Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Suština dogovorenih i usvojenih dokumenata odlikuje se najvišom pravnom snagom u hijerarhiji međunarodno-pravnih akata, njihovom obaveznošću za sve članice UN. Najvažnije je to što se njima potvrđuje suverenitet i integritet Srbije
| U Svečanoj sali Doma Vojske Srbije, u organizaciji Kluba generala i admirala Srbije i Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, 9. juna održan je Okrugli sto, čija je tema „Rezolucija SB UN 1244 i Vojnotehnički sporazum – 23 godine posle“. Govorili su Živadin Jovanović, bivši ministar SRJ za spoljne poslove, bivši načelnik Generalštaba VS dr Branko Krga, policijski general-potpukovnik u penziji dr Obrad Stevanović, general-major u penziji dr Luka Kastratović i general-major u penziji Miloš Đošan. |
IZVEŠTAJ VILIJA VIMERA Agresija je trajala 78 dana a izvedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija i osnovnih principa međunarodnog prava. Po ocenama zvaničnika SAD i NATO-a, predstavljala je presedan rata bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i izvan Osnivačkog ugovora NATO-a „na koji se svako može pozivati u svako doba, ili će se pozivati“ (Izveštaj Vilija Vimera nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu, 2. maj 2000).
Izvršena je s javnim obrazloženjem da bi se „sprečila humanitarna katastrofa“. Međutim, predstavnici SAD su na NATO konferenciji u Bratislavi krajem aprila 2000. saopštili da je „rat protiv SRJ vođen da bi se ispravila jedna pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, zbog čega se tamo iz strateških razloga moraju naknadno stacionirati američke snage“.
Mnogi evropski i svetski autoriteti iz oblasti međunarodnih odnosa (bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer, francuski general Pjer Mari Galoa, nemački general Hajnc Lokvaj, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a Vili Vimer, šef misije EU na Kosovu i Metohiji Ditmar Hartvig i mnogi drugi) izneli su obilje argumenata koji potvrđuju ocenu da je agresija NATO-a 1999. izvršena pod lažnim izgovorima, korišćenjem „alibi diplomatije“ i, što je posebno značajno – pre nego što su bila iscrpljena sredstva za mirno rešenje, kaže bivši ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović.
GEOSTRATEŠKI INTERESI Agresija je imala geostrateške ciljeve vezane za ekspanziju NATO-a na istok. Predstavljala je tačku preokreta ka globalizaciji intervencionizma, zaobilaženju Ujedinjenih nacija, odnosno ka rušenju sistema bezbednosti uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata. Od tada vodeće sile Zapada nastoje da univerzalne principe međunarodnog prava zamene „pravilima“ po meri svojih geopolitičkih interesa.
„U vreme agresije NATO je imao 19 članica. Danas ih ima 30, uskoro će, prijemom Švedske i Finske, imati 32. Posle uspostavljanja vojne baze Bondstil kod Uroševca, SAD i NATO baze su se množile prema Istoku kao pečurke posle kiše. U Evropi je danas mnogo više stranih vojnih baza i oružanog arsenala, uključujući i nuklearno orožje, nego što ih je bilo na vrhuncu Hladnog rata. Civilna infrastruktura godinama se prilagođava vojnim potrebama, a plima militarizacije ne zaobilazi ni industriju, obrazovanje, nauku, medije. Vojni izdaci dostižu neslućene razmere. Nemačka je, na primer, povećala vojni budžet za novih 100 milijardi evra, a trend povećanja vojnih budžeta slede i druge zemlje. SAD su napustile niz međunarodnih sporazuma o kontroli i ograničavanju nuklearnog naoružanja.
