Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Москва је у Украјини упутила изазов Западу и ако издржи тотални притисак и победи, онда ће за њеним примером кренути и други, чиме ће се западна доминација окончати
БЕЗ ДОДИРА С РЕАЛНОШЋУ На ове нелогичности указао је недавно и славни амерички мислилац Ноам Чомски у интервјуу сарајевском новинару Сенаду Хаџифејзовићу, запитавши зашто се толика западна сила покреће на Русију, ако је она само „тигар од папира“? Зашто ти медији истовремено износе потпуно супротне тврдње – да Путинова армија не представља претњу чак ни по „јадну, незаштићену Украјину“, али да је то огромна опасност по целу Европу и да руски војници само што нису умарширали у НАТО престонице? Одговора нема, а тешко ће га и бити, јер обе тврдње имају мало додира с реалношћу. Нити је Русија трећеразредна држава већ моћна војна суперсила и глобална снага која веома утиче на економска кретања у свету, нити се она припрема за било какве освајачке походе по Европи.
Они који пажљиво прате операцију у Украјини приметили су да је руска армија у првим данима и недељама дејствовала прилично меко, готово без озбиљног додира с противничким снагама, ослањајући се на даљинске ракетне ударе по стратешкој инфраструктури – као упозорење и најаву да би озбиљна разарања и напади могли тек да уследе. Акције нису изведене са циљем окупације великих територија, већ су представљале позив на преговоре ради постизања руских циљева дипломатским путем, пре него што дође до примене много тврђих војних метода које подразумевају и већа разарања и војне и цивилне губитке. Свака озбиљна анализа упутила би кијевске власти на такав закључак и прихватање руских компромисних предлога упућених још првих дана оружаних сукоба, на преговорима одржаним у Белорусији. Кијевска страна не само што ове захтеве није уважила већ се одлучила на масован отпор са ослонцем на НАТО престонице, а пре свега Вашингтон, који има велики интерес да упумпава милијарде долара у украјинску „машину смрти“.
Стога је очигледно да је Москва понудила Кијеву пут изласка из кризе пре него што она поприми драматичне облике, исто као што је такве предлоге упутила и Вашингтону још у децембру – инсистирајући да амерички одговор буде упућен у писаној форми, као својеврсан траг за историју. Суштина руских захтева у оба случаја своди се на исто: демилитаризација Украјине и елиминација било какве претње за руску безбедност. И уз то, формирање украјинске владе која би била опредељена за развијање добросуседских односа с Русијом и уважавање права руског становништва на својој територији. Од Кијева и Вашингтона захтевало се само да буду привржени европским вредностима: миру, добросуседству и поштовању људских права. Имајући у виду да су украјинске власти све ове предлоге одбиле, може се поставити и питање – а како онда желе да уђу у ЕУ ако ништа од овога не поштују? Или за њих то не важи, јер имају амерички благослов због антируског деловања? Можда је и тако, али не треба крити да су, почев од 2014. и првог Минског споразума, имали много неискоришћених прилика да избегну све ово што се данас догађа.
ГЛОБАЛНА ПРЕГРУПИСАВАЊА То што се руска специјална операција мало „одужила“ има и своју другу страну медаље. Ово време користи се и за глобално прегруписавање и формирање обриса будућег светског поретка. Процес који носи огромне промене за сада се стидљиво осветљава у западној јавности, али се не може сасвим игнорисати. Неки водећи западни медији и аналитичари почињу да уочавају нову реалност. Тако је француски „Фигаро“ приметио да ће Русија, због санкција које су јој наметнуте, формирати сопствени табор у свету – који ће бити јачи од Запада. Наводи се да је Запад својим санкцијама изгурао Москву из међународног система који је успостављен последњих деценија, чиме су Руси добили одрешене руке. „Слободна Русија створиће свој сопствени ’лагер’ који ће бити јачи од западног захваљујући вероватном уласку у њега Кине и многих других земаља“, оцењују француски новинари, додајући да је циљ Запада увек био максимална глобализација, док су Русија и Кина тежили другачијој врсти међународних односа, где главна улога припада државама.
