VREMENSKA KAPSULA JOVANKE BROZ

ZEČEVIZIJA

Šta nam otkriva izložba slika i predmeta iz zaostavštine pokojne Jovanke Broz koja je, u saradnji Galerije Matice srpske i Muzeja Jugoslavije, svečano otvorena u Novom Sadu

Pre neki dan, pod naslovom Partizanka i Fragonar. Kolekcija slika Jovanke Broz u okviru „programskog luka ’Heroine’ Evropske prestonice kulture“ (ma šta to značilo!) a u saradnji Galerije Matice srpske i Muzeja Jugoslavije, svečano je otvorena u Novom Sadu izložba slika i predmeta iz zaostavštine pokojne Jovanke Broz, o kojoj se kaže: „Galerija Matice srpske i Muzej Jugoslavije prvi put javnosti predstavljaju umetnička dela iz vile Jovanke Broz u kojoj je provela poslednje 33 godine. Više od tri decenije boravila je u svojevrsnom kabinetu uspomena koji je kao vremensku kapsulu prenela iz jednog okruženja u drugo, pokušavajući da što je više moguće imitira ambijent predsedničke rezidencije u kojoj je živela zajedno sa Josipom Brozom Titom. Izložena dela i pojedini predmeti govore o intimnom svetu Jovanke Broz, njenom ukusu, ali i refleksiji vremena i istorijskih prilika u delima likovne umetnosti koje je odabrala kao dekor svog životnog prostora. Ova kolekcija nastala je spontano kao kulisa jednog života partizanke i prve drugarice Jugoslavije, a isto tako je i nestala. Izložba je pokušaj da na trenutak rekreiramo jedan umetnički ukus i epohu u kontekstu istorije Jugoslavije, njene ideologije, kulture i društva.“ „Autori izložbe Ana Panić iz Muzeja Jugoslavije i Nikola Ivanović iz Galerije Matice srpske predstaviće javnosti priču o umetničkim delima i predmetima koji su se nalazili u vili Jovanke Broz. Šta je ovaj ambijent mogao da znači za Jovanku lično, kako možemo razumeti i čitati prostor jednog sećanja, neka su od pitanja na koja ćemo se osvrnuti. Kroz dijalog prikazaćemo umetnički život u Jugoslaviji, i kakva je (valjda bila) pozicija bivše prve dame unutar jugoslovenske kulture i društva“, kaže se u izveštaju RTV od 10. maja ove godine. O samoj izložbi pisaću kad je budem video, a ono što sledi nije kritika iste niti se uopšte tiče izbora i postavke dvoje kustosa nego postavlja pitanje koliko se ceo ovaj „kulturološki performans“ uklapa u prezentaciju nečega što ima pretenziju da se pojavi pod „programskim lukom“ Evropske prestonice kulture i to o trošku srpskog naroda. [restrict]

PARTIZANKA I FRAGONAR Tim pre što ova izložba očigledno ima heuristički karakter, što se vidi po zaključku da je bivša prva dama imala istaknutu poziciju unutar jugoslovenske kulture i to ni manje ni više nego umetničkog života u Jugoslaviji, kako navode ovo dvoje edukatora. To je nešto sasvim novo i zaslužuje ozbiljnu pažnju. Uz dužno poštovanje prema umetničkom ukusu i kulturnom rafinmanu drugar’ce iz Koren’ce ovo je zbilja otkriće dostojno jednog evropskog kulturnog događaja: sve do sada pojma nisam imao da je Jovanka Broz igrala ikakvu, a ne tako krupnu ulogu u kulturi našeg naroda! Sada uviđam da je značaj ovog pokušaja da se bar na „trenutak rekreira jedan umetnički ukus i epoha u kontekstu istorije Jugoslavije, njene ideologije, kulture i društva“. Jer ako je tačno da „izložena dela i pojedini predmeti govore o intimnom svetu Jovanke Broz, njenom ukusu, ali i refleksiji vremena i istorijskih prilika u delima likovne umetnosti koje je odabrala kao dekor svog životnog prostora“, kako naglašavaju autori, onda je ovo prvorazredan kulturni događaj, dostojan evropske prestonice kulture!