„Agresija je okončana mirovnim paketom koji čine tri međusobno usklađena i povezana dokumenta: (1) Sporazum Milošević–Ahtisari–Černomirdin od 3. juna, (2) Vojnotehnički sporazum, poznati kao Kumanovski sporazum, od 9. juna i (3) Rezolucija SBUN 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovi dogovori nastali su nakon dvomesečnih pregovora u kojima su, uz posredništvo Rusije, učestvovali lideri SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Finske, kao i OUN i EU. Pregovori su se odvijali dok je agresija bila u toku. Agresori se nisu obazirali ni na čije zahteve za prekid, ili pauzu bar dok pregovori teku. Naprotiv, uoči i odmah nakon svakog kruga pregovora, NATO je pojačavao bombardovanje i razaranja civilnih ciljeva, mostova, škola, naselja, fabrika, bolnica obdaništa. Sve to pokazuje da agresija NATO-a nije bila nikakav ’mali kosovski rat’, niti ’vazdušna kampanja’, niti ’humanitarna intervencija’ već oružana agresija u punom smislu te reči koja, u međunarodno-pravnom smislu, predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti. Usvojena dokumenta o miru, pa i rezolucija SB UN 1244, daleko su od zadovoljavanja svih državnih i nacionalnih interesa. Ipak, tim dokumentima je potvrđeno poštovanje najvažnijeg interesa – suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao njene pravne naslednice, a Pokrajina Kosovo i Metohija je stavljena pod mandat Ujedinjenih nacija pod kojim se i danas nalazi. Utvrđeno je i pravo na slobodan i bezbedan povratak svih raseljenih i proteranih, uključujući i 250.000 Srba i drugih nealbanaca u njihove domove i na njihova imanja. Vreme, pa i najnovija eskalacija globalne napetosti, potvrdili su značaj ovih pravnih dokumenata. I upravo to svakodnevno pojačavanje pritisaka vodećih članica NATO-a i EU da se Srbija odrekne rezolucije SB UN 1244, da prizna nasilnu tvorevinu kao pravnu, potvrđuju vrednost i veliki značaj ovog pravnog dokumenta“, naglašava Jovanović.
POD STALNIM PRITISCIMA Suština dogovorenih i usvojenih dokumenata odlikuje se najvišom pravnom snagom u hijerarhiji međunarodno-pravnih akata, njihovom obaveznošću za sve članice Ujedinjenih nacija i nezaobilaznim.
„Sa stanovišta sadašnjih i dugoročnih interesa Srbije, najvažnije je to što se ovim dokumentima potvrđuje suverenitet i integritet Srbije, kao pravne naslednice SRJ i što se rešenje za status Kosova i Metohije definiše kao široka autonomija u sastavu Srbije. Ovo se potvrđuje odredbama. Pored toga, sva tri dokumenta predviđaju da će se dozvoliti naknadno raspoređivanje kontingenata vojske i policije Srbije na raznim lokacijama i sa različitim ulogama, uključujući i njihovo raspoređivanje na važnijim graničnim prelazima prema Albaniji i Makedoniji. Dokumentima se, takođe, garantuje slobodno okruženje za celo stanovništvo Kosova i Metohije, kao i slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih raseljenih lica i izbeglica. Ove i druge odredbe pravno-obavezujućih dokumenata kojima se štite prava i interesi Srbije i srpskog naroda ni 23 godine posle usvajanja nisu izvršene. Dokumenta utvrđuju da će u Pokrajini jedine oružane snage biti KFOR i UNMIK, u skladu sa mandatom Saveta bezbednosti. Što se budućeg statusa Pokrajine tiče, dokumenta mirovnog paketa, kao i dokumenta koja su prethodila (stavovi Kontakt grupe) predviđaju isključivo široku autonomiju, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice“, podvlači Jovanović.
Vodeće članice NATO-a i EU su se u aktuelno vreme direktno okrenule protiv daljeg sprovođenja, pa čak i protiv pozivanja na odluke SB UN. Išle su toliko daleko da na Srbiju vrše pritisak da se ne poziva na rezoluciju SB UN 1244. Danas te iste članice NATO-a i EU traže da se Srbija trajno odrekne od Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i da prihvati nekakav „sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji“. Kao da tzv. model dve Nemačke ima veću pravnu snagu i da za Srbiju i njenu budućnost može biti bolji i sigurniji od odluke SB UN!