Упозорење САД и Западу упутио је и један од важнијих америчких експерата, водећи аутор Си-Ен-Ена и бивши уредник „Њузвика“ Фарид Закарија. И њега највише брине шта доноси предстојећи период. „Једна од кључних карактеристика нове ере јесте да је она постамеричка. Под тиме подразумевам да је окончан Pax Americana из последње три деценије. Знаци тога виде се свуда. Чињеница је да су лидери Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије, две земље чија је безбедност деценијама зависила од Вашингтона, одбили чак и да се јаве на телефонски позив председника САД, како је пренео ’Волстрит џорнал’. Схватите да су и Израел (у почетку) и Индија одбили да Путинове акције назову агресијом и да су све четири земље јасно дале до знања да настављају да послују с Русијом“, напомиње Закарија и позива Европу да престане да буде пасиван играч у међународним односима и искористи шансу у „супералијанси либералних вредности“. „Да би се Запад поново ујединио и постао моћан, он мора да победи и Украјини“, закључује амерички стручњак.
КРАЈ „ЕКОНОМСКЕ КОЛОНИЗАЦИЈЕ“? Слична размишљања долазе и с друге стране, из Москве. Тамошњи експерти сматрају да је Русија упутила изазов Западу, чији би војни пораз у Украјини означио његов крај. Ако Руси издрже тотални притисак Запада и победе, онда ће за њеним примером кренути други и западна доминација ће се окончати. Тада ће се завршити и „економска колонизација“ средње и источне Европе од стране ЕУ, јер ће многе европске државе кренути на зближавање с Москвом. Западне државе склопиће с Русијом безбедносне аранжмане чиме ће драстично опасти амерички утицај и могућност САД да убацују клипове у точкове руско-европској сарадњи. Указује се да је лакмус папир за позиционирање држава у супротстављеним таборима – њихово понашање током осам година украјинске кризе. С једне стране је, преносе руски медији, Вашингтон са својим послушним вазалима, с друге присталице праведнијег, полицентричног светског поретка. Како се истиче, власти САД обесхрабрене су чињеницом да многе земље Азије, Африке и Латинске Америке не желе да се прикључе антируским санкцијама и тако помогну кијевском режиму.
Постоји још један, наизглед мало приметан, али веома важан моменат који може да донесе одлучујућу превагу, поготово код „колебљивих“ држава. То је начин на који је Запад поступио према Русима и њиховој имовини у овој кризи. Напросто, руска имовина је трајно заплењена у свим западним јурисдикцијама. Ако би се донекле и могло разумети што је то учињено са државном имовином Русије и њеним девизним резервама (мада, реално, ни томе нема никаквог оправдања), потпуно је несхватљиво одузимање власништва приватним лицима, углавном бизнисменима који су остали без својих банковних рачуна, некретнина, јахти и свега осталог. Посебно је шокантно што су под удар највише потпали управо они бизнисмени који су, бројним издашним донацијама и изјавама против руских власти, највише доказивали Западу да су „једни од њих“.
Показало се, заправо, да оне који су се одрекли своје државе – више нема ко да штити. Запад то сигурно неће чинити. То је аларм за пословне заједнице свих других земаља – да ће и њихову имовину пленити оног тренутка када им владе доспеју у неспоразум с Америком. Док с једне стране ово „цементира“ лојалност тих држава и елита Вашингтону, с друге ствара озбиљно неповерење и нескривену жељу да виде крах система који не поштује ничију приватну својину. Па макар у том сукобу победили Руси и Кинези. Тиме се и објашњава што Москва још не одузима западне бизнисе по Русији, иако има право по више основа: не само да надокнади губитке због пленидбе њених актива већ и зато што су неке фирме са Запада обуставиле пословање на руској територији. За сада, међутим, Москва покушава да пронађе начине да се очува недирнутим тај капитал – то је залог очувања репутације и поузданости Русије као партнера. Свет у овом тренутку посматра како се ко понаша. И извлачи своје закључке.
[/restrict]
