Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице УН. Најважније је то што се њима потврђује суверенитет и интегритет Србије
| У Свечаној сали Дома Војске Србије, у организацији Клуба генерала и адмирала Србије и Београдског форума за свет равноправних, 9. јуна одржан је Округли сто, чија је тема „Резолуција СБ УН 1244 и Војнотехнички споразум – 23 године после“. Говорили су Живадин Јовановић, бивши министар СРЈ за спољне послове, бивши начелник Генералштаба ВС др Бранко Крга, полицијски генерал-потпуковник у пензији др Обрад Стевановић, генерал-мајор у пензији др Лука Кастратовић и генерал-мајор у пензији Милош Ђошан. |
ИЗВЕШТАЈ ВИЛИЈА ВИМЕРА Агресија је трајала 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија и основних принципа међународног права. По оценама званичника САД и НАТО-а, представљала је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО-а „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај Вилија Вимера немачком канцелару Герхарду Шредеру, 2. мај 2000).
Извршена је с јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, представници САД су на НАТО конференцији у Братислави крајем априла 2000. саопштили да је „рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“.
Многи европски и светски ауторитети из области међународних односа (бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер, француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хајнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији Дитмар Хартвиг и многи други) изнели су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО-а 1999. извршена под лажним изговорима, коришћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно – пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење, каже бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић.
ГЕОСТРАТЕШКИ ИНТЕРЕСИ Агресија је имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО-а на исток. Представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. Од тада водеће силе Запада настоје да универзалне принципе међународног права замене „правилима“ по мери својих геополитичких интереса.
„У време агресије НАТО је имао 19 чланица. Данас их има 30, ускоро ће, пријемом Шведске и Финске, имати 32. После успостављања војне базе Бондстил код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас много више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно орожје, него што их је било на врхунцу Хладног рата. Цивилна инфраструктура годинама се прилагођава војним потребама, а плима милитаризације не заобилази ни индустрију, образовање, науку, медије. Војни издаци достижу неслућене размере. Немачка је, на пример, повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра, а тренд повећања војних буџета следе и друге земље. САД су напустиле низ међународних споразума о контроли и ограничавању нуклеарног наоружања.
„Агресија је окончана мировним пакетом који чине три међусобно усклађена и повезана документа: (1) Споразум Милошевић–Ахтисари–Черномирдин од 3. јуна, (2) Војнотехнички споразум, познати као Кумановски споразум, од 9. јуна и (3) Резолуција СБУН 1244 од 10. јуна 1999. године. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току. Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве за прекид, или паузу бар док преговори теку. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарања цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта. Све то показује да агресија НАТО-а није била никакав ’мали косовски рат’, нити ’ваздушна кампања’, нити ’хуманитарна интервенција’ већ оружана агресија у пуном смислу те речи која, у међународно-правном смислу, представља злочин против мира и човечности. Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима је потврђено поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као њене правне наследнице, а Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим се и данас налази. Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И управо то свакодневно појачавање притисака водећих чланица НАТО-а и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна насилну творевину као правну, потврђују вредност и велики значај овог правног документа“, наглашава Јовановић.
ПОД СТАЛНИМ ПРИТИСЦИМА Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација и незаобилазним.
„Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама. Поред тога, сва три документа предвиђају да ће се дозволити накнадно распоређивање контингената војске и полиције Србије на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица. Ове и друге одредбе правно-обавезујућих докумената којима се штите права и интереси Србије и српског народа ни 23 године после усвајања нису извршене. Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности. Што се будућег статуса Покрајине тиче, документа мировног пакета, као и документа која су претходила (ставови Контакт групе) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице“, подвлачи Јовановић.
Водеће чланице НАТО-а и ЕУ су се у актуелно време директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против позивања на одлуке СБ УН. Ишле су толико далеко да на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те исте чланице НАТО-а и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције Савета безбедности 1244 и да прихвати некакав „свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији“. Као да тзв. модел две Немачке има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији од одлуке СБ УН!
„Резолуција СБ УН 1244, чији су интегрални делови договор Милошевић–Ахтисари–Черномирдин и Војнотехнички споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То нису вредности за трансакције и трговину. У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца, хероја и цивила. Зато, немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћење оружја за масовно уништење какво су пројектили са осиромашеним уранијумом, као и за огромна материјална разарања. Треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО-а. Не смемо да заборавимо да су управо те земље, најпре вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама а потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне патње народа и економску штету коју нису надокнадиле. Треба да имамо у виду да је основно правно и цивилизацијско начело да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да је надокнади. Чак и представници НАТО-а су признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право“, закључује Јовановић.