„Rezolucija SB UN 1244, čiji su integralni delovi dogovor Milošević–Ahtisari–Černomirdin i Vojnotehnički sporazum, predstavlja za Srbiju međunarodno-pravni dokument trajne vrednosti i najpouzdaniji oslonac za odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. To nisu vrednosti za transakcije i trgovinu. U njih su ugrađene hiljade ljudskih života, branilaca, heroja i civila. Zato, nemamo prava da na bilo koji način, direktno ili indirektno, umanjujemo odgovornost agresora a pogotovu da ih amnestiramo od odgovornosti za stradanje i patnje ljudi, za korišćenje oružja za masovno uništenje kakvo su projektili sa osiromašenim uranijumom, kao i za ogromna materijalna razaranja. Treba imati meru i čuvati dostojanstvo u tekućoj napadnoj propagandi dobročinstava i neodmerenog zahvaljivanja na donacijama vodećih članica EU i NATO-a. Ne smemo da zaboravimo da su upravo te zemlje, najpre višegodišnjim neosnovanim i nehumanim sankcijama a potom i razaranjima tokom oružane agresije, izazvale ogromne patnje naroda i ekonomsku štetu koju nisu nadoknadile. Treba da imamo u vidu da je osnovno pravno i civilizacijsko načelo da onaj ko protivpravnim postupcima drugome izazove štetu, ima obavezu da je nadoknadi. Čak i predstavnici NATO-a su priznali da su agresijom 1999. prekršili međunarodno pravo“, zaključuje Jovanović.
SILA I DIPLOMATIJA General-pukovnik u penziji dr Branko Krga, koji je u vreme agresije NATO-a obavljao dužnost načelnika Obaveštajne uprave u Generalštabu Vojske Jugoslavije i bio učesnik pregovora u Kumanovu, napominje da se, kada je reč o Vojnotehničkom sporazumu, nije radilo o kapitulaciji koja se rešava za pet minuta već da su pregovori trajali tri i po dana.
„Ključni razlog zašto su tako dugo vođeni pregovori bilo je natezanje oko sadržaja buduće rezolucije SB UN (1244). Komandant međunarodnih snaga general Džekson je uporno ubeđivao naše predstavnike da kao suverena država možemo da na svoju teritoriju primimo međunarodne snage i bez ikakve rezolucije, ali smo mi po nalogu rukovodstva iz Beograda uporno nastojali da se unese i prihvati stav o donošenju rezolucije. Sada se vidi koliko je bila značajna odluka da se insistira na Rezoluciji. Bez obzira što nije do kraja sprovedena, ona ima veoma veliku težinu. O tome najbolje govori knjiga Živadina Jovanovića koji je 2018. godine naslovom ocenio ’1244 – ključ mira u Evropi’. Da je rezolucija do kraja sprovedena, verovatno bi i mnoge stvari u Evropi bile bolje rešavane.
„Napomenuo bih da me je povodom 20-godišnjice od agresije jedan austrijski pravnik pitao zašto se pozivamo na konsultativnu odluku Međunarodnog suda pravde, kada su za nas relevantni Rezolucija 1244 i naš ustav. A u našem ustavu u članu 182, stav 2, stoji da se o Kosovu i Metohiji donosi poseban zakon i to je šansa našim vlastima da u okviru rešavanja ovog problema eventualno razmotre i celishodnost realizacije takve odredbe Ustava. Insistiranje na rezoluciji je suštinski značajno za nas.
„Značajna je i koordinacija faktora sile i diplomatije. Naime, do rezolucije i VTS ne bi došlo da su pale Košare, Paštrik, da su pali mnogi drugi pravci na kojima su albanske snage pokušavale da uđu na našu teritoriju i stvore uslove za ulazak međunarodnih snaga. Diplomatija je mogla da se osloni na to što su vojska i policija uspeli da održe na teritoriji cele SRJ. Dobro je što naša vojska jača, sa njom će ojačati i diplomatija“, zaključio je general Krga.