Na istom mestu, međutim, piše nešto još mnogo važnije: drugarica je sve to radila zajedno sa svojim suprugom, maršalom Jugoslavije, kreirajući naročit istorijski ambijent. Slušajte, još jednom, molim vas: „Više od tri decenije boravila je u svojevrsnom kabinetu uspomena koji je kao vremensku kapsulu prenela iz jednog okruženja u drugo, pokušavajući da što je više moguće imitira ambijent predsedničke rezidencije u kojoj je živela zajedno sa Josipom Brozom Titom.“ Ako je tako, onda našoj heroini pripada prometejska zasluga stvaranja vremenske kapsule, neke vrste utopijske, astralne, transcedentalne, štaviše naučnofantastične ideje o pobedi nad vremenom; o podvigu koji od zaborava i truljenja čuva celu epohu! Poput Meri Uolstonkraft Šeli, uprkos prolaznosti i ništavilu, stvorila je naša Joka ljudsko biće jače od prirode! U ovom kabinetu, nasuprot onom dr Kaligarija, nisu prebivale voštane figure nego dvojnici njihovog realnog dvora, uređenog s vrhunskim ukusom jednog istinskog aristokrate, poznavaoca umetnosti i strasnog umetničkog kolekcionara, kojim bi jedna Evropska prestonica kulture, baš kao ova dotična danas, mogla da se diči sub specie aeternitatis.

TOPLINA TUĐEG PERJA U najsrećnije doba svojih proleterskih života Jovanka i Tito živeli su u dvoru kneza Pavla Karađorđevića ili Belom dvoru na Dedinju, okruženi njegovim umetničkim predmetma i njegovim mobilijarom. O tome ne kažu ni reči vajni kustosi jedne od najuglednijih galerija srpskog naroda. Nego nam izlažu bednu patvorinu ili, kako sami kažu, „imitaciju ambijenta predsedničke rezidencije“ kako ju je možda doživljavala borkinja Šeste ličke i docnija vlasnica 676 balskih toaleta, od kojih će neke valjda biti preparirane i ovom prilikom, kao što su bile nedavno razvašarene po holovima Radio-televizije Srbije i drugim prigodnim mestima. I vlasnica onog Fragonara (što valjda treba da potvrdi umetnički ukus „strasne partizanske kolekconarke“; samo, odakle li joj Fragonar?) i njen suprug uživali su u tuđem iako je njihova bila cela Jugoslavija, kitili se tuđim perjem, jeli iz tuđeg porcelana i spavali u tuđoj posteljini sa izvezenim pravim kraljevskim monogramom. I sad nam Galerija Matice srpske prikazuje, tumači vremenske kapsule iz ponora stravične pljačke imovine srpske kraljevske dinastije, koja je, ako ni u čemu drugom, ovim podelila sudbinu celog srpskog naroda. O princu Pavlu Karađorđeviću, njegovoj rezidenciji i njegovoj basnoslovnoj umetničkoj zbirci od koje je nastao ne samo današnji Narodni muzej nego i ko zna koliko pokradenih, pootimanih, razvučenih ili rasprodatih kapsula – ni jedne jedine reči! Sramota.

A ta stvar mogla bi biti doista heuristična, jer samo nekolicina stručnjaka zna kakvu je razbojničku devastaciju pretrpela jedna od najvećih svetskih zbirki umetničkih dela, ko ih je sve nosio kući i po kojim svetskim aukcijama su prodavana dela Rembranta i El Greka iz ove kolekcije, koju je, koliko je mogao, spasavao knežev prijatelj i staratelj zbirke nesretni profesor Milan Kašanin, inače novosadski đak, u Brozovo vreme, dok i njega nisu oterali u penziju, a ostatak slika završio u beogradskom Narodnom muzeju. Kad smo već kod performansa, umesto opskurnih vremenskih kapsula ove vrste, mogla bi se negde – recimo baš u Galeriji Matice srpske! – postaviti virtuelna izložba remek-dela iz Pavlove zbirke, koje je zla sudbina njenog vlasnika razvejala po svetskim muzejima i galerijama, gde i danas gordo posrću. Bilo bi to za pouku i samoj Evropi kako se ne stvaraju prestonice kulture.

[/restrict]