СИЛА И ДИПЛОМАТИЈА Генерал-пуковник у пензији др Бранко Крга, који је у време агресије НАТО-а обављао дужност начелника Обавештајне управе у Генералштабу Војске Југославије и био учесник преговора у Куманову, напомиње да се, када је реч о Војнотехничком споразуму, није радило о капитулацији која се решава за пет минута већ да су преговори трајали три и по дана.
„Кључни разлог зашто су тако дуго вођени преговори било је натезање око садржаја будуће резолуције СБ УН (1244). Командант међународних снага генерал Џексон је упорно убеђивао наше представнике да као суверена држава можемо да на своју територију примимо међународне снаге и без икакве резолуције, али смо ми по налогу руководства из Београда упорно настојали да се унесе и прихвати став о доношењу резолуције. Сада се види колико је била значајна одлука да се инсистира на Резолуцији. Без обзира што није до краја спроведена, она има веома велику тежину. О томе најбоље говори књига Живадина Јовановића који је 2018. године насловом оценио ’1244 – кључ мира у Европи’. Да је резолуција до краја спроведена, вероватно би и многе ствари у Европи биле боље решаване.
„Напоменуо бих да ме је поводом 20-годишњице од агресије један аустријски правник питао зашто се позивамо на консултативну одлуку Међународног суда правде, када су за нас релевантни Резолуција 1244 и наш устав. А у нашем уставу у члану 182, став 2, стоји да се о Косову и Метохији доноси посебан закон и то је шанса нашим властима да у оквиру решавања овог проблема евентуално размотре и целисходност реализације такве одредбе Устава. Инсистирање на резолуцији је суштински значајно за нас.
„Значајна је и координација фактора силе и дипломатије. Наиме, до резолуције и ВТС не би дошло да су пале Кошаре, Паштрик, да су пали многи други правци на којима су албанске снаге покушавале да уђу на нашу територију и створе услове за улазак међународних снага. Дипломатија је могла да се ослони на то што су војска и полиција успели да одрже на територији целе СРЈ. Добро је што наша војска јача, са њом ће ојачати и дипломатија“, закључио је генерал Крга.
АКТ О МИРУ Учесник преговора у Куманову и један од потписника Војнотехничког споразума (ВТС), полицијски генерал-потпуковник у пензији др Обрад Стевановић наводи да су кључни услови и уступци за закључивање ВТС: (1) престанак међународног оружаног сукоба – обустављање агресије НАТО-а на СРЈ; (2) гарантовање државног суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (РС) на Космету; (3) распоређивање на Косову и Метохији међународних безбедносних снага под окриљем УН и преузимање одговорности тих снага за демилитаризацију ОВК, за повратак прогнаних са КиМ и одржавање безбедносног окружења за све грађане КиМ и (4) премештање снага безбедности СРЈ и РС на КиМ.
„Упркос томе што се не може сматрати у свему повољним за СРЈ и РС, ВТС није акт капитулације већ је акт о миру, а Војска Југославије није поражена у одбрани земље од агресије НАТО-а. Актуелни проблеми на Космету, у основи, нису последица закључења споразума, већ су више последица неспровођења ВТС. И Резолуција СБ УН 1244 и Војнотехнички споразум имају и данас потенцијал за решавање кључних проблема на КиМ, његовом применом, без потребе да се мењају или раскину. Оба документа имају карактер кључних међународно-правних упоришта и ослонаца РС у напорима да Космет остане у саставу Србије и да Срби опстану на Космету“, вели генерал Стевановић.
Разбијање СФРЈ је, према речима генерал-мајора у пензији др Луке Кастратовића, био дуготрајан план Запада и део је Плана за прекомпоновање југоистока Европе, разрађеног 1976. и 1977. код министра одбране Немачке, о чему нас је поруком информисао француски генерал Пјер Мари Галоа поводом 10-годишњице агресије НАТО-а, јер због болести није могао да дође на међународну конференцију.