AKT O MIRU Učesnik pregovora u Kumanovu i jedan od potpisnika Vojnotehničkog sporazuma (VTS), policijski general-potpukovnik u penziji dr Obrad Stevanović navodi da su ključni uslovi i ustupci za zaključivanje VTS: (1) prestanak međunarodnog oružanog sukoba – obustavljanje agresije NATO-a na SRJ; (2) garantovanje državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (RS) na Kosmetu; (3) raspoređivanje na Kosovu i Metohiji međunarodnih bezbednosnih snaga pod okriljem UN i preuzimanje odgovornosti tih snaga za demilitarizaciju OVK, za povratak prognanih sa KiM i održavanje bezbednosnog okruženja za sve građane KiM i (4) premeštanje snaga bezbednosti SRJ i RS na KiM.
„Uprkos tome što se ne može smatrati u svemu povoljnim za SRJ i RS, VTS nije akt kapitulacije već je akt o miru, a Vojska Jugoslavije nije poražena u odbrani zemlje od agresije NATO-a. Aktuelni problemi na Kosmetu, u osnovi, nisu posledica zaključenja sporazuma, već su više posledica nesprovođenja VTS. I Rezolucija SB UN 1244 i Vojnotehnički sporazum imaju i danas potencijal za rešavanje ključnih problema na KiM, njegovom primenom, bez potrebe da se menjaju ili raskinu. Oba dokumenta imaju karakter ključnih međunarodno-pravnih uporišta i oslonaca RS u naporima da Kosmet ostane u sastavu Srbije i da Srbi opstanu na Kosmetu“, veli general Stevanović.
Razbijanje SFRJ je, prema rečima general-majora u penziji dr Luke Kastratovića, bio dugotrajan plan Zapada i deo je Plana za prekomponovanje jugoistoka Evrope, razrađenog 1976. i 1977. kod ministra odbrane Nemačke, o čemu nas je porukom informisao francuski general Pjer Mari Galoa povodom 10-godišnjice agresije NATO-a, jer zbog bolesti nije mogao da dođe na međunarodnu konferenciju.
„S obzirom na to da NATO (SAD) u predviđenom roku nije ostvario postavljene ciljeve, bio je primoran da pregovara, da u skladu sa prljavom diplomatskom igrom potpiše Kumanovski sporazum i prihvati Rezoluciju SBUN 1244. Vojska SRJ nije poražena, nije potpisala kapitulaciju, nije razoružana, AP Kosovo i Metohija nije okupirana oružanim putem. Zbog neuspeha i gubitaka, odlučnog otpora naroda i vojske agresor je pribegao pregovorima, Vojnotehničkom sporazumu i prihvatanju Rezolucije 1244 OUN, kako bi izbegao sramotu i da bi kasnije političkim i drugim manipulacijama izbegao preuzete obaveze. Vojska SRJ stvorila je povoljne pregovaračke uslove. Prema Vojnotehničkom sporazumu u savršenom vojnom poretku naša vojska se povukla sa prostora Kosova i Metohije, dok su protivničke snage pri posedanju položaja ispoljile brojne slabosti“, navodi Kastratović.
Pripadnici KFOR-a su liniju između centralne Srbije i Kosova i Metohije nazivale border, što znači granica, a pripadnici naše vojske prilikom zvaničnih razgovora insistirali su da je to administrativna linija. Niti su oni odustajali od svog naziva, niti su naši prihvatali taj naziv.
„Jednom prilikom, za vreme ulaska naših snaga u Kopnenu zonu bezbednosti, na delu B, general Bruno Neve, neposredno pred njegov odlazak na novu dužnost, pozva me malo u stranu i reče: Generale, šta vi stvarno mislite o budućnosti Kosova?
„Kosovo i Metohija su naši i tu je sve poznato. Pitanje je dana kada će ono biti vraćeno u sastav Srbije. Ovaj ulazak naših snaga u Kopnenu zonu bezbednosti je prva faza u tom pravcu!, odgovorih mu.
