ВРЕМЕНСКА КАПСУЛА ЈОВАНКЕ БРОЗ

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Шта нам открива изложба слика и предмета из заоставштине покојне Јованке Броз која је, у сарадњи Галерије Матице српске и Музеја Југославије, свечано отворена у Новом Саду

Пре неки дан, под насловом Партизанка и Фрагонар. Колекција слика Јованке Броз у оквиру „програмског лука ’Хероине’ Европске престонице културе“ (ма шта то значило!) а у сарадњи Галерије Матице српске и Музеја Југославије, свечано је отворена у Новом Саду изложба слика и предмета из заоставштине покојне Јованке Броз, о којој се каже: „Галерија Матице српске и Музеј Југославије први пут јавности представљају уметничка дела из виле Јованке Броз у којој је провела последње 33 године. Више од три деценије боравила је у својеврсном кабинету успомена који је као временску капсулу пренела из једног окружења у друго, покушавајући да што је више могуће имитира амбијент председничке резиденције у којој је живела заједно са Јосипом Брозом Титом. Изложена дела и поједини предмети говоре о интимном свету Јованке Броз, њеном укусу, али и рефлексији времена и историјских прилика у делима ликовне уметности које је одабрала као декор свог животног простора. Ова колекција настала је спонтано као кулиса једног живота партизанке и прве другарице Југославије, а исто тако је и нестала. Изложба је покушај да на тренутак рекреирамо један уметнички укус и епоху у контексту историје Југославије, њене идеологије, културе и друштва.“ „Аутори изложбе Ана Панић из Музеја Југославије и Никола Ивановић из Галерије Матице српске представиће јавности причу о уметничким делима и предметима који су се налазили у вили Јованке Броз. Шта је овај амбијент могао да значи за Јованку лично, како можемо разумети и читати простор једног сећања, нека су од питања на која ћемо се осврнути. Кроз дијалог приказаћемо уметнички живот у Југославији, и каква је (ваљда била) позиција бивше прве даме унутар југословенске културе и друштва“, каже се у извештају РТВ од 10. маја ове године. О самој изложби писаћу кад је будем видео, а оно што следи није критика исте нити се уопште тиче избора и поставке двоје кустоса него поставља питање колико се цео овај „културолошки перфoрманс“ уклапа у презентацију нечега што има претензију да се појави под „програмским луком“ Европске престонице културе и то о трошку српског народа.

[restrict]

ПАРТИЗАНКА И ФРАГОНАР Тим пре што ова изложба очигледно има хеуристички карактер, што се види по закључку да је бивша прва дама имала истакнуту позицију унутар југословенске културе и то ни мање ни више него уметничког живота у Југославији, како наводе ово двоје едукатора. То је нешто сасвим ново и заслужује озбиљну пажњу. Уз дужно поштовање према уметничком укусу и културном рафинману другар’це из Корен’це ово је збиља откриће достојно једног европског културног догађаја: све до сада појма нисам имао да је Јованка Броз играла икакву, а не тако крупну улогу у култури нашег народа! Сада увиђам да је значај овог покушаја да се бар на „тренутак рекреира један уметнички укус и епоха у контексту историје Југославије, њене идеологије, културе и друштва“. Јер ако је тачно да „изложена дела и поједини предмети говоре о интимном свету Јованке Броз, њеном укусу, али и рефлексији времена и историјских прилика у делима ликовне уметности које је одабрала као декор свог животног простора“, како наглашавају аутори, онда је ово прворазредан културни догађај, достојан европске престонице културе!

На истом месту, међутим, пише нешто још много важније: другарица је све то радила заједно са својим супругом, маршалом Југославије, креирајући нарочит историјски амбијент. Слушајте, још једном, молим вас: „Више од три деценије боравила је у својеврсном кабинету успомена који је као временску капсулу пренела из једног окружења у друго, покушавајући да што је више могуће имитира амбијент председничке резиденције у којој је живела заједно са Јосипом Брозом Титом.“ Ако је тако, онда нашој хероини припада прометејска заслуга стварања временске капсуле, неке врсте утопијске, астралне, трансцеденталне, штавише научнофантастичне идеје о победи над временом; о подвигу који од заборава и труљења чува целу епоху! Попут Мери Уолстонкрафт Шели, упркос пролазности и ништавилу, створила је наша Јока људско биће јаче од природе! У овом кабинету, насупрот оном др Калигарија, нису пребивале воштане фигуре него двојници њиховог реалног двора, уређеног с врхунским укусом једног истинског аристократе, познаваоца уметности и страсног уметничког колекционара, којим би jедна Европска престоница културе, баш као ова дотична данас, могла да се дичи sub specie aeternitatis.

ТОПЛИНА ТУЂЕГ ПЕРЈА У најсрећније доба својих пролетерских живота Јованка и Тито живели су у двору кнеза Павла Карађорђевића или Белом двору на Дедињу, окружени његовим уметничким предметма и његовим мобилијаром. О томе не кажу ни речи вајни кустоси једне од најугледнијих галерија српског народа. Него нам излажу бедну патворину или, како сами кажу, „имитацију амбијента председничке резиденције“ како ју је можда доживљавала боркиња Шесте личке и доцнија власница 676 балских тоалета, од којих ће неке ваљда бити препариране и овом приликом, као што су биле недавно развашарене по холовима Радио-телевизије Србије и другим пригодним местима. И власница оног Фрагонара (што ваљда треба да потврди уметнички укус „страсне партизанске колекцонарке“; само, одакле ли јој Фрагонар?) и њен супруг уживали су у туђем иако је њихова била цела Југославија, китили се туђим перјем, јели из туђег порцелана и спавали у туђој постељини са извезеним правим краљевским монограмом. И сад нам Галерија Матице српске приказује, тумачи временске капсуле из понора стравичне пљачке имовине српске краљевске династије, која је, ако ни у чему другом, овим поделила судбину целог српског народа. О принцу Павлу Карађорђевићу, његовој резиденцији и његовој баснословној уметничкој збирци од које је настао не само данашњи Народни музеј него и ко зна колико покрадених, поотиманих, развучених или распродатих капсула – ни једне једине речи! Срамота.

А та ствар могла би бити доиста хеуристична, јер само неколицина стручњака зна какву је разбојничку девастацију претрпела једна од највећих светских збирки уметничких дела, ко их је све носио кући и по којим светским аукцијама су продавана дела Рембранта и Ел Грека из ове колекције, коју је, колико је могао, спасавао кнежев пријатељ и старатељ збирке несретни професор Милан Кашанин, иначе новосадски ђак, у Брозово време, док и њега нису отерали у пензију, а остатак слика завршио у београдском Народном музеју. Кад смо већ код перформанса, уместо опскурних временских капсула ове врсте, могла би се негде – рецимо баш у Галерији Матице српске! – поставити виртуелна изложба ремек-дела из Павлове збирке, које је зла судбина њеног власника развејала по светским музејима и галеријама, где и данас гордо посрћу. Било би то за поуку и самој Европи како се не стварају престонице културе.

[/restrict]