„С обзиром на то да НАТО (САД) у предвиђеном року није остварио постављене циљеве, био је приморан да преговара, да у складу са прљавом дипломатском игром потпише Кумановски споразум и прихвати Резолуцију СБУН 1244. Војска СРЈ није поражена, није потписала капитулацију, није разоружана, АП Косово и Метохија није окупирана оружаним путем. Због неуспеха и губитака, одлучног отпора народа и војске агресор је прибегао преговорима, Војнотехничком споразуму и прихватању Резолуције 1244 ОУН, како би избегао срамоту и да би касније политичким и другим манипулацијама избегао преузете обавезе. Војска СРЈ створила је повољне преговарачке услове. Према Војнотехничком споразуму у савршеном војном поретку наша војска се повукла са простора Косова и Метохије, док су противничке снаге при поседању положаја испољиле бројне слабости“, наводи Кастратовић.
Припадници КФОР-а су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале бордер, што значи граница, а припадници наше војске приликом званичних разговора инсистирали су да је то административна линија. Нити су они одустајали од свог назива, нити су наши прихватали тај назив.
„Једном приликом, за време уласка наших снага у Копнену зону безбедности, на делу Б, генерал Бруно Неве, непосредно пред његов одлазак на нову дужност, позва ме мало у страну и рече: Генерале, шта ви стварно мислите о будућности Косова?
„Косово и Метохија су наши и ту је све познато. Питање је дана када ће оно бити враћено у састав Србије. Овај улазак наших снага у Копнену зону безбедности је прва фаза у том правцу!, одговорих му.
„’Генерале, то је већ решено. Косово ће бити независна држава. Ваше демократске власти су се са тим сложиле и не чине ништа да то спрече.’ Ово ми је рекао на немачком, који је као некадашњи командант алпске бригаде говорио одлично, а ја сам се ослонио на своје гимназијско знање. Били смо без преводиоца. Unter uns gessagt (речено међу нама) – казао је он. Верујем да то не би рекао званично пред целом Комисијом. Био је опрезан у свакој речи. Видело се да има искуство“, каже генерал-мајор у пензији Милош Ђошан.
Србима је јасно:
– Нити је наша војска поражена 1999. године, нити је капитулирала. Хвала јунацима који су спречили улазак копнених снага у Србију! Срби и “Срби” немају ни благи појам шта би их тада снашло!
– Резолуција СБ 1244 има трајан карактер, на њу се треба стално позивати и не пристајати ни на шта што није садржано у њој.
– Што одредбе ВТС на КиМ нису спроведене, криве су власти: оне претходне, што Вучић не пропушта да помене кад се ради о неким другим њеним учинцима, али ВТС и Р. 1244 НИКАД НИЈЕ ПОМЕНУО НИТИ ИНСИСТИРАО ДА СЕ ЊЕНЕ ОДЛУКЕ СПРОВЕДУ. Напротив, 22 године траје стање у ком су се никад разоружани Шиптари толико осилили, да су, здушно помогнути и државом Србијом, по вољи САД, прво поставили границу са Србијом, па неометано, 2008. прогласили своју државу на нашем тлу; па се бацили на формирање војске, па хоће столицу у УН и Интерполу… Потпуно неометани од нове власти, која им је, суштински, поклонила државу – која у свему наставља погубну делатност жуте власти, сем што је софистициранија и дискретнија – жабу, наиме, кува спорије… и сад изиграва великог патриоту.
А ми – ћутимо…
U organizaciji Kluba generala i admirala u sali vojske Srbije održan je Okrugli sto na temu Rezolucija 1244 SB UN-a kao najvišeg medjunarodnog pravnog akta-dokumenta koji potvrdjuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije sa Kosovom i Metohijok kao sastavnim delom – a koji je grubo prekršen NATO agresijom i bombardovanjem Srbije da se otme srpska teritorija KiM preko nametnutog Briselskog sporazuma.
Ako je Srbija prihvatila i potpisala (Dačić-Vučić) Briselski sporazum u startu 2013 – a trebalo je da se potpiše na kraju sporazuma kada se usaglase stavovi – postavlja se pitanje zašto je prihvaćen Briselski sporazum koji načelno ima formulaciju odredbi da Srbija ugasi svoje institucije i preda suverenitet KiM albanskim muslimanima (primopredaja teritorije pod sloganom “normalizacija odnosa”): zašto nije postavljena normalizacija odnosa da se vrate na KiM 250.000 proteranih Srba. I to drubim kršenjem i gaženjem R-1244 SB UN-a. ZAŠTO u Briselskom sporazumu nije naznačena R-1244, nema ni jedne reči da piše Srbija ili Srpska pokrajine – a medijski se propagira kako je sačuvan teritorijalni integritet Srbije (gde se izostavlja “sa KiM kao sastavnim delom Srbije”. Kako je moguće da se pozivamo na poštovanje R-1244 – a Briselskim sporazumom se otima-predaje KiM?