„’Generale, to je već rešeno. Kosovo će biti nezavisna država. Vaše demokratske vlasti su se sa tim složile i ne čine ništa da to spreče.’ Ovo mi je rekao na nemačkom, koji je kao nekadašnji komandant alpske brigade govorio odlično, a ja sam se oslonio na svoje gimnazijsko znanje. Bili smo bez prevodioca. Unter uns gessagt (rečeno među nama) – kazao je on. Verujem da to ne bi rekao zvanično pred celom Komisijom. Bio je oprezan u svakoj reči. Videlo se da ima iskustvo“, kaže general-major u penziji Miloš Đošan.
Srbima je jasno:
– Niti je naša vojska poražena 1999. godine, niti je kapitulirala. Hvala junacima koji su sprečili ulazak kopnenih snaga u Srbiju! Srbi i “Srbi” nemaju ni blagi pojam šta bi ih tada snašlo!
– Rezolucija SB 1244 ima trajan karakter, na nju se treba stalno pozivati i ne pristajati ni na šta što nije sadržano u njoj.
– Što odredbe VTS na KiM nisu sprovedene, krive su vlasti: one prethodne, što Vučić ne propušta da pomene kad se radi o nekim drugim njenim učincima, ali VTS i R. 1244 NIKAD NIJE POMENUO NITI INSISTIRAO DA SE NJENE ODLUKE SPROVEDU. Naprotiv, 22 godine traje stanje u kom su se nikad razoružani Šiptari toliko osilili, da su, zdušno pomognuti i državom Srbijom, po volji SAD, prvo postavili granicu sa Srbijom, pa neometano, 2008. proglasili svoju državu na našem tlu; pa se bacili na formiranje vojske, pa hoće stolicu u UN i Interpolu… Potpuno neometani od nove vlasti, koja im je, suštinski, poklonila državu – koja u svemu nastavlja pogubnu delatnost žute vlasti, sem što je sofisticiranija i diskretnija – žabu, naime, kuva sporije… i sad izigrava velikog patriotu.
A mi – ćutimo…
U organizaciji Kluba generala i admirala u sali vojske Srbije održan je Okrugli sto na temu Rezolucija 1244 SB UN-a kao najvišeg medjunarodnog pravnog akta-dokumenta koji potvrdjuje teritorijalni integritet i suverenitet Srbije sa Kosovom i Metohijok kao sastavnim delom – a koji je grubo prekršen NATO agresijom i bombardovanjem Srbije da se otme srpska teritorija KiM preko nametnutog Briselskog sporazuma.
Ako je Srbija prihvatila i potpisala (Dačić-Vučić) Briselski sporazum u startu 2013 – a trebalo je da se potpiše na kraju sporazuma kada se usaglase stavovi – postavlja se pitanje zašto je prihvaćen Briselski sporazum koji načelno ima formulaciju odredbi da Srbija ugasi svoje institucije i preda suverenitet KiM albanskim muslimanima (primopredaja teritorije pod sloganom “normalizacija odnosa”): zašto nije postavljena normalizacija odnosa da se vrate na KiM 250.000 proteranih Srba. I to drubim kršenjem i gaženjem R-1244 SB UN-a. ZAŠTO u Briselskom sporazumu nije naznačena R-1244, nema ni jedne reči da piše Srbija ili Srpska pokrajine – a medijski se propagira kako je sačuvan teritorijalni integritet Srbije (gde se izostavlja “sa KiM kao sastavnim delom Srbije”. Kako je moguće da se pozivamo na poštovanje R-1244 – a Briselskim sporazumom se otima-predaje KiM?
Verovatno vojska Srbije, generali i admirali – izvlače “pouke” iz katastrofalne politike o KiM, od Titovog perioda do danas. Ne samo na unutrašnjem planu Srbije, nego i na spoljnom planu da – Nato Amerika “proizvodi” krizna-ratna žarišta i “koristi” krizna žarišta u pogodnom momentu za svoje geostrateške ciljeve. Na KiM je Nato “iskoristio krizno žarište” proizvedeno albanskim separatističkim šovinizmom i etničkim čišćenjem Srba u mirnodopsko doba, što je izazvalo raspad Jugoslavije i nastup Nato agresora da bombarduje Srbiju, otme Kosovo i Metohiju i potencijalno druge delove – i da ceo Balkan i Baltik uključi u Nato – da se proširi na Ruske granice, da vojno-politički-ekonomsko-teritorijalno razbije Rusiju, nakon toga sledi Kina… sledi nastavak komentara. Hvala na razumevanju!
