu veoma lako postati od tlačenog tlačitelj i obrnuto. U komentaru na svoj film Estlund je izjavio da Marks nije govorio o ponašanju bogatih ili siromašnih pojedinačno već o ponašanju ljudi u zavisnosti od položaja koji zauzimaju u društvu i da ga veoma zabavlja to da je „Trouglom tuge” uspeo da uznemiri, isprovocira, pa i iznervira, i one koji se svrstavaju među desničare i one sa takozvane levice. Podele zapravo ne znače ništa. Jer kada ste suočeni s preživljavanjem u sredini u kojoj se spasonosni obrok ili utočište u divljini ne može obezbediti platnom karticom ili novcem već samo konkretnim sposobnostima i umećem preživljavanja, političke podele i svrstavanja po dubini džepa – postaju besmisleni. I sve se više ljudi u ovom nestabilnom svetu jasno osuđenom na skoru propast nalazi u ovakvoj situaciji. Odnosno sve su brojniji oni koji nasilno spoznaju besmislenost sistema za koji rade i, paradoksalno, da u trenutku sloma tog sistema neće imati nikakvu sposobnost da prežive bez njega!

U senci antiratnih poruka

A sve je to u velikoj senci antiratnih poruka, proukrajinskih pokliča, i, razume se, histeričnog poništavanja i zabranjivanja svega ruskog, blaziranih „iskrenih” poruka podrške ugroženom narodu Ukrajine i ispod krila supermodernih borbenih filmskih američkih aviona koji su ponovo u centru pažnje glupošću zadojenog dela publike kojima je poturen nastavak „čuvenog” hita iz osamdesetih, „Top gana” ponovo s Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. A što je bio glavni spektakl u odeljku glamura u Kanu. Dakle, s Tomom u Kanu u društvu s ostalim superzvezdama sa crvenog tepiha. Tomom, u godinama u kojima se čuvaju unuci, a ipak „uverljivim” i omiljenim akcionom herojem, kome se čak dodeljuje i počasna nagrada za životno delo. I dalje agilnim, neodoljivim, privlačnim, baš kao što je bio i Estlundov maneken iz „Trougla tuge” dok se nije suočio s borbom za opstanak u kojoj lepota, slava i imovno stanje nemaju nikakav značaj. Ta dva filma su zaista kao dve strane jednog novčića. Možda će se, dakle, tekući rat i sve veća ekonomska kriza postarati da se retki preživeli u distopiji u koju neminovno hrli naš svet, konačno, pa makar to bilo iz nužde, okrenu pravim vrednostima. Direktna je to poruka Estlundovog filma, ali i festivala čiji je sadržaj ispred i u dvoranama, na kroazeti i na prijemima, uobičajeno nepodnošljivo prazan, površan i ljigav i da zato, sam po sebi, služi kao dokaz da je promena na svim mestima u društvu nužna, neizbežna i vrlo, vrlo skora.