Verovatno vojska Srbije, generali i admirali – izvlače “pouke” iz katastrofalne politike o KiM, od Titovog perioda do danas. Ne samo na unutrašnjem planu Srbije, nego i na spoljnom planu da – Nato Amerika “proizvodi” krizna-ratna žarišta i “koristi” krizna žarišta u pogodnom momentu za svoje geostrateške ciljeve. Na KiM je Nato “iskoristio krizno žarište” proizvedeno albanskim separatističkim šovinizmom i etničkim čišćenjem Srba u mirnodopsko doba, što je izazvalo raspad Jugoslavije i nastup Nato agresora da bombarduje Srbiju, otme Kosovo i Metohiju i potencijalno druge delove – i da ceo Balkan i Baltik uključi u Nato – da se proširi na Ruske granice, da vojno-politički-ekonomsko-teritorijalno razbije Rusiju, nakon toga sledi Kina… sledi nastavak komentara. Hvala na razumevanju!
Pored najviših medjunarodno pravnih akata-dokumenta SB UN-a koji ima “nadležnost” da štiti teritorijalni integritet i suverenitet država, kao što je R-1244, “dokumenti” o ljudskim pravima na principima pariteta i reciprociteta u medjunarodnim i medjudržavnim odnosima, – treba i same države snagom svojih državnih organa i institucija da čuvaju svoj teritorijalni suverenitet. U slučaju Srbije koja uopšte se nije pridržavala rezolucijama SB UN da štiti svoj suverenitet na “principima pariteta i reciprociteta” (na primer sa Albanijom: kakva prava imaju srpske pravoslavne manjine u Albaniji – takva prava da imaju i šiptarske-albanske manjine na Kosovu i Metohihi, o tome se učilo u školama 60-70-tih godina) – desilo se šovinističkim metodama etničko čišćenje Srba na KiM u mirnodopsko doba, albanizacija i islamizacija teritorije KiM koja se danas otima od srbije.
Zato se postavlja pitanje da li je Srbija izvukla “pouke” iz prošlosti, iz političkih grešaka na štetu srpskih nacionalnih interesa u odbrani teritorijalnog integriteta i suverenitete, u srpskoj demografskoj nacionalnoj stagnaciji (kontinuirana bela kuga u srpskom pravoslavnom narodu… da Srbi u budućnosti postanu manjina u svojoj državi, da izgube državu). Najveće političke greške su:
— Šiptarska-Albanska nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji dobila Univerzitet (pored fakultete) na albanskom jeziku 1969 godine. Univerzitet nijedna nacionalna manjina u svetu nije imala niti je to predvidjeno po medjunarodnoj konvenciji;
— Ustavni amandmani 1971 dosine;
— Ustav 1974 godine;
— Srbija (i Makedonija) prihvatila Odluku CK SK Jugoslavije da je ogroman-enormni natalitet Šiptara-Albanaca na KiM “POSLEDICA” (a ne “uzrok”) NERAZVIJENOSTI I ZAOSTALOSTI šiptara-albanaca – i na toj osnovi formiran je DRŽAVNI FOND za nerazvijeno i zaostalo Kosovo…? Tito je bio kum svakom desetom detetu. Zbog taga su sve Rebublike humanitarno naknadno izgradjivle fabrike na KiM. ODLUKA CK SKJ je bila kontradiktorna, neobjektivna – šiptarska zaostalost i nerazvijenost je “POSLEDICA” visokog-enormnog nataliteta Šiptara zbog njihovog verskog-muslimanskog tradicionalizma: muž je bio glava kuće, žene su još nosile feredže, pokrivale lice, za kućne i poljoprivredne poslove i radjanje mnogo dece (po ideologiji Envera Hodže: ko ima manje od petoro dece taj je neprijateelj Šiptara-Albanaca), nisu smele da stupaju u mešovite brakove zbog muslimanske vere, – ali su zato “imali da ogradjivaju velika dvorišta oko kuće visokim čvrstim zidovima (da im neko ne gleda žene, dok šiptari naše pravoslavke imaju na veliko, a rasprostranjeno je i belo roblje). To je tada bila njihova tradicija – zašto je zbog toga bila kriva Srbija i Jugoslavija da ih dodatno fondovima i privilegijama nagradjuje?