Pored najviših medjunarodno pravnih akata-dokumenta SB UN-a koji ima “nadležnost” da štiti teritorijalni integritet i suverenitet država, kao što je R-1244, “dokumenti” o ljudskim pravima na principima pariteta i reciprociteta u medjunarodnim i medjudržavnim odnosima, – treba i same države snagom svojih državnih organa i institucija da čuvaju svoj teritorijalni suverenitet. U slučaju Srbije koja uopšte se nije pridržavala rezolucijama SB UN da štiti svoj suverenitet na “principima pariteta i reciprociteta” (na primer sa Albanijom: kakva prava imaju srpske pravoslavne manjine u Albaniji – takva prava da imaju i šiptarske-albanske manjine na Kosovu i Metohihi, o tome se učilo u školama 60-70-tih godina) – desilo se šovinističkim metodama etničko čišćenje Srba na KiM u mirnodopsko doba, albanizacija i islamizacija teritorije KiM koja se danas otima od srbije.
Zato se postavlja pitanje da li je Srbija izvukla “pouke” iz prošlosti, iz političkih grešaka na štetu srpskih nacionalnih interesa u odbrani teritorijalnog integriteta i suverenitete, u srpskoj demografskoj nacionalnoj stagnaciji (kontinuirana bela kuga u srpskom pravoslavnom narodu… da Srbi u budućnosti postanu manjina u svojoj državi, da izgube državu). Najveće političke greške su:
— Šiptarska-Albanska nacionalna manjina na Kosovu i Metohiji dobila Univerzitet (pored fakultete) na albanskom jeziku 1969 godine. Univerzitet nijedna nacionalna manjina u svetu nije imala niti je to predvidjeno po medjunarodnoj konvenciji;
— Ustavni amandmani 1971 dosine;
— Ustav 1974 godine;
— Srbija (i Makedonija) prihvatila Odluku CK SK Jugoslavije da je ogroman-enormni natalitet Šiptara-Albanaca na KiM “POSLEDICA” (a ne “uzrok”) NERAZVIJENOSTI I ZAOSTALOSTI šiptara-albanaca – i na toj osnovi formiran je DRŽAVNI FOND za nerazvijeno i zaostalo Kosovo…? Tito je bio kum svakom desetom detetu. Zbog taga su sve Rebublike humanitarno naknadno izgradjivle fabrike na KiM. ODLUKA CK SKJ je bila kontradiktorna, neobjektivna – šiptarska zaostalost i nerazvijenost je “POSLEDICA” visokog-enormnog nataliteta Šiptara zbog njihovog verskog-muslimanskog tradicionalizma: muž je bio glava kuće, žene su još nosile feredže, pokrivale lice, za kućne i poljoprivredne poslove i radjanje mnogo dece (po ideologiji Envera Hodže: ko ima manje od petoro dece taj je neprijateelj Šiptara-Albanaca), nisu smele da stupaju u mešovite brakove zbog muslimanske vere, – ali su zato “imali da ogradjivaju velika dvorišta oko kuće visokim čvrstim zidovima (da im neko ne gleda žene, dok šiptari naše pravoslavke imaju na veliko, a rasprostranjeno je i belo roblje). To je tada bila njihova tradicija – zašto je zbog toga bila kriva Srbija i Jugoslavija da ih dodatno fondovima i privilegijama nagradjuje?
PRIMERA RADI, Kina je 30 godina vodila demografsku politiku “jedno dete po bračnom paru”. Ko je imao više dece taj je plaćao porez državi. Pre nekoliko godina promenjen je taj odnos na dvoje dece po porodici (verovatno zbog prodora islama na kineski prostor). A Srbija nagradjuje visoke nataliete drugih – a kod Srba vlada opasna bela kuga: ogroman broj srpskih momaka i devojaka se ne žene, ne udaju, mnogi stupaju u brak sa 35-45 godina, drogiraju se i ne zanima ih vera i očuvanje nacionalnog identiteta – po evropskim standardima (o demografiji – neadekvatnom-neramnopravnom podsticaju radjanja – posebna tema?).
VOJSKA SRBIJE treba da ima i “političku nadležnost” (možda ima, ali se to praktično ne vidi) – da zajedno sa državnim organima brani nacionalne i bezbednosne interese Srbije… u nastavaku komentara… Hvala na razumevanju.
POLITIČKA NADLEŽNOST sa pravom veta. Potrebno je da VOJSKA, kao i SP Crkva, i narod kroz referendum – “imaju političku nadležnost” da zajedno sa državnim političkim organima brane nacionalne interese, donose odluke konsenzusom po pitanju odbrane teritorijalnog integriteta i suverniteta Srbije, demografske politike (vrlo važno za vojsku) i druga važna pitanja. To nalažu pouke iz prošlosti koje se zanemaruju.
Da navedem primer: U Titovo vreme do 90-tih godina, u većem gradu (neću navoiti ime) u kojem sam živeo, postoje velike kasarne vojske, u šire okruženje (okolna sela) mešovitog stanovništva, većinski pravoslavaca, slede šiptari-albanci…. Još od 60-tih godina počelo je tiho periferno iseljavanje pravoslavaca sa jedne polovine grada na drugu polovinu grada gde je pravoslavno stanovništvo (gde nema šiptara).Taj proces se kontinuirano intenzivirao do današnjih dana. Moja familija je živela blizu kasarne, i moja rodbina u okolna naselja koji su se takodje periferno otselili na drugi kraj grada zbog šiptarskog šovinističkog delovanja. Moja familija se zadnja periferno isselila iz ulice. Uveren sam da su 80-90 posto pravoslavci prodali svoje kuće-imanja ispod cene. Sve su to mogli službeno-statistički, preko kupoprodajnih ugovore (ko su kupci, ko prodavci) da ustavove državne vlasti i da konkretno informišu javnost, da bi se preuzela adekvatna rešenje ze eliminaciju tog problema na etničkoj osnovi. Sve se može utvrditi statistikom koja je uglavnom pasivna i prikriva stvarnost.
Nije ovde toliko strah od šiptara nego tolerancija države na šovinističko delovanje u raznim oblicima, koja je vodila politiku “manjeg otpora” da ućutkuje pravosavce (Srbe, Makedonce…) da prodaju kuće šiptarima za velike pare, da imaju predrasude i netoleranciju prema šiptarima, romima, što nije istina. Ne žele ljudi da trpe 20-30-50 godina šovinističko okruženje, i da takvo okruženje nasledjuju deca. Široka je tema da mnoge važne stvari kažem.
PRIMER SU I VOJNE KASARNE U GRADU (i širom Srbije) koje se nalaze u užem i širem okruženju-epicentru albanskog šovinističkog delovanja 50-70 godina, a da se nije čuo “politički glas vojske” – da dobije nadležnost – koji su “uzroci i posledice” takvog stanja koje je na KiM dovelo do etničkog čišćenja Srba sa KiM i otimanja-otcepljennja srpske teritorije! Isto je i sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom koja se nalazi u okruženju separatističkog delovanja koji utiče na kontinuirano iseljavanje Srba (prilično i Makedonaca) – ali je politički odvojena od države iako ima ogroman uticaj na srpski pravoslavni narod, stavljena je u poziciji “pasivnog političkog posmatrača, od nje se samo traži da aminuje političke odluke kao što je na primer Briselski sporazum koji je dao Šiptarima-Albancima sve državne atribute da otmu-otcepe srpsku teritoriju KiM za ulazak Srbije u EU. Ako grešim – zašto sporazum nije dat skupštini na javnu raspravu i referendum da se vidi pravo stanje?. Široka je tema da se prikažu mnoge stvari… drugom prilikom. Hvala na razumevanju.