PRIMERA RADI, Kina je 30 godina vodila demografsku politiku “jedno dete po bračnom paru”. Ko je imao više dece taj je plaćao porez državi. Pre nekoliko godina promenjen je taj odnos na dvoje dece po porodici (verovatno zbog prodora islama na kineski prostor). A Srbija nagradjuje visoke nataliete drugih – a kod Srba vlada opasna bela kuga: ogroman broj srpskih momaka i devojaka se ne žene, ne udaju, mnogi stupaju u brak sa 35-45 godina, drogiraju se i ne zanima ih vera i očuvanje nacionalnog identiteta – po evropskim standardima (o demografiji – neadekvatnom-neramnopravnom podsticaju radjanja – posebna tema?).
VOJSKA SRBIJE treba da ima i “političku nadležnost” (možda ima, ali se to praktično ne vidi) – da zajedno sa državnim organima brani nacionalne i bezbednosne interese Srbije… u nastavaku komentara… Hvala na razumevanju.
POLITIČKA NADLEŽNOST sa pravom veta. Potrebno je da VOJSKA, kao i SP Crkva, i narod kroz referendum – “imaju političku nadležnost” da zajedno sa državnim političkim organima brane nacionalne interese, donose odluke konsenzusom po pitanju odbrane teritorijalnog integriteta i suverniteta Srbije, demografske politike (vrlo važno za vojsku) i druga važna pitanja. To nalažu pouke iz prošlosti koje se zanemaruju.
Da navedem primer: U Titovo vreme do 90-tih godina, u većem gradu (neću navoiti ime) u kojem sam živeo, postoje velike kasarne vojske, u šire okruženje (okolna sela) mešovitog stanovništva, većinski pravoslavaca, slede šiptari-albanci…. Još od 60-tih godina počelo je tiho periferno iseljavanje pravoslavaca sa jedne polovine grada na drugu polovinu grada gde je pravoslavno stanovništvo (gde nema šiptara).Taj proces se kontinuirano intenzivirao do današnjih dana. Moja familija je živela blizu kasarne, i moja rodbina u okolna naselja koji su se takodje periferno otselili na drugi kraj grada zbog šiptarskog šovinističkog delovanja. Moja familija se zadnja periferno isselila iz ulice. Uveren sam da su 80-90 posto pravoslavci prodali svoje kuće-imanja ispod cene. Sve su to mogli službeno-statistički, preko kupoprodajnih ugovore (ko su kupci, ko prodavci) da ustavove državne vlasti i da konkretno informišu javnost, da bi se preuzela adekvatna rešenje ze eliminaciju tog problema na etničkoj osnovi. Sve se može utvrditi statistikom koja je uglavnom pasivna i prikriva stvarnost.
Nije ovde toliko strah od šiptara nego tolerancija države na šovinističko delovanje u raznim oblicima, koja je vodila politiku “manjeg otpora” da ućutkuje pravosavce (Srbe, Makedonce…) da prodaju kuće šiptarima za velike pare, da imaju predrasude i netoleranciju prema šiptarima, romima, što nije istina. Ne žele ljudi da trpe 20-30-50 godina šovinističko okruženje, i da takvo okruženje nasledjuju deca. Široka je tema da mnoge važne stvari kažem.
PRIMER SU I VOJNE KASARNE U GRADU (i širom Srbije) koje se nalaze u užem i širem okruženju-epicentru albanskog šovinističkog delovanja 50-70 godina, a da se nije čuo “politički glas vojske” – da dobije nadležnost – koji su “uzroci i posledice” takvog stanja koje je na KiM dovelo do etničkog čišćenja Srba sa KiM i otimanja-otcepljennja srpske teritorije! Isto je i sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom koja se nalazi u okruženju separatističkog delovanja koji utiče na kontinuirano iseljavanje Srba (prilično i Makedonaca) – ali je politički odvojena od države iako ima ogroman uticaj na srpski pravoslavni narod, stavljena je u poziciji “pasivnog političkog posmatrača, od nje se samo traži da aminuje političke odluke kao što je na primer Briselski sporazum koji je dao Šiptarima-Albancima sve državne atribute da otmu-otcepe srpsku teritoriju KiM za ulazak Srbije u EU. Ako grešim – zašto sporazum nije dat skupštini na javnu raspravu i referendum da se vidi pravo stanje?. Široka je tema da se prikažu mnoge stvari… drugom prilikom. Hvala na razumevanju.